Kratke i poučne priče

БУДИ СРЕЋАН!

На углу једне улице стајао је просјак и просио за хлеб. Улицом је наишао коњаник, дојахао до њега и ударио га бичем по лицу. Гледајући јахача док се је удаљавао, просјак се исправи и повика: “БУДИ СРЕЋАН!”
Неки сељак стајао је ту у близини и видио све што се догодило. Ипак…просјакове задње ријечи су га у потпуности збуниле. Није издржао, а да не упита просјака: “Зар си заиста толико понизан и скроман?!”
Не”, одговорио је просјак. “Али, да је јахач био срећан човек, никада не би дошао да ме удари бичем по лицу!”.

Уметник и грех

Уметник је радио слику,на којој је требало представити анђела.За модел изабере једног младића прекрасне лепоте.Кад је слика била готова,многи су долазили да се диве лику анђела и налазили да он у потпуности одговара нашој представи о анђелима.Али уметник је зажелео да поред анђела наслика и ђавола,као сушту противност.Но одговарајући модел никако да нађе.Пуних десет година тражио је и најзад га нашао међу затвореницима.Боље супротности анђелу није могуће замислити.Али како се уметник силно изненадио, кад је сазнао да је овај затвореник био исти онај дечак,који му је раније послужио као модел анђела!Шта га је тако нагрдило и унаказило?Грех.Био велики или мали, грех оставља свој печат на нашем лицу.

(Св.Јован Златоуст)

Nikola Branković: OGLEDALO

Opet se srećemo. Više ni ne znam koji dan zaredom. Dovoljno dugo da bi mogao da kažeš da se viđamo svaki dan. Znam da ne možeš ni da se setiš kada me poslednji put nisi video. Prestani i da pokušavaš. Uzalud je. Taj dan kao da nije ni postojao. Ja sam uvek tu.

Znam zašto me ne voliš. Znam zašto me ponekad čak i mrziš. Znam zašto ponekad poželiš da bi bilo bolje da se nikada nisam ni rodio. Prepoznajem taj pogled. Prečesto sam ga viđao na tvom licu da bi ga i dalje ignorisao, da bi se pravio kao da misliš o nečemu drugom. O poslu. O njoj i njenim beskrajnim zahtevima i ucenama. O njima, koji su ti svaki dan za vratom sa svojim savetima, predlozima i idejama. Svaki dan su sve teži i teži za podneti. Ponekad pomisliš da napustiš sve, samo kako bi pobegao od njih, ali to nije taj izraz lica. Te oči ne gledaju ovako. U njima nema ovoliko mržnje koliko vidim danas, iako nije neki posebno težak dan. Imao si i težih, mučnijih. Crnjih. Čak i onda kada ti je trebalo nedelju dana da pustiš svetlo u svoju sobu, nisi me ovako gledao. Ali proćiće te to. Uvek prođe. Vratiš se ti u “normalu.”

Nikada ti nije bilo jasno šta to drugi vide u meni. Šta ih to oduševljava toliko da bi me zavoleli tako brzo. Svi tvoji prijatelji, njihovi roditelji, pa čak i potpuni stranci. Nešto im je jako simpatično, ali ti to nikada nećeš shvatiti, jer ne možeš. A ja ti neću reći. Nema smisla da ti objašnjavam nešto što ni ne možeš razumeti. A ne možeš jer ti je lakše da imaš neki razlog da me mrziš. Najlakše je mrzeti nešto što ne razumeš. Ali nisi ti zbog toga ništa drugačiji od ostalih. To svi rade. Zbog toga si samo normalniji. Veruj mi.

Teško je gledati u oči nekome čiji pogled tako duboko prodire i razgolićuje. Predamnom si uvek go. Bar si toga svestan. A jednog dana ćemo se pomiriti i pojavljivaćeš se ovde sa osmehom i sjajom u očima. Samo je pitanje vremena kada će doći taj dan. Ja sam optimista, a znam da si i ti. To ne možeš sakriti. Ipak si ti dobar u duši, koliko god se loše prema meni ponašao, iako obojica znamo da to ni na koji način ne zaslužujem. Nisam mazohista ni u kom smislu. Toliko me ipak poznaješ. I znaš još jedno. Znaš da bez mene ne bi bilo i tebe, i obrnuto. Mi smo jedno.

A sad namesti tu kravatu kako treba i požuri. Zakasnićeš, a onaj dosadni g. K će te opet terati da ostaješ prekovremeno. To ne volimo.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Васпитачица у вртићу помаже обути чизме детету, које је питало за помоћ. Он је гурао, она вукла, али чизме никако на ноге.
Кад су обе чизме биле навучене на једвите јаде, васпитачица је била сва у зноју. Скоро се онесвестила, кад мали рече:
- Чизме су на погрешним ногама.
И стварно, било је тако. Није било лако ни скинути чизме, а камоли поново их навући. Но, на крају су биле чизме свака на правој нози.
Мали тада објави:
- То нису моје чизме...
Васпитачица се угризе за језик да не би завриштала.
- Зашто ми то ниси пре рекао?! - и уз напор му поново изује чизме.
Тада мали настави:
- Чизме су од мог брата. Мама их је дала мени.
Васпитачица није знала да ли да плаче или се смеје... Након новог навлачења, чизме су поново биле на ногама.
Васпитачица тада упита:
- А где су ти рукавице?
Дечак одговори:
- Па угурао сам их у чизме!

popovac ::

Васпитачица у вртићу помаже обути чизме детету, које је питало за помоћ. Он је гурао, она вукла, али чизме никако на ноге.
Кад су обе чизме биле навучене на једвите јаде, васпитачица је била сва у зноју. Скоро се онесвестила, кад мали рече:
- Чизме су на погрешним ногама.
И стварно, било је тако. Није било лако ни скинути чизме, а камоли поново их навући. Но, на крају су биле чизме свака на правој нози.
Мали тада објави:
- То нису моје чизме...
Васпитачица се угризе за језик да не би завриштала.
- Зашто ми то ниси пре рекао?! - и уз напор му поново изује чизме.
Тада мали настави:
- Чизме су од мог брата. Мама их је дала мени.
Васпитачица није знала да ли да плаче или се смеје... Након новог навлачења, чизме су поново биле на ногама.
Васпитачица тада упита:
- А где су ти рукавице?
Дечак одговори:
- Па угурао сам их у чизме!

Sjajno...e slatko sam se ismejala... 

Kraljev prijatelj postaje prvi ministar


Jednom kralj zamoli jednog svog veoma dragog prijatelja da ga prati. Kralj mu reče: „Pošao bih u dugu šetnju. Pođi sa mnom. Idemo na izlet da uživamo“.
Prijatelj rado prihvati poziv, pa obojica pođoše u šetnju. Usput videše nekog čoveka kako hoda dvadesetak metara ispred njih. Kralj reče svom prijatelju: „Ti sve znaš. Imam puno poverenje u tebe. Možeš li da mi kažeš čime se ovaj čovek bavi?“
Prijatelj odgovori: „Da, lako mogu da ti kažem. On je drvoseča“.
„Kako znaš da je drvoseča?“, upita kralj, radoznao.
Prijatelj odgovori: „Vidim da zagleda svako drvo. On proučava svo drveće koje raste pored puta, pa mora da je drvoseča“.
Kralj reče: „Mora da je drvoseča? Pošto znaš sve, možeš li da mi kažeš kako se zove?“
„Lako ti mogu reći kako se zove“, reče njegov prijatelj.
Kralj je bio zapanjen. On reče: „Dakle, kako se zove?“
Prijatelj odgovori: „Zove se Salim“.
„Kako znaš?“, upita kralj.
„To je vrlo prosto“, reče njegov prijatelj. „Ja se zovem Salim. Kad si me pozvao po imenu, on je smesta okrenuo glavu, mislio je da zoveš njega“.
Kralj reče: „Jesi li siguran?“ Mislio je da se njegov prijatelj možda šali sa njim. A onda kralj upita: „Možeš li da mi kažeš šta je on jeo pre sat vremena?“
Prijatelj reče: „Da, lako mogu da odgovorim na tvoje pitanje“:
Kralj upita: „Kako znaš? Da li si ga ikad ranije video?“
„Nikad!“ odgovori prijatelj odrešito.
Kralj nastavi: „Nikad ga nisi video, nikad nisi razgovarao sa njim? Pa kako onda možeš da govoriš sve to sa takvim autoritetom?“
Prijatelj odgovori kralju: „To je očigledno. Poslednje što je jeo bio je med“.
„Med?“ upita kralj. „Druže moj, da mi se slučajno ne podsmevaš? Zašto bih poverovao da je jeo med? To je zaista suviše neverovatno!“
“Znam da je to tačno“, reče njegov prijatelj, „jer sam video da mu pčele zuje oko usana. Sigurno je jeo med. Zato je nastojao da dlanom otera pčele“.
Kralj reče: „E pa dobro. Sad hoću da saznam istinu o ovome“. On zamoli svog prijatelja Salima da pohita napred i kaže tom čoveku da stane. Salim stiže čoveka i reče mu: „Molim te, sačekaj. Kralj hoće da priča sa tobom“.
Kad siroti čovek ču reč „kralj“, poče da se trese od straha. On pomisli da je možda učinio nešto loše. Ali, kralj mu se obrati veoma ljubazno i saosećajno: „Imam da te pitam nekoliko jednostavnih stvari“.
Čovek samo klimnu glavom. Kralj upita: „Prvo mi reci kako se zoveš?“
Čovek odgovori: „Zovem se Salim“.
Kralj upita: „Čime se baviš?“
Čovek odgovori: „Ja sam samo skromni i siromašni drvoseča“.
Porom kralj upita: „A šta si poslednje jeo?“
Drvoseča reče: „Pojeo sam samo malo meda. Mnogo volim med“.
Sve što je kraljev prijatelj rekao bilo je tačno, Potom kralj dade drvoseči veliku sumu novca i reče mu: „Ne brini, nisi učinio ništa loše. Naprotiv, veoma sam zadovoljan tobom“.
Svom prijatelju kralj reče. „Danas si mi zaista dokazao koliko čovek može da bude inteligentan! Moraš da radiš sa mnom. Hoću da zamenim mog prvog ministra. Ti si pravi čovek da budeš moj prvi ministar. Moraš da me poslušaš. Od danas ćeš biti moj prvi ministar.


Šri Činmoj, iz zbirke pripovedaka „Bog nikad ne spava“

PROFESOR NEPLIVAČ

Postoji priča o profesoru koji je unajmio jednog starog škotlanđanina da ga preveze preko jezera. Dok su prelazili jezero, profesor je upitao ribara da li je ikada izučavao nauke. On je prizno da nije.
„Zaista, vajkao se profesor tužno klimajući glavom, ”izgubili ste četvrtinu svog života.«
»Jeste li proučavali književnost, čitali klasike?
„Ne.”
„Izgubili ste još jednu četvrtinu života.”
„A šta je s muzikom? - nastavljao je profesor – ”Jeste li slušali poznata velika dela ovog sveta?„
”Ne.„
”Shvaćate li„ – rekao je profesor,”sada ste izgubili tri četvrtine svog života?«

Jedini zvuci koji su se mogli čuti bili su škripa i pucketanje čamca dok je stari ribar ujednačeno veslao. Upravo tada slab vetrić počeo je da valja površinu vode. Podignuvši pogled, starac je ugledo tamni oblak kako se brzo približava. Iz iskustva je znao kako jezero može biti opasno kad naiđe oluja. Savio se zato prema veslima. Vetar je postajao sve jači. Talasi su počeli da zapljuskuju gornji rub čamca. Pokušavajući da sakrije uznemirenost u glasu, upitao je profesora:
Da li ste Vi naučili da plivate?
„Ne, nisam. Zašto pitate?«
”Zato,„ - odgovono je škotlanđanin odmahujući glavom, - što sam ja po vašem mišljenju izgubio tri četvrtine života, ali vi ćete možda izgubiti ceo ”
Mnogi su mislili da dobijaju sve što je svet imao da ponudi. U stvari, izgubili su sve što je večnost mogla da im ponudi. Razum sam po sebi nije štetan, ali on ne može da objasni sve o čemu mozemo imati maglovite pretpostavke.

PRAVA VELIČINA

Pre mnogo godina jedna učiteljica zamolila je svoj razred da napiše sastav sa temom prava veličina. Među učenicima nalazila se jedna devojčica iz siromašne i neobrazovane porodice. Učiteljica nije očekivala od nje neki izuzetan sastav. Međutim, ono što je devojčica napisala tako je duboko uticalo na nju da je odlučila da ovaj napis pošalje novinama. Predmet je izazvao neuobičajeno zanimanje. Novine iz cele zemlje prenele su sve što je devojčica napisala. Njeno ime ljudi su već zaboravili, niko ga se više ne seća, ali ono što je napisala još uvek zvuči istinito. Evo jednog izvoda:
"Čovek ne može dostići pravu veličinu ako se muči za nju. Možete je steći kada je ne tražite. Lepo je imati dobru odeću. Ona vam umnogome olakšava da pristojno delujete, ali znak prave veličine ostvarene u vašem životu pokazaće se onda kada tako delujete iako odeća nije tako dobra kako bi to trebalo da bude. Roditelji moje mame dok je još bila devojčica, imali su jednu ptičicu koju su zvali Bil. Jednog dana ptičica je slomila nogu. Mislili su da je treba ubiti, ali sledećeg jutra našli su je kako peva oslonjena na svoju nepovređenu nogu.To je prava veličina. Jedna žena oprala je rublje u kome je bilo mnogo velikih komada i obesila ga na uže. Uže se prekinulo i rublje je palo u prašinu, ali ona nije izgovorila nijednu reč. Ponovo je sve oprala ali ovoga puta rublje je prostrla po čitavoj travi tako da nije moglo da padne.Te noći neki pas prljavim nogama pretrčao je preko njega. Kada je videla šta se dogodilo, ona je sela i kazala: "Zar nije smešno što ništa nije obišao" To je prava veličina, ali samo oni koji su prali ovako veliko rublje mogu da je prepoznaju."

RODITELJSKA MUDROST

Nedavno sam od Stephena Glenna čuo priču o slavnom naučniku iz područja medicine. Neki ga je novinar upitao zašto je on toliko kreativniji od prosečnih osoba. Šta ga je to toliko uzdiglo od svih drugih? Odgovorio je da je, po njegovom mišljenju, uzrok tome događaj u njegovoj drugoj godini. Pokušavao je da dohvati bocu mleka iz frižidera, ali je bila klizava, pa mu je ispala, a sve se mleko prolilo po podu. Čitavo more mleka! Kada je mama ušla u kuhinju, umesto da viče ili ga kazni, samo je kazala: "Roberte, kakav si veliki i prekrasan nered napravio! No, šteta je već učinjena. Želiš li da se poigraš u mleku pre no što ga počistimo?" To je i učinio.

Nakon nekoliko minuta mama je kazala: "Znaš, Roberte, svaki put kada učiniš ovakav nered, moraš ga i počistiti i sve vratiti kako je i bilo. Šta misliš da sada to učinimo? Uzećemo sunđer, peškir ili krpu. Šta bi ti najviše voleo?" On je odabrao sunđer, pa su zajedno počistili nered. Mama je zatim rekla: "Znaš, ovo što smo videli je propali pokušaj nošenja velike boce mleka dvema malenim ručicama. Hajdemo sada u dvorište da napunimo bocu vodom i da vidimo da li možeš da otkriješ način nošenja bez prolivanja." Maleni je dečak naučio da je to moguće ukoliko obema rukama uhvati bocu pri vrhu. Kakva divna lekcija!

Naučnik je dodao da je u tom trenutku shvatio da se ne treba bojati pogrešaka. Baš suprotno tome, naučio je da su pogreške samo dobra prilika za saznavanje nečega novog. To je i suština naučnih eksperimenata. Čak i ukoliko eksperiment "ne radi", obično možemo naučiti nešto vredno iz njega.

Tigar

Hodao je tamo amo. nezan i koban, ispunjen beskrajnom snagom, sa one strane cvrstih gvozdenih sipki i svi smo ga voleli. Bio je jutrosnji tigar, iz Palerma, i tigar sa istoka, i Blejkov tigar i Igoov i Sir Kan i tigrovi koji su bili i koji ce biti, i isto tako tigar arhetip, jer jedinka, u njegovom slucaju, jeste citava vrsta. Pomislili smo da je krvolocan i lep. Nora, devojcica, rekla je: Stvoren je za ljubav.

moj ljubimac Borhes

Ima casova kad pred duhom, jasnoscu munje sine sva strahovita nepravda drustva i njegova poretka.
Ima istina koje su stare, svagdanje i otrcane drugim ponavljanjem, ali kad te istine sinu covjeku pred ocima nekazivane i nenaglasivane, nego ocrtane na sutnji jednog strahovitog casa, odigrane medju zivim ljudima, tada te stare ovestale istine dobivaju nov i strahovit lik i zive u dusi nasoj kao vjecna bolna misao.

Ivo Andric

Dr Veselin Savić, neuropsihijatar,

držeći predavanje u Americi o razlici u navikama i mentalitetu Srba i
Amerikanaca, je istakao za njega presudan detalj:
Naša carica Milica, kad joj je poginuo muž, otišla je u manastir, a na mestu
gde ga je prvi put ugledala podigla crkvu (Ljubostinju), a vaša "princeza"
Žaklina Kenedi posle pogibije Džona Kenedija je digla noge prvom bogatom
Grku (Onazis) koji je na nju naišao.
To je ogromna razlika medju nama i zato retko možemo da se razumemo.

Kad sam te noći stigao kući, dok je moja žena servirala večeru, primio sam je za ruku i rekao:

- Moram ti nešto reći.

Sela je i jela u tišini. Primetio sam bol u njenim očima. Odjednom nisam znao kako otvoriti usta. Ali morao sam joj dati do znanja šta mislim.

- Želim razvod - rekao sam smireno.

Nije izgledala iznervirana mojim rečima, nego me je tiho upitala:

- Zašto?

Izbegavao sam njeno pitanje. To ju je razljutilo. Odbacila je pribor za jelo i počela vikati na mene:

- Ti nisi čovek!

Te noći nismo više razgovarali. Plakala je. Znao sam da je htela saznati šta se dogodilo s našim brakom. Ali nisam joj mogao dati zadovoljavajući odgovor; izgubila je moje srce zbog Ivane. Nisam je više voleo. Samo sam je žalio!

S dubokim osećajem krivice, napravio sam sporazum za razvod koji je navodio da njoj pripadne naša kuća, naš auto i 30% uloga u mojoj firmi. Pogledala ga je i onda poderala na komadiće. Žena koja je 10 godina svog života provela sa mnom za mene je postala stranac. Bilo mi je žao njenog uzaludno potrošenog vremena i energije, ali nisam mogao povući što sam rekao, jer sam jako voleo Ivanu. Počela je jako plakati preda mnom, što sam i očekivao. To njeno plakanje za mene je zapravo bilo pravo olakšanje. Ideja o razvodu, koja me opsedala nekoliko nedelja, činila se sada čvršćom i jasnijom.

Sledeći dan došao sam kući jako kasno i našao je za stolom kako nešto piše. Nisam večerao nego sam otišao direktno u krevet i odmah zaspao, jer sam bio umoran od ispunjenog dana sa Ivanom. Kad sam se probudio, ona je još uvek bila za stolom i pisala. Nije me bilo briga, pa sam se okrenuo i nastavio spavati.

Ujutro mi je predočila svoje uslove za razvod: nije htela ništa od mene, ali je tražila da se razvod odloži na mesec dana. Zahtevala je da se u tih mesec dana oboje trudimo živeti normalno koliko god je to moguće.

Njeni razlozi su bili jednostavni: naš sin ima ispite u tih mesec dana i nije htela da ga opterećujemo našim propalim brakom. To je za mene bilo prihvatljivo. Ali imala je još jedan zahtev: htela je da se prisetim kako sam je nosio u našu svadbenu sobu na dan našega venčanja. Zahtevala je da je, u tih mesec dana, svako jutro nosim iz naše spavaće sobe do prednjih vrata. Mislio sam da je totalno poludela. Ali da nam te zadnje zajedničke dane učinim podnošljivim, pristao sam na njene čudne zahteve.

Rekao sam Ivani kakve mi je uslove žena postavila za razvod... Glasno se smejala, misleći da je to apsurdno.

- Bez obzira na njene trikove, mora se suočiti sa razvodom - rekla je prezrivo.

Moja žena i ja nismo imali nikakav fizički kontakt otkad sam ja izrazio svoju želju za razvodom. Dok sam je nosio prvi dan oboje smo delovali nespretno. Naš sin je pljeskao iza nas:

- Tata drži mamu u naručju!

Te reči su me pogodile.

Od spavaće do dnevne sobe pa do vrata, hodao sam preko 10 metara s njom u naručju. Zatvorila je oči i tiho rekla:

- Nemoj našem sinu govoriti za razvod.

Kimnuo sam glavom, pomalo uzrujan. Spustio sam je pred vratima. Otišla je čekati autobus za posao. A ja sam se odvezao sam do posla.

Drugi dan bilo nam je puno lakše. Oslonila se na moja prsa. Mogao sam osetiti miris njene bluze. Shvatio sam da nisam tu ženu pogledao pažljivo već dugo vremena. Shvatio sam da više nije tako mlada. Imala je nekoliko bora na licu i kosa joj je bila proseda. Naš brak je na njoj ostavio danak. Na minutu sam se upitao šta sam joj to učinio.

Četvrti dan kad sam je podigao, osetio sam kako se osećaj intimnosti vraća. To je bila žena koja je dala 10 godina svog života za mene.

Peti i šesti dan osetio sam kako osećaj intimnosti opet raste. Ivani nisam rekao ništa o tome. Kako je tih mesec dana odmicalo, postajalo je sve lakše nositi je. Možda me svakodnevna vežba učinila jačim. Jedno jutro birala je šta će obući. Isprobala je nekoliko haljina ali ni jedna joj nije pristajala. Zatim je uzdahnula:

- Sve su moje haljine postale prevelike.

Odjednom sam shvatio koliko je smršala i da je to zapravo razlog što mi je postajalo sve lakše nositi je.

Odjednom mi je sinulo... Nosila je toliko tuge i gorčine u srcu. Nesvesno sam pružio ruku i pogladio je po glavi. Naš sin je došao u tom trenutku i rekao:

- Tata, vreme je da nosiš mamu napolje!

Gledajući svaki dan kako njegov otac nosi mamu u naručju, za njega je to postalo važan deo života. Moja žena ga je pozvala da se približi i čvrsto ga zagrlila.

Okrenuo sam glavu na drugu stranu, jer sam se bojao da bih se mogao predomisliti u zadnjoj minuti.

Tada sam je primio u naručje, hodajući preko spavaće do dnevne sobe, pa u hodnik. Njene ruke obgrlile su moj vrat tako prirodno i nežno.

Držao sam je čvrsto, baš kao i na dan našega venčanja.

No njena sve lakša telesna težina me činila jako tužnim. Poslednji dan, kad sam je držao u naručju, jedva sam koraka mogao napraviti. Naš sin je otišao u školu. Držao sam je čvrsto i rekao:

- Nisam primetio da je u našem životu nedostajalo intimnosti.

Odvezao sam se do posla... Istrčao sam iz auta bez zaključavanja vrata. Bojao sam se da bi me svako odlaganje nateralo da promenim mišljenje. Hodao sam gore. Ivana je otvorila vrata, a ja sam joj rekao:

- Žao mi je, ali ja više ne želim razvod.

Pogledala me zapanjeno, a zatim je dotakla moje čelo.

- Imaš li groznicu? - rekla je.

Sklonio sam joj ruku s moje glave.

- Žao mi je, Ivana - rekao sam - neću se razvesti. Moj bračni život je bio dosadan verovatno zato što ni ona ni ja nismo cenili potankosti u našim životima, a ne zato što više nismo voleli jedno drugo. Sada shvatam da od trenutka kada sam je nosio u naručju na dan našega venčanja, tako sam je morao nositi dok nas smrt ne rastavi.

Ivana kao da se odjednom probudila. Opalila mi je šamarčinu, zalupila vrata i briznula u plač. Otišao sam. U cvećarnici, na putu kući, naručio sam buket cveća za moju ženu. Prodavačica me pitala šta da napiše na kartici. Nasmejao sam se i napisao: „Nosiću te svako jutro dok nas smrt ne rastavi.“

Te noći sam stigao kući s cvećem u ruci i osmehom na licu. Trčao sam gore po stepenicama, da bih našao svoju ženu u krevetu – mrtvu.

Borila se s rakom mesecima, a ja sam bio toliko obuzet Ivanom da nisam ništa primetio.

Znala je da će ubrzo umreti i htela me spasiti od bilo kakve negativne reakcije našeg sina na razvod. Barem sam u očima našeg sina ispao brižan suprug...


Mali detalji u vašim životima su ono što je stvarno važno u vezi. To nije vikendica, auto, nekretnine, novac u banci. To samo stvara okruženje pogodno za sreću, ali ne može dati sreću u vama.

Dakle, nađite vremena da budete prijatelji i napravite one male stvari jedno za drugo da izgradite intimnost. Da imate pravi srećan brak!

Ako ne podelite ovu priču, ništa se neće dogoditi.

Ako to učinite, možda sačuvate nečiji brak.

Ljudi, pogođeni životnim neuspesima su oni koji nisu pojmili koliko su bili blizu uspeha kada su odustali.

LEGENDA O TRI DRVETA


[You must be registered and logged in to see this image.]
Bila jednom tri drveta koja su stajala na brdašcu u šumi.
Razgovarali su o svojim nadama i snovima, kada je prvo drvo reklo: " Jednog dana želim da postanem kovčeg sa blagom. Trebalo bi da me napune zlatom, srebrom i vrednim nakitom i da me ukrase najlepšim duborezom, kako bi svako mogao da vidi moju lepotu."
Drugo drvo je nastavilo: "Jednog dana biću neki ogromni brod. Preko vode ću prevoziti kraljevi i kraljice i ploviću sve do kraja sveta. Svako će se osećati siguran i zaštićen na mojoj palubi."
Konačno je treće drvo dobilo reč: "Želim da narastem u najveći i najpravije drvo. Ljudi će me videti sa vrha brda i pri tom misliti na nebo i na Boga, kome sam ja tako blizu. Biću najveće drvo svih vremena i ljudi će me se sećati."

Nakon što se drveće nekoliko godina molilo da se njihovi snovi obistine, jednoga dana kraj njih je prošlo nekoliko šumara. Kada su došli do prvog drveta, jedan od njih je rekao:" Ovo drvo izgleda veoma jako. Mislim da će moći dobro da se proda nekom stolaru." I, počeo je da obara drvo. Drvo je bilo srećno jer je mislilo da će stolar od njega napraviti škrinju sa blagom.
Kod drugog drveta šumar je rekao: "Ovo drvo mi izgleda dosta jako, njega sigurno mogu prodati nekom brodogradilištu." Drvo je bilo srećno jer je mislilo da je na najboljem putu da postane snažan brod.
Kada je šumar došao do trećeg drveta, drvo se preplašilo. Mislilo je da se, ako ga budu oborili, njegovi snovi nikada neće ostvariti. Jedan od ljudi je rekao:" Moje drvo ne mora biti ništa posebno, zato ću uzeti ovo" a zatim je snažno zamahnuo sekirom.
Kada je prvo drvo dospelo do stolara, on je od njega napravio korito. Stavio ga je u štalu i napunio senom.To nikako nije odgovaralo onome čemu se drvo nadalo i za šta se molilo. Drugo drvo je obrađeno i od njega je napravljen mali ribarski brod. Njegovi snovi da postane moćni brod, koji će prevoziti kraljeve preko vode, nisu se ostvarili. Veliko drvo je isečeno na balvane koji su ostavljeni u mraku. Prošle su godine i sva tri drveta su zaboravila svoje snove.

Jednoga dana su u štalu došli čovek i žena. Žena je rodila dete, pa su ga spustili na seno u jasle, napravljene od prvog drveta. Jasle su bile postavljene u štali i ispunjene senom. Čovek se nadao da će uspeti da napravi neki krevetac za svoju bebu, a za to su jasle bile dovoljne. Drvo je osetilo da se ovde nešto posebno dešava i znalo je da će u tom trenutku imati priliku da nosi najveće blago svih vremena.
Mnogo godina kasnije grupa muškaraca se ukrcala na brodić koji je bio napravljen od drugog drveta.Jedan od njih je bio veoma umoran i legao je da spava. Dok su bili na jezeru, počelo je strašno nevreme i drvo se plašilo da neće biti dovoljno jako da zaštiti sve ljude. Ljudi su probudili Onoga koji je spavao. On je ustao i povikao:"Mir!" i bura je odjednom utihnula. Tada je drvetu bilo jasno da je u svom truplu nosilo kralja nad kraljevima.
Nešto kasnije, došao je neko po treće drvo. Vukli su ga preko ulice, dok su ljudi ismevali Onoga koji ga je nosio. Zaustavili su se na jednom posebnom trgu; čovek je bio zakucan za drvo, a zatim uspravljen, kako bi izdahnuo na vrhu brda. Kada je došla nedelja, drvo je shvatilo da mu je bila dodeljena čast da stoji na vrhu brda i da bude blizu Boga, onoliko koliko je moguće. Na njemu je bio razapet Isus.
Čak i onda kada nam izgleda da se stvari ne odvijaju onako kako mi želimo, onako kako sanjamo, trebalo bi da znamo da Bog ima plan za nas. Kada mu ukažemo poverenje, daće nam ogromne darove. Svako od tri drveta je dobilo ono što je želelo, samo ne na onaj način kako su sami zamislili. Mi ne znamo uvek kakav plan Gospod ima za nas. Ipak, možemo znati da čak i onda kada njegovi putevi nisu naši putevi, služiće nam na najbolji mogući način.

TAKAV BRAT

Mom prijatelju Polu brat je za Božić poklonio auto. Na Badnje veče kada je izašao iz kancelarije na ulicu, oko njegovihi sjajnih novih kola obilazio je neki dečkić, zagledao ih i divio im se. "Da li su to vaša kola, gospodine?" - upitao je.
Pol je klimnuo glavom. "Dobio sam ih od brata za Božić." Dečak je bio zapanjen: "Hoćete da kažete da Vam ih je brat dao i da Vas ona nisu koštala ni centa? Znate, želeo bih..." Oklevao je.
Pol je bio siguran da zna šta bi on želeo. Želeo bi da ima takvog brata. Ali ono što je taj dečak rekao , potreslo je Pola do srži.
"Želeo bih", nastavio je dečak," da mogu da budem takav brat." Pol je iznenađeno pogledao dečaka, a zatim sasvim spontano zapitao: "Da li bi voleo da se provozaš u mom automobilu?"
"Kako da ne bih!"
Posle kraće vožnje, dečak se okrenuo i užarenog pogleda zamolio:"Gospodine, da li biste bili dobri da vozite do moje kuće?"
Pol se smeškao. Mislio je da zna šta dečak želi. Želi da pokaže susedima da može kući da se doveze u velikom automobilu. Međutim, Pol je ponovo pogrešio. "Molim Vas da stanete ispred onih dvaju stepenika", - rekao je dečak.
Žurno se popeo. Ubrzo zatim, Pol je čuo da se vraća, ali nije išao brzo. Nosio je svog malog brata koji je bio bogalj. Stavio ga je na donji stepenik i pokazao mu kola.
"Vidiš Badi, upravo kako sam ti rekao. Brat mu ih je poklonio za Božić i nisu ga koštala ni centa. Jednoga dana ja ću ti pokloniti baš takva...i onda ćeš i sam moći da vidiš sve te lepe stvari koje se za Božić stavljaju u izloge, a koje sam pokušavao da ti opišem."
Pol je izašao i stavio dečaka na prednje sedište u kolima. Stariji brat, blistavih očiju, popeo se pored njega, pa su njih trojica krenuli u nezaboravnu prazničnu vožnju!
Te večeri Pol je shvatio šta je Isus mislio kad je rekao:" Sretniji ji onaj koji daje..."

PROFESOR NEPLIVAČ

[You must be registered and logged in to see this image.]

Postoji priča o profesoru koji je unajmio jednog starog škotlanđanina da ga preveze preko jezera. Dok su prelazili jezero, profesor je upitao ribara da li je ikada izučavao nauke. On je prizno da nije.
„Zaista, vajkao se profesor tužno klimajući glavom, ”izgubili ste četvrtinu svog života.«
»Jeste li proučavali književnost, čitali klasike?
„Ne.”
„Izgubili ste još jednu četvrtinu života.”
„A šta je s muzikom? - nastavljao je profesor – ”Jeste li slušali poznata velika dela ovog sveta?„
”Ne.„
”Shvaćate li„ – rekao je profesor,”sada ste izgubili tri četvrtine svog života?«

Jedini zvuci koji su se mogli čuti bili su škripa i pucketanje čamca dok je stari ribar ujednačeno veslao. Upravo tada slab vetrić počeo je da valja površinu vode. Podignuvši pogled, starac je ugledo tamni oblak kako se brzo približava. Iz iskustva je znao kako jezero može biti opasno kad naiđe oluja. Savio se zato prema veslima. Vetar je postajao sve jači. Talasi su počeli da zapljuskuju gornji rub čamca. Pokušavajući da sakrije uznemirenost u glasu, upitao je profesora:
Da li ste Vi naučili da plivate?
„Ne, nisam. Zašto pitate?«
”Zato,„ - odgovono je škotlanđanin odmahujući glavom, - što sam ja po vašem mišljenju izgubio tri četvrtine života, ali vi ćete možda izgubiti ceo ”
Mnogi su mislili da dobijaju sve što je svet imao da ponudi. U stvari, izgubili su sve što je večnost mogla da im ponudi. Razum sam po sebi nije štetan, ali on ne može da objasni sve o čemu mozemo imati maglovite pretpostavke.

PRAVA VELIČINA

Pre mnogo godina jedna učiteljica zamolila je svoj razred da napiše sastav sa temom prava veličina. Među učenicima nalazila se jedna devojčica iz siromašne i neobrazovane porodice. Učiteljica nije očekivala od nje neki izuzetan sastav. Međutim, ono što je devojčica napisala tako je duboko uticalo na nju da je odlučila da ovaj napis pošalje novinama. Predmet je izazvao neuobičajeno zanimanje. Novine iz cele zemlje prenele su sve što je devojčica napisala. Njeno ime ljudi su već zaboravili, niko ga se više ne seća, ali ono što je napisala još uvek zvuči istinito. Evo jednog izvoda:
"Čovek ne može dostići pravu veličinu ako se muči za nju. Možete je steći kada je ne tražite. Lepo je imati dobru odeću. Ona vam umnogome olakšava da pristojno delujete, ali znak prave veličine ostvarene u vašem životu pokazaće se onda kada tako delujete iako odeća nije tako dobra kako bi to trebalo da bude. Roditelji moje mame dok je još bila devojčica, imali su jednu ptičicu koju su zvali Bil. Jednog dana ptičica je slomila nogu. Mislili su da je treba ubiti, ali sledećeg jutra našli su je kako peva oslonjena na svoju nepovređenu nogu.To je prava veličina. Jedna žena oprala je rublje u kome je bilo mnogo velikih komada i obesila ga na uže. Uže se prekinulo i rublje je palo u prašinu, ali ona nije izgovorila nijednu reč. Ponovo je sve oprala ali ovoga puta rublje je prostrla po čitavoj travi tako da nije moglo da padne.Te noći neki pas prljavim nogama pretrčao je preko njega. Kada je videla šta se dogodilo, ona je sela i kazala: "Zar nije smešno što ništa nije obišao" To je prava veličina, ali samo oni koji su prali ovako veliko rublje mogu da je prepoznaju."

ISTINITA PRIČA

[You must be registered and logged in to see this image.]


Čovek je sedeo na stanici metroa u Vasingtonu D.C. i počeo da svira violinu. Bilo je hladno decembarsko jutro. Svirao je šest Bahovih komada oko 45 minuta. Za to vreme, posto je bilo radno jutro, izračunato je da je bar hiljadu ljudi prošlo kroz stanicu, najveći broj njih odlazeći na posao.
Nakon tri minuta sredovečni čovek je primetio muzičara koji svira.
Usporio je, zastao na par sekundi a onda požurio da stigne na vreme. Minut kasnije, violinista je primio prvi dolar kao napojnicu: žena mu je bacila dolar u kutiju bez zastajanja, i nastavila da hoda. Nakon par minuta neko se naslonio na zid da ga sluša, ali je onda čovek pogledao na sat i ponovo počeo da hoda. Očito je kasnio na posao.
Najviše pažnje je pokazao trogodišnji dečak. Majka ga je pošurivala ali je dete zastalo da čuje violinistu. Majka ga je povukla i dete je nastavilo da hoda neprestano se osvrčucći. Takvu reakciju pokazalo je jos nekoliko dece, ali svi roditelji bez izuzetka, primorali su ih da nastave dalje.

Za 45 minuta sviranja, samo šest ljudi se zaustavilo i kratko slušalo muziku. Oko 20 je dalo novac, ali su nastavili da hodaju normalnom brzinom. Sakupio je 32$. Kada je prestao da svira, nastala je tišina ali to niko nije primetio. Niko nije zatapšao niti je pokazao bilo kakvu reakciju.

Niko nije znao da je violinista bio Joshua Bell, jedan od najboljih muzičara sveta. On je svirao neka od najintrigantnijih dela ikada napisanih, na violini vrednoj 3,5 miliona dolara. Dva dana pre sviranja u metrou, Joshua Bell je rasprodao koncert u Bostonskom pozorištu gde je karta koštala 100$.

Ovo je stvarna priča. Joshua Bell je svirao inkognito u okviru eksperimenta koji je organizovao list Vasington Post, o percepciji, ukusu i prioritetima koje ljudi imaju.

Osnovno pitanje za eksperiment je bilo:
Na javnom mestu u neadekvatno vreme:
Da li primećujemo lepotu?
Da li zastajemo da bismo u njoj uživali?
Da li prepoznajemo talenat u neočekivanom kontekstu?

Jedan od mogucih zaključaka ovog iskustva mogao bi biti:
Ako nemamo minut da zastanemo i slušamo jednog od najboljih muzičara sveta koji svira najbolju ikad napisanu muziku, koliko drugih stvari onda tako propuštamo?

ЗАШТО СЕ КАЖЕ ДА РОДА ДОНОСИ ДЕЦУ?[

- За роду се мисли да је веома света и срећна птица.
Света – зато што сваке године иде на хаџилук у Африку, и сваког пролећа се враћа.
Срећна – зато што доноси срећу, па коме се рода угњезди на димњаку том ће летина обилно да роди. Ако се рода угњезди на звонику, читаво ће село те године да се обогати.

Роде нико не сме да дира, ко убије роду умреће му мајка и добиће страшне пеге по лицу.
Рода с пролећа доноси лепо и топло време, у току лета може да полети у висине и донесе кишне облаке неопходне летини, преокреће време из кишног у лепо, и многа друга чуда изводи са временом на корист сељака.

У новије време, каже се да рода доноси децу, обично у случајевима када родитељи неће отворено да испричају деци како су дошла на свет. Ова прича је произашла из веровања наших предака – да је рода митска птица која доноси сваку плодност и благостање.

КАКО ЈЕ НАСТАО ОБИЧАЈ ДА ПРИЛИКОМ ПОГРЕБА СВАКО ТРЕБА ДА БАЦИ НА ГРОБ ГРУМЕН ЗЕМЉЕ?

Познат је обичај да се прилоком погреба баца за покојником у гроб грумен земље. То је за нас данас нека врста последњег опроштаја од умрлог. Ми овај обичај упражњавамо механички, поштујући га као део традиције наслеђене од предака, не познавајући његов давнашњи смисао.
Овај обичај је симболички остатак магијске заштите од мртваца. Стари народи плашили су се свега онога што припада доњем свету, па тако и својих покојника. Стога су се примењивале разне заштитне мере...једна од мера била је и нагомилавање камења у гроб, како би се на тај начин покојникова душа у њему задржала.
Кад данас рођаци и пријатељи бацају за покојником по грумен земље, они и не сањају да врше прастари обред који има за циљ да спречи покојниково повампирење.

ЗАШТО СЕ КАЖЕ: ДУША У НОСУ?

У народу се верује да је душа у костима, негде кажу да је у нашој крви и да куцка и пулсира, понегде се мисли да је душа у глави или срцу, а постоје крајеви у којима тврде да је душа настањена у петама и да зависно од расположења и здравственог стања може да се шета и да се подиже до носа.
Када је душа стигла до носа, човек је на самрти, јер је спремна да изађе кроз нос и оде на небо.
Зато се у претеривању каже за некога ко се силно уморио у току рада да му је душа у носу, односно, да је спремна да изађе на нос – да човек умре од умора.

ЗАШТО СЕ У УСТА БОЖИЋНЕ ПЕЧЕНИЦЕ СТАВЉА ЈАБУКА?

Печено прасенце са јабуком у устима! Примамљиво, зар не?
Али откуд обичај да се јабука ставља у прасећа уста? Је ли у питању нека гастрономска финеса? Утиче ли то на укус, или је просто реч о жељи да се печеница украси?

Не. Печено прасе са јабуком у устима припремано је у нашем ( и не само у нашем) народу као божићна печеница. Познато је да је већина божићних обичаја преузета из далеке, паганске прошлости. Тада је ова печеница припремана као жртва прасловенском божанству, чији је празник касније замењен светковањем Христовог рођења. Јабука је представљала саставни део те жртве, или њено појачање.

Као и у многим другим случајевима, и овде је обичај остао иако је тама времена прекрила његов смисао, његово изворно значење.