Kratke i poučne priče

First topic message reminder :


БУДИ СРЕЋАН!

На углу једне улице стајао је просјак и просио за хлеб. Улицом је наишао коњаник, дојахао до њега и ударио га бичем по лицу. Гледајући јахача док се је удаљавао, просјак се исправи и повика: “БУДИ СРЕЋАН!”
Неки сељак стајао је ту у близини и видио све што се догодило. Ипак…просјакове задње ријечи су га у потпуности збуниле. Није издржао, а да не упита просјака: “Зар си заиста толико понизан и скроман?!”
Не”, одговорио је просјак. “Али, да је јахач био срећан човек, никада не би дошао да ме удари бичем по лицу!”.

Jesi li bogat ili siromašan?





Jednog dana, imućni otac je poveo svoga sina da provede noć sa jako
siromašnom porodicom, s ciljem da mu pokaže kako žive ljudi koji nemaju
mnogo novaca za trošenje.

Na povratku kući, otac upita sina što misli o tom iskustvu, a sin
odgovori: “To je bilo jako lijepo iskustvo, oče. Naučio sam da mi imamo
jednog psa, a oni imaju četiri. Mi imamo jako lijep bazen, ali oni imaju
rijeku. Mi imamo sunčani krov, ali oni imaju nebo sa zvijezdama i
mjesecom. Mi imamo veliku terasu s predivnim vrtom, ali oni imaju šumu.”



Dok je dijete govorilo, otac je ostao bez daha slušajući što mu sin priča.



Tada dijete doda: Hvala ti što si mi pokazao kako smo siromašni!

Hvalisavost

Tri žene sretnu se kod bunara gdje su došle po vodu. Zapričaju se o svojim sinovima. „Trebali biste čuti moga sina! Kako samo prekrasno pjeva, kao slavuj!“ Druga žena se hvali: „A da samo vidite moga sina, kako je visok i snažan! Kada baci kamen uvis, on skoro dotakne oblake!“
Treća žena samo šuti.

Na to je druge dvije počnu provocirati: „A tvoj sin?”. „Ne znam šta bih vam pričala. Moj sin je mlad, običan dečko, kao i mnogi drugi“.

Žene se upute kući noseći teški teret vode na glavi. Treća žena je i dalje šutjela osjećajući se neugodno pored dvije žene.
Sunce je sve žešće pržilo, teret je bio sve teži. Odjednom žene ugledaju na ulazu u selo svoja tri sina. „Počujte kako moj sin lijepo pjeva!“, usklikne prva pokazujući na svog sina koji je sjedio na zidiću i zaneseno pjevao.
„Pogledajte moga sina“, ushićeno će druga „kako visoko baca kamen. Divota!“.

Treći sin potrči prema svojoj majci i uzme joj teški teret s glave.

Samo dve reci

Bio jednom jedan samostan u kojem je vladala stroga disciplina. Poštivajući zavjet šutnje nikome nije bilo dozvoljeno da govori. Ali, postojala je jedna iznimka. Svakih deset godina redovnicima je bilo dozvoljeno da progovore u dvije riječi. Nakon što je proveo prvih deset godina u samostanu, jedan redovnik je došao do predstojnika samostana. "Prošlo je deset godina," kaže predstojnik samostana. "Koje dvije riječi želiš izreći?"
"Krevet... tvrd..." reče redovnik.
"Razumijem," odgovori predstojnik samostana.
Deset godina kasnije, redovnik se vratio predstojniku samostana. "Prošlo je još deset godina," reče predstojnik samostana. "Koje dvije riječi želiš izreći?"
"Hrana... neukusna..." reče redovnik.
"Razumijem," odgovori predstojnik samostana.
Još je deset godina prošlo i redovnik se ponovno susreo s predstojnikom samostana koji ga upita: "Koje dvije riječi želiš izreći nakon ovih deset godina?"
"Ja... odustajem!" reče redovnik.
"Pa, razumijem i zašto," odgovori predstojnik samostana. "Sve što si god radio je bilo samo prigovaranje."

San

Veliki taoistički učitelj Chuang Tzu sanjao je da je leptir koji leprša između cvjetova tamo-amo. U snu nije bio svjestan sebe kao osobe. Bio je samo leptir. Iznenada se probudio i otkrio da leži u krevetu, ljudska osoba ponovno. Ali onda se je zapitao: "Jesam li ja čovjek koji je sanjao da je leptir, ili sam leptir koji sanja da je čovjek?"

Prociscenje

Bio jednom jedan učenik kojemu je učitelj, glasoviti grčki filozof, povjerio čudan zadatak. Zapovjedio mu je da dadne novac svakome tko ga uvrijedi u razdoblju od tri godine. Silno čeznući za prosvjetljenjem, učenik je činio točno onako kako mu učitelj zapovjedi.
Kad je ova poprilično duga kušnja bila završena, gospodar pozva mladića k sebi i reče mu: "Sada možeš ići u Atenu jer si spreman učiti mudrost."
Sav ponosan, učenik se uputi prema Ateni. Prije nego je ušao u veliki grad ugleda, zasigurno, mudra čovjeka kako sjedi na vratima vrijeđajući svakoga tko pristigne. Naravno, kad je ugledao učenika, i njega stade vrijeđati. "Hej", vikao je na učenika. "Kako samo možeš biti tako ružan i glup? Nikad ranije nisam vidio da netko izgleda tako blesavo."
Ali umjesto da se brani ili napada, učenik prasnu u smijeh. "Zašto se smiješ kad te vrijeđam?" upita mudrac.
"Zato", reče učenik, "jer sam pune tri godine plaćao ovakve pogrde, a sad mi ih ti daješ besplatno!"
"Uđi u grad," reče mu mudrac. "Tvoj je!"

SIROMAŠNA ŽENA UŠLA U DUĆAN: Ono što se dogodilo, šokiralo je sve!

[You must be registered and logged in to see this link.] | 19/05/2014 | [You must be registered and logged in to see this link.] | [You must be registered and logged in to see this link.]


Jedna, jadno obučena žena koja je izgledala poraženo, ušla je u trgovinu. Prišla je vlasniku trgovine na najponizniji način i pitala ga da joj da neke od namirnica. Nježno je objasnila da je njen muž vrlo bolestan i da nije sposoban za rad. Imaju sedmero djece i trebaju hranu.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Vlasnik trgovine izderao se na nju i grubo zatražio od žene da napusti njegovu radnju. Predočavajući potrebe svoje porodice, rekla je: “Molim vas gospodine! Donijet ću vam novac čim prije.” On joj je odgovorio da je ne može kreditirati, jer nema račun otvoren u toj trgovini.
Stojeći pored kase, stajao je drugi kupac koji je načuo konverzaciju između ovo dvoje. Kupac je došao do trgovca i rekao mu da je spreman platiti sve što ova žena treba za svoju porodicu.
Trgovac vrlo ozbiljnim glasom upita, “Imate li listu onoga što vam treba?” Žena odgovori, “Da, gospodine.”. “U redu”, odgovori joj, “stavite vašu listu namirnica na vagu i koliko god pokaže vaga, ja ću vam dati namirnice jednake vrijednosti. ”

Ona je oklijevala trenutak sa spuštenom glavom. Onda je posegnula u svoju torbicu, uzela je papir i napisala nešto na njega. Onda je pažljivo stavila komad papira na vagu stojeći i dalje pognute glave.
Oči trgovca i kupca pokazivale su nevjericu dok su gledali vagu kako se spušta do krajnje tačke i ostaje spuštena na jednoj strani.
Trgovac, stojeći uz vagu, okrenuo se polako prema kupcu i nevoljko rekao, “Ne mogu ovo vjerovati.” Kupac se nasmijao, a trgovac je počeo stavljati namirnice na drugu stranu vage da bi se izjednačila težina ne jednoj i drugoj strani.
On je nastavio stavljati namirnice, dok vrećica više nije mogla više držati. Trgovac je ostao tamo sa izrazom šoka.
Napokon, uzeo je komad papira sa vage, pročitao ga i ostao zapanjen. To nije bila lista namirnica za kupovinu.
Umjesto nje bila je molitva koja je izgledala ovako: “Dragi Bože, ti znaš moje potrebe i stavljam ovo u Tvoje ruke.”
Izvor: doznajemo.com

Stara kraljica je na samrti svom sinu poklonila medaljon, uz sledece reci: "Dragi sine, kada ti bude najteze, kada mislis da se sve rusi oko tebe, kada ti se ucini da su ti sve ladje potonule, ti otvori ovaj medaljon. On ce ti pomoci da lakse prebrodis tu teskobu."
Kraljica je umrla, a godine su prolazile i mladi kraljevic je ziveo srecno i spokojno. Vreme mu je prolazilo u radosti i veselju, i nikako nije nailazio taj posebno tezak tenutak da bi on mogao da otvori medaljon. Sve vise i vise ga je mucilo sta pise u njemu i zato se jednom, u vreme svoje najvece srece, odlucio da ipak otvori i da vidi sta pise. Nasao je sledece reci: I ovo ce proci...
Posle izvesnih godina dosle su na red i nedace, ratovi, teska vremena. Tad je ponovo otvorio medaljon, i ponovo procitao: I ovo ce proci...

Zrelost dolazi s godinama.... !

Jedna dama u poodmaklim godinama stajala je na pramcu jednog broda za krstarenje, čvrsto držeći svoj šešir 
sa dvije ruke, da ga vjetar ne bi odnio. 

Jedan gospodin se približi i kaže: 
     - Oprostite mi gospođo, ...ne želim vas smetati, ali da li ste već primijetili da vjetar podiže vašu haljinu vrlo visoko? 
     - Da, jesam, ali trebam obje ruke da zadržim šešir na glavi. 
     - Ali, gospođo....gospođa treba znati da su njeni intimni dijelovi izloženi za javnost! - kaže kavalir. 

Dama je bacila pogled prema dolje, i odgovori: 

    - Gospodine, bilo koja stvar koju vidite tamo dolje ima 85 godina.
    - A šešir sam kupila jučer.....!!! 

I bi misao

-----------------------------------------

Ako budem tražio i koračao niz stvari ovog života u nadi da ću makar jednom sebe trgnuti iz sna i shvatiti, tada će mi prolaznost stvari jedna drugu nastavljati sa svakim otkucajem sata.
Koliko god uživao u ovom svetu sada, misli moje uvek skliznu sa ivice tih neizmerivih oličja sreće što ih vetar miluje kao hiljade proplanka.
I tako sve stvari lete i klize, nošene rukama vetrova među raznim razbacalim cvetovima, i obvijen oko njih, zajedno padamo niz liticu ovog vremena.
I tamo negde, u dubini ponora tuge pod senkom posmatram kako padaju listovi sa drveta.
Jedan za drugim, i tako dok na mojim očima ne ostanu crne i tvrde izobličene grane, i debelo i ispucalo stablo.
Svakom listu treba 3 sekunde da padne.
1-a, kada kreće; tad je najsporiji.
To je onaj kobni trenutak odvajanja i prepuštanja zemljinoj teži.
Uvertira za nebrojane spletove i preplete.
Tada list, da može da oseti, postaje svestan svih svojih žila na sebi osećajući kako se protežu i gube svoju jedinu vezu s onim što im je podarilo život.
I ubrzo slobodan pad preuzima svoje, i vazduh struji i naleće udarajući od krhke osušene membrane, ponekad i pocepajući otvor kroz njih.
Zatim bi vazduh prolazio kroz svaku okrzlinu ivice, nestabilno menjajući svoj intezitet i smer poigravajući se s njim.
Tako je počinjala igra.
2-ga sekunda, ona kobnija, koja određuje sudbinu, ili sama po sebi predstavlja tok sudbine lista, je možda i najduži period tragedije.
Tada, glavni lik predstave se udaljava iz okruženja u kom smo ga prvi put upoznali, i susreće se sa raznim nepoznatim objektima i neobičnim nasrtajima vetra.
I sva nemoćnost skupljena u njemu, jer je obamro, presuho i star, bori se sa kandžama vremena, i već pri kraju 2-ga sekunde, neminovno borba je izgubljena.
Ljuljanje se može vrlo brzo i prekinuti, ako se na putu naiđe na neku banderu, ili krov; ali samo to ljuljanje upravo određuje gde će biti završetak tog beskonačnog pada.
Sama srž ljuljanja čini se da je stopljena od raznih uticaja.
Ta cela 2ga sekunda je upijanje svih fizičkih zakona prirode u jednom trenutku naređane kontinualno, pa čak i isprepletene jedne s drugim.
Ali na kraju krajeva, i ta najbitnija sekunda koju bi mogli da nazovemo životom, je na neki način samo početak 3će sekunde, završne sekunde, u kojoj bi logikom gledano trebalo biti završetak puta i apsolutni kraj lista.

Ali nije.

List, kada padne, ono pada među stotine sebi sličnim, mrtvim listovima.
Leže tužno skupljene u podnožju drveta, male gomilice krhkih pokrivača tla.
A ipak, vetar i tu meša sebe, i raznosi ih daleko od svoje majke, i baca ih izgubljene po stranoj zemlji u kojoj ne vladaju moćni koreni njihovog roidnog stabla; njihove majke.
Neki su završavali na putevima, ostavljeni da im okrutna mašinerija ljudskog porekla slomi vrat, i njih cele.
Drugi su napuštali svoju popadalu braću, i izlazeći iz kruga ulazili u drugi, sasvim otuđeni krug.
Treći su pak išli sami, nošeni sobom, i podvajali se od drugih usamljeno ležeći na povijenim travkama i gledajući ostale svoje i sebi slične.
Treba biti podvojen i videti granice ostalih da bi mogli shvatiti mogućnosti i prilike oko nas samih.
Jer svi leže na jednoj gomili pokrivajući sebe drugima isto koliko i drugi pokrivaju njih same.
Negde, uz put kojim moj pogled sada korača, neki listovi su završavali u mutnim barama, većina na površini, plutajući nad muljom, i blatom.
Prodornost takvog okruženja vrlo brzo proširi svoje crnilo kroz svake pore počinjući sa donje strane, one izloženije.
I kroz rupice se minijutarnom brzinom na sredini lista oformljava kao.
Lagano šireći se, kap prelazi iz veličine semenke od grozda do oblika semenke suncokreta.
Pod tom težinom, krhka membrana se savija i majušnim zvucima krckanja širi se uzduž širine barice.
Ali niko neće znati da tu i postoji ikakav zvuk, da tako nekakvo malo i nebitno postojanje, ako se i može reći da uopšte postoji, može napraviti krike iz svoje celine.
I cela predstava postaje zaboravljena sa trenutkom kada crne zavese mraka pokriju tu tužnu predstavu.
Niko neće zaplakati, sem njega samog.
Njegova tuga je za njega samog da je odeli sa onim koga ima.
A on nema nikoga.
I tako moje oči prave tamne zavese, i okretajem glave kao svitaji Sunca što umire nanovo uporno, gde boja zaslepljuje okvire slike, tu gde unesenost prenosi granice i meša shvatanja ne postoji vreme, i moje ruke klize kao niz led preko ove iluzije.
Blagim niti razuma što prave konturu svesti fokusiram izmešanu sliku i izoštravam sliku ogromnog plavetnila.
I krijem se iza sećanja Anđela.
Krijem se jer se prisećam lica i ono što vidim je lice.
I posmatram ga duboko.
Duboko zagledan u njene oči ja ne vidim ni najmanjeg traga ljudske ruke.
U njima prelama, dobijaju blago tužni izgled, sa mokrim uglovima, kao da žele nešto da kažu.
Želim da čujem i osluškujem; ali čujem samo da vetar negde u daljini duva.
Ne smejući više gledati u njih, od straha da ću čuti ono što mi Njenzine oči govore, pogled mi bojažljivo klizi sa njenih tankih i održavanih trepavica niz njen nosić.
I kao na toboganu, vučen gravitacijom koja pobeđuje čak i nebo, odskačem sa vrha njenog malog prćastog nosića, i preskačem što brže da ne bih primetio kako joj grcaju nozdrve, i sa strane taj pakosni pejzaž njenih brda koja su pod poplavom iz onih krajeva očiju.
Načinih, sada to dobro znam, veoma pogrešan potez, i uskočih u tu crvenu jazbinu, taj pakao koji mi se strahovitom brzinom približavao.
Srećom, pre nego što sam upao, dva crvena brdašca, njene usne se sklopiše na vreme.
I osetih njih na mom čelu.
I utom, još nisam siguran, nasta ili presta san.
Tada dobih utisak kao da sam se probudio u polovini noći, jer ispred svojih očiju videh nepromočivu barijeru mraka.
Oko mene nije bilo ničega, osim možda onoga na čemu ležah.
Vrlo brzo pustih čula da nadoknade privremeni prestanak rada očiju.
I dok su mu se ruke krećale usporeno ka širini mraka, mogao sam omirisati mešavinu mirisa sveže zemlje, i svežeg drveta.
Otežale ruke su se ispružile, ali osim napora u njima, nisam osetio nikakav kraj mraku.
Lagano sam ih vraćao u prvobitan položaj.
Ubrzo sam shvatio zatišje moje čudne situacije, sa momentom kad u isčekivanju s nadom u preplašenom srcu baš prepustih ušima svu pažnju, tišina se razbijala zvukom udaranja grumena zemlje od drvo.
Dolazilo je u serijama.
Ležeći nemoćan, procenih da sam već duže vreme paralisan strahom, te s odlučnošću htedoh da se trgnem iz tog stanja,uspravljajući se lagano.
I zatvorenih očiju sam ustajao.
Lagano.
Nisam uopšte osetio težinu svoga tela dok sam se izdizao.
Ali, postojalo je nešto u tom predtrenutku otvaranja očiju, nešto što je možda promenilo mene.
Kao topla struja koja je neprimentom brzinom prostrujilo kroz mene, ne moje vene i žile, nego kroz celu strukturu moga bića počinjući iz sredine.
Postojao sam jedinstvo, celina sa završetkom tog toplog pojasa.
I kao iz tunela, svetlost me oslepeše.
I videh lice koje nebo ocrtavaše oblacima šarenim.
I okolo njega, mnogobrojne grupe nekih poznatih lica, obučenih u crno.
Omirisah i vazduh, i osetih da je gust od suza njihovih.
Pogledah oko sebe još jedanput, i stajao sam na pokrovu svog sanduka koga su par snažnijih i ćutljivih figura grubim potezima ukopavali.
Opkružen sam tamnim, žalosnim obličjima; dok se iznad moje rake izdvajala jedina bela figura od ostalih.
Beše nešto jako čudno i poznato sa njenim licem.
Nešto što je mene skoro i pobudilo, ali svi pripadnici moga ožalošćenja, ubrzano i neljudskim isprekidanim potezima oformiraše kolonu po jedan i bežali su sa dometa mog zamagljenog vida od njihovih suza.
Samo je figura radirajući belim svetlom, ili mi se tako samo činilo tada, ostala.

Zakasnela crna figura se brzo priključivala ostalima.
I krenuh ka onome što mu tada ličeše na Anđela.
A sedeše ispod drveta iz onog davnog sna.
U svojim malim rukama je držala jedini zeleni list sa hrpe suvog i opalog.
Prilazeći joj lagano, pdsećala me je na dete koje je pronašlo detelinu sa četiri lista, sasvim slučajno, u igri.
Ali prilazeći, video sam da to nije tako.
Njen osmeh iz daljine, pretvarao se u drhtaje donje usne i stegnutih obraza.
Klečala je pognutee glave nad listom u savršenoj tišini.
Kako sam se približava, tako se i sa ubijenom razdaljinom sjaj u njenim očima pretapao i kapljao tugom otrovan.
Taj sjaj u njenim očima, ne beše od sunca.
Njena usta su mucala i drhtala, kao da ima nešto da kaže.
Slušao sam, ali ni vetra nije bilo.
Blage usne izmamljivaše moj uzdah, i opčinjen krenuo sam rukom da dotaknem tugu koja je prelivala tako predivno biće.
I na santimetar, dva, od moje ruke, prstiju što se od želje izduživaše, rasprahnu se ona, kao mehurić sapunice u hiljade šarenih boja što leteše vazduhom.

Nestala je.

List iz njenih ruku je lagano i neprimetno pada među ostale.
Ljuljajući se lagano, levo pa desno.
Vetra, tih prošlih trenutaka nije bilo, i uprkos tome, blagi lahor predamnom je odneo list u nebo, van domašaja mog oka.
Na nebu, sunce, jedini putnik, je zalazilo lagano.
Kao da je znalo.
Previše umoran, znam da sam ostario prebrzo.
Gledajući svoje ruke kako ih vreme ubija, nemam reči više nijedne u ustima.
Ležem u travu sa zumbulima obešenim.
I vreme uzima deo po deo mene.
I sve što ostaje je skelet koji crna zemlja pokriva.
Više me nema, i sumrak se oglasio prerano.

A Sunce je umrlo.

Kao da je znalo.

by DramatisPersonae

Prichao sam na ulici sa drugom, stajali smo sami, a ljudi su oko nas prolazili, i zapitah se, zashto li ja ovde sada stojim?
Prichao je tu, na ulici, moj drug. Mozda je i spominjao druge, gde bi mi njihovi zivoti kroz secanje projurili, kao voz kakvi.
Sve jedno je ko istu prichu pricha, u njihovim ochima vidim da ne vide na meni ono shto im izlazi iz usta.
I tu nastaje jaz, a u meni opet – razocaranje. Kuda li se njihov voz zaputio? I zashto ja u sred divljine stojim i gledam vozove?
Da li sam i ja nekad mogao menjati dushu za taj “normalni zivot”? Za taj osecaj koji imaju oni shto predamnom stoje, i govore mi neshto svoje, shto bih ja morao da ponovim, oslikam u ochima, budem deo toga?
Jesu li to putevi?
Oni koje oni hodaju, i oni pred kojima sam stajao, kojima sam okrenuo glavu?
Chikam te choveche, izusti rech koju nisi sagradio od blata i zemlje, izusti pojam shto ne postoji, onaj pojam koji te tvori.
I tada, moj prijatelju, zar nije logichno da ono shto radja sebe se vraca sebi samom?
Tvoje rechi se nikad nisu vratile, i izgubio si staro poverenje napravljeno u danima kada je cucla zamenila sise.
I zato ti vidim u ochima, tog deteta u tebi - iskrivljeno lice, kao kakvim prepadom deformisano, a zapravo ga je zlato u reci potopljeno menjalo.
Rastao si, a dok si sve vishe rastao, ti si u stvari umirao.
Umirao si svaki put kada u rechima izustish bilo koji pojam – a da ti glas ne zadrhti.
Ne znam samo zashto se chudish, kad si znao prijatelju, koliko si mali, i znao si da to svesno zaboravljash ne bi li u sebi izgradio ono chime se uljuljkavash.
Prichao sam sa drugom na ulici, valjda je to bio on, mozda je to bila senka sveta, a ljudi su oko nas prolazili, i iako su svi lichili na njega, zapitah se, zashto ja ovde stojim?
Prichao je tu, na ulici – moj drug. Definitivno je spominjao druge.
Samo su se u prichi njegovoj svi zivoti na jedan sveli, pa sam se zapitao – nekako normalno –
da li sam ja jedini shto na ulici sa zamishljenim prijateljom pricha?

by DramatisPersonae

maska

praznog pogleda na svet, skoro ocishcen samog sebe,
Pred ogledalom sto ga zovu svet, posmatram naborano lice.
Siroke pore, i duboke brazde, sve mu na licu prljavo bese.
Usta puna zemlje, otvorena su, ali pak on cutase.
I dok je svaka tacka na licu njegovom govorila, oko njega se samo plava boja slila.
Apsolutno bez potrebe da sobom truje vode, pustao je gorke suze da se kroz grlo slate.
Nije sebi dopustao da ga suze ociste.
Posmatrah tog cudnog coveka, kako poluodeven sedi, zapitah se, svestan li je svog robusnog tela, kuda li se sva ta snaga u njemu sakrila,
Kao da je rodjena iz leptira.
Njegove ruke, goleme i cvornate, kao kakva grana, behu oziljci od dolazecih rana, prsti mu pak behu meki, tanki i zeleni, skoro kao kakva trava.
Sedeo je nemo, ispred sveta, natrpanih usta zemlje.
Zagledah se jako u mrak koji mu je prekrivao lice.
Oci mu behu duboko, duboko ubacene, sitne i skoro zatvorene dok je umor ocrtavao podocnjake, od guste sume tuge, u ocima mu ne videh ni trunku duse,
A da mu je sva toplota presuhla, svedocise i 2 plave usne, i ostar mrtvachki smrad, i blato krvave zemlje.
Obrazi behu beli i tvrdi, i po koja vena na njima se ucrtavase duboko, kao kakav topli trag u snegu...
Mrtav li je? Polu odraz ili odraz, u ogledalu, covek ili ceo svet u ogledalu?
Svejedno, odavno se razboleo, mozda kao kakav umetnik u naletu, gde ga sopstvene ideje jedu, mozda kao skitnica od svakog bolesti pozajmljujuci malo, zaista, efektu je svejedno.
Zelim da ga dodirnem, da mi makar prsti upadnu na njegove pore na celu, palcima mu stisnem oci, da makar iscedim po koju suzu, ali sam se plasio.
Sijao je svetlom svih kandlebra, ali je i rezao iz utrobe, kao da ga mori vecna glad, sa ocnjacima zarivenim u grumen zemlje.
Sedeo je nemo, ukoceno posedan, ispred mene ravno.
Oh, puste li zelje da je on samo staklo, ovo ispred zamagljeno, i da uzmem krpu i jednim pokretom ruke, napravim mu suze, sto bi ga progutale.
Ali nije.
Od krvi i mesa je, i ta cudovisna spodoba je sedela ispred mene. I ako bi zeleo da odem, rezala bi mucno, iz utrobe.
Nije mi dozvoljavala da prekinem ovo mucno cekanje, kao da imam obavezu da iz groteske izvucem naravoucenije.
Ali zaista, grozomorna patetika je obuzdavala moju volju da pobegnem.
Delimicno od straha, delimicno od intrige.
Mogu li se odnositi?
Da li da ga prihvatim, ili da ga se grozim?
Da pronadjem svoje shake u njegovim?
Taj ukoceni pogled u ocima svojim?
U ustima ukus opori?
I dok se svest , kao leptir, sudara sa onim od cega da pobegne pokushava, veo mira oko njega je ugusilo vreme, prolazile su godine.
Niti jedan delic zemlje mu iz usta ispao nije.
Sve ove moje godine, slusajuci i gledajuci mene.
Kroz trbuh - progovorio je:
"nista se promenilo nije".

by DramatisPersonae

MILOSTIVA VRANA (J.J. Zmaj)

Pre nekoliko godina obznanio je neki pouzdan gospodin kakvu je vranu posmatrao na svome seoskom imanju.

Svaki dan po više puta dolazila mu je jedna vrana pred kuhinjska vrata da tu nađe bačen zalogaj. Kad što za jelo nađe, ona to ne pojede, već odnese u kljunu nekuda, i to u vrt iza nekog žbuna. Moglo se pomisliti da to nosi svojim mladim vranicama, ali pošto je bilo rano proleće, kad ptice svoje mlade još ne izlegu, to je ona nađeno jelo morala nekom drugom odnositi. Tek kada se po peti-šesti put vrati, ona onda pojede ako još nešto nađe.

Taj gospodin nije mirovao dok nije ušao u trag tom njenom postupku. Iza onog žbuna našao je on jednu bolnu vranu, koja nije mogla leteti da sama sebi traži hranu. Toj bolesnici nosila je milostiva vrana te ponude. I kao što rekoh, sama nije htela ni zalogaja okusiti dok nije prvo svoju bolesnu drugaricu nasitila.

Ja ne znam šta ćete vi reći na to, al' ja ovu vranu više poštujem nego ponekog bogataša koji sedi na nagomilanom blagu, i nevoljnom bratu neće ni od suviška svoga da pomogne. A gle ovu vranu, ona je prvo nevoljnicu namirivala, pa je tek onda na sebe pomišljala.