Kratke i poučne priče

First topic message reminder :


БУДИ СРЕЋАН!

На углу једне улице стајао је просјак и просио за хлеб. Улицом је наишао коњаник, дојахао до њега и ударио га бичем по лицу. Гледајући јахача док се је удаљавао, просјак се исправи и повика: “БУДИ СРЕЋАН!”
Неки сељак стајао је ту у близини и видио све што се догодило. Ипак…просјакове задње ријечи су га у потпуности збуниле. Није издржао, а да не упита просјака: “Зар си заиста толико понизан и скроман?!”
Не”, одговорио је просјак. “Али, да је јахач био срећан човек, никада не би дошао да ме удари бичем по лицу!”.

КАКО ЈЕ НАСТАО ОБИЧАЈ ДА ПРИЛИКОМ ПОГРЕБА СВАКО ТРЕБА ДА БАЦИ НА ГРОБ ГРУМЕН ЗЕМЉЕ?

Познат је обичај да се прилоком погреба баца за покојником у гроб грумен земље. То је за нас данас нека врста последњег опроштаја од умрлог. Ми овај обичај упражњавамо механички, поштујући га као део традиције наслеђене од предака, не познавајући његов давнашњи смисао.
Овај обичај је симболички остатак магијске заштите од мртваца. Стари народи плашили су се свега онога што припада доњем свету, па тако и својих покојника. Стога су се примењивале разне заштитне мере...једна од мера била је и нагомилавање камења у гроб, како би се на тај начин покојникова душа у њему задржала.
Кад данас рођаци и пријатељи бацају за покојником по грумен земље, они и не сањају да врше прастари обред који има за циљ да спречи покојниково повампирење.

ЗАШТО СЕ КАЖЕ: ДУША У НОСУ?

У народу се верује да је душа у костима, негде кажу да је у нашој крви и да куцка и пулсира, понегде се мисли да је душа у глави или срцу, а постоје крајеви у којима тврде да је душа настањена у петама и да зависно од расположења и здравственог стања може да се шета и да се подиже до носа.
Када је душа стигла до носа, човек је на самрти, јер је спремна да изађе кроз нос и оде на небо.
Зато се у претеривању каже за некога ко се силно уморио у току рада да му је душа у носу, односно, да је спремна да изађе на нос – да човек умре од умора.

ЗАШТО СЕ У УСТА БОЖИЋНЕ ПЕЧЕНИЦЕ СТАВЉА ЈАБУКА?

Печено прасенце са јабуком у устима! Примамљиво, зар не?
Али откуд обичај да се јабука ставља у прасећа уста? Је ли у питању нека гастрономска финеса? Утиче ли то на укус, или је просто реч о жељи да се печеница украси?

Не. Печено прасе са јабуком у устима припремано је у нашем ( и не само у нашем) народу као божићна печеница. Познато је да је већина божићних обичаја преузета из далеке, паганске прошлости. Тада је ова печеница припремана као жртва прасловенском божанству, чији је празник касније замењен светковањем Христовог рођења. Јабука је представљала саставни део те жртве, или њено појачање.

Као и у многим другим случајевима, и овде је обичај остао иако је тама времена прекрила његов смисао, његово изворно значење.

OBOJE SU ZAPLAKALI, ALI… Priča o tome šta znači uzajamna ljubav muškarca i žene

Jednoga dana, njegova žena, koja je imala jako dugu kosu pitala ga je da kupi četku za kosu kako bi je mogla negovati.
On je bio vrlo tužan, ali je rekao da ne može. Objasnio je da čak nije imao dovoljno novca da zameni narukvicu za sat koja mu je nedavno pukla.
Ona nije insistirala.

Muškarac je otišao na posao i usput svratio do sajđije kojem je prodao svoj oštećeni sat za vrlo malo novca. Ali ono što je dobio, bilo je dovoljno da kupi četku za kosu.
Uveče se vratio kući noseći u ruci četku spreman da je da svojoj ženi.

Iznenadio se kada ju je vidio sa kratkom kosom. Ona je prodala svoju kosu u salonu i sada je imala novu narukvicu za sat u ruci, spremajući se da je pokloni svom suprugu.

Zaplakali su oboje simultano. Sada je on imao narukvicu za sat, a nije imao sata. Ona je imala četku, ali kosa joj je sada bila kratka. Plakali su ali ne zbog toga što su se njihove akcije pokazale besmislenim, nego zbog uzajamnosti njihove ljubavi.

Voleti nekoga je nešto. Biti voljen je nešto. Ali voleti i biti voljen od onoga koga voliš – to je jako mnogo!
Nikad ne uzimajte ljubav zdravo za gotovo.

Nemoj čekati

On je bio ljudina, jaka glasa i odlučnih pokreta. Ona beše nežna i osetljiva. Uzeli su se. On se trudio da joj ništa ne manjka, a ona je pazila kuću i odgajala decu. Deca su rasla, poženila se i poudavala, te pošli svojim životnim putem… uobičajna priča.
Kad su sva deca bila zbrinuta, ženu je uhvatila neka tuga, sve više je slabila i propadala. Kako više nije uzimala hranu, pala je u bolesničku postelju.
Njen muž je bio zabrinut i odveo je u bolnicu. Oko nje su se trudili lekari i poznati specijalisti, ali nisu mogli pronaći uzroke bolesti. Samo su slegali ramenima i mrmljali: "Hm…" Na kraju je jedan od njih pozvao muža u stranu i šapnuo: "Ja bih rekao… da vaša supruga… jednostavno više nema volje za život."
Čovek nije ništa odgovrio. Seo je uz krevet i uzeo ženu za ruku... njena se ručica izgubila u njegovoj ogromnoj šaci. Pogledao ju je i dubokim odlučnim glasom rekao:
"Ti nećeš umreti!"
"Zašto?" upita ona jedva čujnim glasom.
"Zato jer si mi potrebna!"
"A zašto mi to ranije nisi rekao?"

Nemoj nikada čekati sutra da nekome kažeš da ga voliš. Reci to odmah. Nemoj reći: "Moja majka, moj sin, moja žena... to već ionako zna." Možda i zna, ali nikad se niko nije umorio slušajući voljenu osobu koja joj to ponavlja. Ne gledaj na sat. Uzmi telefon i reci: "Ja sam, želim ti reći da te volim."
Stisni ruku osobi koju voliš i reci: "Trebam te! Volim te, volim, volim te..."
Ljubav je život. Zemljom hodaju živi i mrtvi, razlikuju se po ljubavi.

КАМЕН И ПЕСАК

Два пријатеља су ходала пустињом.Након неког времена путовања посвађали су се и један је пријатељ другога ошамарио по лицу.Овај који је добио шамар увређено је, без и једне речи,написао у песку следеће речи:
“Данас ме мој најбољи пријатељ ошамарио.“
Наставили су са ходом док нису пронашли оазу где су се одлучили окупати.Онај који је пре добио шамар заглавио се у муљу и почео се утапати, но пријатељ га је спасио.Када се опоравио од скорог утапања, уклесао је у камен седеће речи:
“Данас ми је мој најбољи пријатељ спасио живот.“
Пријатељ који је ошамарио и спасио живот свог најбољег пријатеља питао га је:
“Након што сам те повредио ,записао си то у песку,а сада пишеш на камену.Зашто?“
Други је одговорио:
“Кад нас неко повреди, треба то записати тамо где ветар опраштања то лако може избрисати.Кад неко учини нешто добро за нас, то треба уклесати у камен где ниједан вјетар то не може избрисати.“
Стога, научи записивати своје боли у песак, а добра дела клесати у камен.

Зовем се Љубав


Постојала сам пре него сто је било шта постојало у Универзуму, постојала сам пре него што је постојала природа, постојала сам пре него сто је постојао човек. Била сам усамљена, хтела сам да поделим све ово што носим са собом кроз небројене векове и створила сам свет који сам хтела да се мојим именом зове.
Увукла сам се у море и језера, у реке и потоке, у планине и бескрајна поља, у шуме и пропланке. Ја сам она у којој се умивате, ја сам она у којој лице своје огледате, ја сам она коју удишете.
Волим да дођем изненада, када се не надате, волим да вам одузмем дах, волим да вам одузмем моћ говора.
Волим да вам срце брзо закуца, да вам колена клецају, да често изговарате несувисле реченице.
Волим да због мене радите непромишљене ствари, да се смејте као деца, волим да шетате ливадама и берете неко цвеће.
Волим да сте радосни због мене, волим да због мене певате, волим да због мене песме пишете, да због мене приче измишљате којима ни једна бајка равна није.

Али сам тужна када ме се бојите.

Тукли сте ме, мучили, затварали у тамне клети, избацивали из храмова, остављали ме гладну и жедну, заклањали сте сунце од мене, слали вечне кише и тмурне облаке, крали сте дуге од мене. Везивали сте ме ланцима, нисте ми дали да се ширим и развијам, говорили сте чак и да не постојим. Нисте веровали у мене, измишљали сте страшне ствари само да прикријете моје име, палили сте, пљачкали сте, убијали сте.

Али све сам због вас издржала.

Нисам се бунила, плакала сам у тајности да ме не видите несрећну, да вас не растужим. Све ланце сам покидала, све сам облаке растерала, неприметно, тихо и тајно, да ми се не препаднете напрасно. Шуњала сам се као мио лопов око ваших срца, омекшавала ограде које сте постављали и мислили сте да се неће моћи никада више уклонити. Брисала сам вам сузе са лица када сте мислили да вам их нема ко обрисати, терала на смех када сте мислили да ћете вечно плакати, терала вас на говор и тада када бисте се зарекли на вечно ћутање.

Не бојте се.

Примите ме у своје дворове, отворите ми ваше храмове. Припремите судове душе своје да вам их напуним радошћу и весељем. Ја ћу бити ваша молитва, ја ћу бити ваш вид када не видите, ја у бити ваш слух када не чујете, ја ћу вас нахранити када огладните, ја ћу вас напојити када ожедните. Ја ћу бити ваша светлост у мраку, ја ћу бити пут по којем ћете ходити када будете мислили да пролазите непознатим пределима.

Не бојте се. Отворите срце и примите ме у себе. Јер сам ту. Јер постојим.

Зовем се Љубав, само ме позовите и бићу ту.

Medju nama

Jedаn mlаdić, poznаt u celoj Atini po svojoj brbljivosti, po ugledu nа druge i sаm odluči dа se upiše u Isokrаtovu Školu retorike.
Isokrаt zаtrаži od njegа dа plаti duplo više nego što je to bio slučаj sа ostаlim učenicimа.
Mlаdić se iznenаdi i zаmoli dа mu se kаže rаzlog.
- “Zа sumu koju obično plаćаju svi ostаli učenici”, – odgovori Isokrat “nаučiću te dа govoriš kаo što i njih učim. Međutim, ti ćeš plаtiti još toliko, jer trebаm dа te nаučim i nešto drugo – kako dа ćutiš.
DA ĆUTIŠ! To je jedna retkа vrlinа gde su reči odmerene, gde su reči osmišljene, gdje su reči britke. Jer, ćutаnje je silа. I potvrđeno je dа tišinа u retkim slučаjevimа ostаvljа izа sebe loše uspomene. Koliko smo se putа samo uverili, pа i spoznаli, dа se u mnogim rečimа izgovore i one suvišne, reči lošeg prizvukа, reči ispunjene zlobom, ironijom ili nečistotom!
O, dа smo samo ćutali! Koliko putа smo to sebi ponovili! Dа smo samo ćutаli! Tаdа ne bismo uvredili, ne bismo isprovocirali, ne bismo rаzočаrаli, ne bismo prevаrili, ne bismo izneverili, ne bismo učinili neprаvdu, ne bismo se otuđili, ne bismo zahlаdneli jedni premа drugimа.

Veomа je teškа tehnikа ćutаnjа kаd se nаpаdа egoizаm, kаd se udаrа nа nаše emocije, kаd se otkrivаju nаši nedostаci, kаd se predočаvаju nаše greške, kаd verujemo dа nаm je nаčinjenа neprаvdа, kаd verujemo dа nаm nije dolično ukazanа počаst…ZAR MI DA ĆUTIMO?!

Љубав, Богатство, Туга, Сујета и Знање

На једном далеком усамљеном острву усред океана живели лепо и у слози Љубав, Богатство, Туга, Сујета и Знање. Живели су мирно на том острву далеко од свих светских брига и догађања. Али након много векова приметили су да је њихово острво полако па све брже и извесније нестаје. Врло брзо схватили су да острво убрзано тоне.
Узнемирени они спакују своје ствари и крену полако да напуштају своје лепо,
чаробно, али тонуће острво, које им је вековима пружало срећу.
Једино Љубав, постојана по природи, реши да остане. Једино је она веровала и надала се да је све то привремено и да ће доћи бољи дани када ће све бити лепо и весело као некада. Међутим временом и Љубав схвати да нема наде и да
мора и она да напусти свој дом. Спакује лепо оно мало ствари и пуно успомена са
собом, али ... сад више нема начина да са острва оде. Сви чмци, бродови и
сплавови већ отпловили а за прављење нових више времена нема. Почне она да
дозива упомоћ.
Некако у то време пут туда нанесе Богатство.Љубав се обрадује срећној
случајности и замоли Богатство:"Прими ме, молим те на своју јахту. Острво
тоне. Удавићу се.
"Богатство је погледа испод ока па каже:"Извини, али мој чамац је пун
злата и драгог камења. Нема места још и за тебе, Љубави.Ако и ти будеш ушла
бојим се потонућемо." И оде. Љубав већ почиње да хвата паника. Острво је
све мање. Вода је све ближе. У паници, љубав и даље дозива у помоћ. Уто туда на
свом сплаву наиђе Туга. Љубав се обрадује старом пријатељу:"Туго, молим
те, спаси ме. Потонућу заједно са овим нашим острвцетом. Било би штета да свет
остане без љубави." "Жао ми је, Љубави. " одговори Туга
"Толико сам тужна да не могу да те поведем са собом. Желим да будем сама."
И остави Љубав далеко иза себе. На острву Љубав већ хвата очај.Не види начина
да се спасе из незгодне ситуације у којој се нашла и то зато што је веровала у
боље сутра.Међутим, трачак наде, или је можда у питању вера још увек, је нагони
да и даље дозива у помоћ. Њена дозивања привуку пажњу Сујете која је туда
случајно пролазила. "Поведи ме са собом" - замоли Љубав Сујету -
"Погрешила сам што сам веровала. Сада сам остала заглављена овде. Ти си ми
једина нада." Сујета на то одговори: "Не долази у обзир!Види каква си
прљава и мокра, хоћеш да ми поквасиш чамац?! Сама си крива!Сад сноси последице.
Лепо сам ти говорила да одеш док се још могло." И још увређена оде и
остави Љубав са њеном тужном судбином. Изгубивши и последњу наду, Љубав се
предала судбини. Села је на једини непотопљени камен што је остао од њиховог,
некад великог и дивног, острва и чекала да и он нестане испод воде и са собом
однесе и њу. У то, ниоткуда, појави се неки странац у чамцу. Странац приђе
сасвим близу и пружи руку Љубави.Она уђе у чамац и он је превезе на суседно
острво.Ту је Љубав изашла из чамца, захвалила се и пошла даље.Тек пар метара
даље схватила је да она не зна ко ју је заправо спасио.Окренула се и дотрчала
натраг до обале, али чамац са странцем већ се изгубио на хоризонту.Тад је Љубав
тек приметила Знање како седи на обали. Пришла је и упитала: "Реци ми,
Знање, ко је странац који ме је спасао сигурне смрти?" Знање је погледа,
насмеши се па јој рече:"Како, зар ти не знаш?То је било Време."
"Време?" - збуњено упита Љубав. "Да, Време"- одговори
Знање. "Јер, једино је Време способно да спозна колико је Љубав
велика."

Kao perje
Jedna mlada žena je jednog dana rekla nešto čime je uvredila svoju najbolju prijateljicu. Ona je odmah zažalila, i napravila bi sve da povuče svoje reči nazad. Ona je to rekla impulsivno, u momentu nepažnje, uz to da su bile tako bliske, nije ni pomislila na efekte svojih reči ranije.

U nastojanju da opovrgne ono što je uradila, otišla je kod jedne stare mudre žene, objašnjavajući situaciju upita za savet. Stara mudra žena poslušala je strpljivo, trudeći se da odredi koliko je iskrena ova mlada žena, koliko je zaista želela da ispravi situaciju.

Mudrica je rekla: "Trebaš učiniti dve stvari da bi mogla ispraviti svoje delo. Jedna od njih je veoma teška. Večeras, uzmi svoje najbolje jastuke od perja i otvori u svakom od njih male rupe. Onda, pre izlaska sunca, moraš pored svakog praga u gradiću staviti po jednopero. Kada završiš prvi korak, vrati se opet meni i reći ću ti i drugu stvar."

Mlada žena se vratila kući da se pripremi za svoj posao. Celu noć je provela idući sa jednog na drugi prag. Prsti su joj se smrzli, dok je vetar bio mnogo ošstar. Medjutim ona je išla i dalje tamnim ulicama.

Nakon izlaska sunca mlada žena se vratila do stare mudrice. Ona je bila iscrpljena, medjutim osećala je olakšanje da će njen trud ipak biti nagradjen, reče: "Moji jastuci su prazni. Stavljala sam ispred svakog kućnog praga po jedno pero."

Sada rekla je starica: "Idi nazad i napuni svoje jastuke i sve će biti kao ranije."

Mlada žena je bila ošamućena: „Ti znaš da je to nemoguće, vetar je sigurno oduvao perje sa pragova. Nisi rekla da trebam to pokupiti nazad! Ako je ovo tvoj zahtev, onda stvari neće nikada biti iste.“

"To je istina, rekla je starica. "Nikada ne zaboravi. Svaka tvoja reč je perje u vazduhu, jednom iskazana, nikakav pokušaj ma koliko bio iskren neće vratiti reči u tvoja usta. Izaberi dobro svoje reči, i dobro ih čuvaj u prisustvu onih koje voliš. Zapamti: jedna dobra reč može da greje tri hladna zimska meseca."

DAN PO DAN


Postoje dva dana u svakoj sedmici zbog kojih se nikada ne trebamo
brinuti, dva dana koja bi trebala biti oslobođena od svih strahova i
slutnji.

...Jedan od ovih dana je JUČE; dan sa svim svojim greškama i brigama, sa
svojim slabostima i zabludama, sa svojim bolom i patnjom.

JUČE je zauvijek prošlo bez naše kontrole.
Ni sav novac svijeta ne može vratiti natrag ono naše JUČE.

Ne možemo vratiti ni jedno djelo koje smo počinili;
ne možemo izbrisati ni jednu riječ koju smo rekli.
JUČE je zauvijek otišlo u nepovrat.

Drugi dan zbog kojeg se nikada ne trebamo brinuti je SUTRA; dan sa svim
svojim mogućim nesrećama, problemima, sa svojim grandioznim obećanjima i
razočaravajućim rezultatima.
SUTRA je isto kao i JUČE, van naše kontrole.

Sutrašnje sunce će ponovo izaći,
ili u sjaju ili iza maske oblaka, ali će izaći.
No sve dok ne izađe, mi nemamo udjela u nadolazećem SUTRA, jer ono tek treba da se rodi.

To nam ostavlja još samo jedan dan, DANAS.
Svaki čovjek može izaći na kraj sa svojim danom.
Ali ono što nas lomi su ustvari te dvije užasne vječnosti: JUČE i SUTRA.

Jer nije današnje iskustvo ono što nas brine,
već kajanje i gorčina zbog nečega što se desilo JUČE i strepnja pred onim što se može desiti SUTRA.

I zato - živimo punim plućima, ali neka to bude DAN PO DAN.

Živio u Himalajama, daleko od ljudi, znameniti mudrac Sadat.
Izabrao je jednostavan život i vecinu vremena posvecivao meditaciji. Ljudi su dolazi iz svih krajeva i tražili njegov savjet.

Jedna takva skupina dodje do njega svadajuci se jer je svako smatrao da je njegov problem najveci pa ga zato mora prvi iznijeti mudracu. Sadat ih je prvo mirno promatrao a zatim povikao "Tišina!" i kad su se smirili naložio im da sjednu u krug.
Svakom je dao papir i olovku i zatražio da svako od njih zapiše svoj problem i zatim papir stavi u košaru u sredini kruga.

Kada su završili rece im da svako nasumce uzme jedan papir iz košare, procita problem i odluci bi li radije rješavao taj problem ili svoj vlastiti.
Ljudi se citali o tudjim problemima i to ih je prestravilo. Na kraju je stvako zakljucio da je vlastiti problem ipak bolji (lakši) od susjedovog. Nakon kratkog vremena opet je svako imao u rukama svoj papir i svi su bili zadovoljni.

Zahvalili su mudracu i svako je otišao svojim putem.

Годишња доба

Био једном један човек који је имао четири сина. Желео је да његови синови науче да не смеју судити о стварима и догађајима сувише брзо. И тако, послао је сваког сина, једног за другим, у потрагу за стаблом крушке, које се налазило далеко од њиховог дома.

Први син је отишао у зиму, други син у пролеће, трећи је отишао у лето, а најмлађи син у јесен.

Када су се сви вратили натраг, отац их је позвао заједно да му опишу шта су видели.

Први син је рекао да је дрво било ружно, савијено и уврнуто.

Други син је рекао да је дрво било прекривено са зеленим пупољцима и да је пуно обећања.

Трећи син се није сложио са претходним причама. Он је рекао да је дрво било препуно цвећа, које је мирисало тако угодно и изгледало предивно; било је то нешто најљупкије што је он икада видео.

Најмлађи син се није сложио ни са једним од претходне тројице. Он је рекао да је дрво било у јеку зрелости, отежало од плодова, пуно живота и испуњености.

Отац је, потом, објаснио синовима да су сви били у праву, зато што је свако од њих понаособ видео само једну сезону у животу дрвета. Рекао је синовима да не могу судити о дрвету, или о особи, само на темељу једне сезоне. Рекао им је да суштина њиховог постојања, задовољства, радости и љубави, која долази од тог живота, може бити мерена једино на крају, када се све сезоне живота заокруже.

Ако одустанете када је зима, пропустићете обећања вашег пролећа, лепоту вашег лета и испуњеност ваше јесени.

Не дозволите да бол једне сезоне уништи радост и задовољство свих осталих.

Не судите о животу на основу једне тешке сезоне.

Устрајте током тешких фаза у животу и боља времена ће сигурно доћи у одговарајућем тренутку.

Стреми ка надахнућу... пре него што се угасиш.

Живи једноставно.

Воли племенито и дарежљиво.

Устрај у настојањима.

Говори љубазно и благо.

А све остало остави Богу да одлучује.

Срећа вас чини угодним и благим.

Искушења вас чине јаким.

Туга вас чини хуманим.

Неуспех вас чини покорним.

Успех вас подстиче да се развијате.

Али једино вас Бог чини устрајним.

Буди сигуран, јер је Он уз тебе...

Бог те благословио и нека се брине о теби кроз све делове – сезоне твога живота!

А ти устрај и расти заједно са Њим

MAHATMA GANDI

- Jednom sam u Petoriji otišao kod engleskog frizera. On je odbio da me
ošiša. Ja sam bio jako povređen, odmah sam kupio makaze i odsekao kosu
sam sebi pred ogledalom. Šišanje spreda mi je više-manje uspevalo, ali
sam u potpunosti pokvario svoju frizuru pozadi. Prijatelji na sudu
tresli su se od smeha: "Šta Vam je to sa kosom, Gandi? Jesu li Vam
miševi skakali po glavi?" "Ne, beli frizer se nije usudio da dotakne
moju crnu kosu," odgovorio sam "pa sam stoga odlučio da se sam ošišam,
pa kako god". Odgovor nije iznenadio moje prijatelje. Frizera se nije
moglo kritikovati, jer je odbio da ošiša moju kosu. Bilo je za očekivati
da će izgubiti svoje stalne mušterije, ukoliko bude pružao usluge
obojenima. Mi (Indijci) ne dozvoljavamo svojim frizerima da pruže svoje
usluge svojoj "nedodirljivoj" braći. Ja sam račun za to morao platiti u
Južnoj Africi i to ne jednom, nego vrlo često, a ubeđenje da je to kazna
za naše sopstvene grehe sprečavalo me je da budem ljut.

- Nepoštovati jedno jedino živo biće znači nepoštovati Božiju snagu i
time ne oštetiti samo ovo jedno biće, nego naneti štetu celom svetu.

- Bogatstvo čoveka meri se onim za čim ne žudi.

Ko je covekov veliki ucitelj?
Niko drugi, nego sam covek. Zar nije on taj, koji tumaci zagonetne znake
na raskrscu zivota, da bi se postepeno penjao od rodjenja do smrti?
Zar mu cula nisu dovoljna da bi govorio svojim ovozemaljskim jezikom, i
nije li opremljen svim onim sto mu je potrebno za svoj dugi zivotni put?
Kakve tajne skriva skroviste njegovog mozga? Mora li se sluziti izgovorima da bi umirio sebe i uljuljkao se u svoju propast?
I zar nije njegovo srce tako skriveno da niko na moze videti kakva su blaga u njemu zakljucana?
Ako je priroda stvorila coveka, onda on mora sluziti nekoj svrsi.

Covek! Kakva mocna misao!
Iz beskonacnosti izbacen, da nadgleda igru zivota i smrti.
Da stvara sudbinu, i kovitla usude u beskraju.
I smeje se kada se raspu zraci izlazeceg Sunca.
Bacajuci njihov pepeo na obale nekih zaboravljenih svetova.

Indijska legenda

Verovatno ste culi za indisjku legendu o malom zutom cvetu koji se rascvetao u jednoj basti. On cveta samo jednu sezonu i tada uvene.
Kada je jedan posetilac usao u ovu bastu , citamo u prici, sa svih strana slusao je samo zalbe. Mango je rekao da bi radije bio kokosova palma. Zasto? Zato sto je sve drvo palme korisno - plod, lisce, grane i deblo.
Medjutim kokosova palma zavidela je mangu, zato sto se njegov plod za skupe novce izvozio iz Indije. Sve biljke su ljubomorne jedna na drugu, svaka od njih mislila je da je druga biljka dala veci doprinos i dobila vise.
Oko posetioca koji je slusao samo zalbe zaustavilo se na jednom malom zutom cvetu koji je radosno cvetao u svom uglu. Sagnuo se i upitao ga: " Zasto se i ti ne zalis kao ostali?"
Cvet je odgovrio: " Posmatrao sam kokosovu palmu i zavideo joj na liscu koje se lelujalo na vetru. Pozeleo sam da donosim divne, socne plodove kao mango. Ali tada sam pomislio da ako je Bog zeleo da budem kao kokosova palma ili mango, On bi mogao to da ucini. Zeleo je da budem mali zuti cvet pa zato zelim da budem najbolji mali zuti cvet koji je ikad postojao.

Zena
Devojke, one su poput jabuka na stablima. Najbolje se nalaze na vrhu stabla. Ljudi ne zele doci do najboljih, jer se boje da ce pasti i - ozlediti se.

Umesto toga, uzimaju trule jabuke koje su pale na zemlju, i koje, iako nisu tako dobre, do njih lakse dodju.

Zato jabuke koje se nalaze na vrhu stabla, misle da s njima nesto nije u redu, dok su zapravo one velicanstvene. Jednostavno, moraju biti strpljive i cekati da pravi covek dodje, onaj koji je tako hrabar da se popne do vrha stabla zbog njih. Ne smemo pasti da nas dohvate, tko nas treba i voli napravit će sve da dodje do nas.

Zena je izasla iz rebra muskarca, a ne iz nogu da bude gazena, niti iz glave da bude nadmocna. Nego sa boka da bude jednaka, ispod ruke da bude zasticena, i blizu srca da bude voljena.

Radio ti ja nekad davno u Visegradu... neku obuku vozaca i sad putovo vikendom kuci. Staces, para se nije imalo, ono i jes' bila kriza neka i sad kad krenem kuci izadjem na cestu i stopiram. A ja gde god sam iso gitaru sa sobom nos'o ko Cuca jaje. Da je imala kilometar sat generalku bi joj mor'o triput radit. I tako ja stopiram, ljudi staju... ko ja u uniformi pa se svako sazali, vele jadno celjade u armiji pa se muci. I tako ja stopiram kad staje golf jedinica kabriolet... vozi cura neka ne vidim je izdaleka. Reko meni vakom moze stat sam' nekakva baba, kad ono braco riba sva gori... crna kosa, tamne cvike, minjak, kola. Mislim se ja, sad ce ona meni kad me vidi nesto pitat i ode. Kad ona se upita sa mnom lijepo, osmehnu, uze mi onu gitaru, baci na zadnje sediste, posadi me kraj sebe i u neku pricu. I sad ono kako put ide od Visegrada, pa malo malo, pa tunel... kako udjemo u tunel, mene nesto po nogama skaklji. A mi razvezali pricu o Bijelom Dugmetu i nekim sviracima iz Vlasenice i tako to. Kad ona mene sve pomalo uvodi u neku opusteniju pricu i da vam skratim. Skrenu malo sa puta poslije nekog tunela, ko biva guma joj ispuvala i opa... navali na mene. Ja se otimaj od nje, al' ja mlad, pa nejak a ona pritisla, k'o da je sad iz samostana pobegla. I tako otimaj se, otimaj, jedva ja uteknem iz kola. Ma reko' ne dam nevinost u kolima nisam ja laka roba a ona za mnom poceraj i tako sam ja nekako uteko, al' mi osta gitara u kolima. I otad vise nit tamburam nit stopiram

Dva grada

Približavajući se jednom velikom gradu, putnik upita staricu koja je sjedila kraj puta:
- Kakvi su ljudi u ovom gradu?
- Kakvi su bili u mestu iz koga si došao? uzvrati starica
- Užasni, odgovori putnik. - Zli, nepouzdani, antipatični.
- Ah, reče starica - iste takve ćeš naći i u gradu koji je pred tobom.

Tek što je prvi putnik otišao, neki drugi se zaustavi pred njom i takođe zapita kakvi su ljudi u gradu. A starica ponovo upita kakvi su bili u mjestu iz koga dolazi.
- Bili su divni ljudi: pošteni, vrijedni i velikodušni. Žao mi je bilo kad sam morao da krenem, reče drugi putnik.
Mudra starica mu odgovori:
- Iste takve ćeš naći i u gradu koji je pred tobom.

Pouka: svet je onakav kakvim ga gledamo....

Priča od koje mi je zastao dah


Kažu da nije moguće pripitomiti vuka... jednom je čovek našao mladunče staro tek nekoliko dana, lovci mu behoše ubili majku, i taj se čovek sažali, uzme malog vuka i odgaji ga sa svojim psima kojih na imanju tog čoveka beše šest.

Vuk odraste stasit i snažan ali ne krvoločan, pokačio bi se on tu i tamo sa psima, ali više kroz igru, nikad zbog hrane ili skloništa. I život mu bi uz čoveka prilično udoban, bio je veran i voljen, okružen prijateljstvom i kiselo-slatkim osećajem sigurnosti. Nikada ga čovek nije izneverio, ni u ljutnji ga nije ćušnuo ni udario, beše ga prilično zavoleo.



Kad navrši drugu godinu, vuk poče da se oseća čudno, nije ga ispunjavala igra sa psima, malo je jeo, gotovo ništa, postade mu čovekov dodir nepoželjan, iako je ranije uživao, ližući ruke koje ga miluju. Dane je provodio nervozno šetajući uz ogradu iako joj ranije nije smeo ni prići. Poče da zavija na mesec.... Čovek se silno razžalosti kad shvati da vuk nije više srećan na njegovom imanju, te mu poče spremati od kokoši do prepelice za jelo, mekane dušeke od slame poče podmetati pod njega dok spava, mekom vunom ovčjom ga je pokrivao i sve od sebe je davao da mu ugodi.....uzalud.....vuk još glasnije ču zov svoje prirode i još glasnije poče da zavija na mesec....Iz straha da vuk ne pobegne u šume, čovek ga zatvori.....zatvori ga u svoje štale i zaveza na lanac....zazida prozore i ostavi samo malu šupljinu ispod vrata da mu dotura vodu i meso.



Prva noć je bila najgora.....vuk je još žalosnije zavijao u strahu da mu je neko ukrao mesec, ne naviknut na lance i neshvatajući šta mu se desilo, beše se silno ispovređivao, ogulio kožu oko vrata i šape, pet zuba mu osta na lancima, a oči oslepeše, dal od mraka ili tuge il po malo od oboje. Zavijao je tako glasno i tako tužno da su ga čuli i u susednom selu, ptice pobegoše sa grana, kokoši se sakriše u senu, šuma zamre, život zastade.... Druge noći vuk izmučen i umoran promuklog glasa pade, treće noći se nije ni čuo, a kad se ne oglasi ni četvrte noći, čovek otvori štalu i nadje vuka mrtvog kako leži ulepljen od svoje krvi, sa sopstvenim srcem, zagriženim u zubima....

BOŽANSTVO U NAMA


Nekada davno sva ljudska bića bila su bogovi, ali su tako zloupotrebili to svoje božanstvo da je vrhovni bog Brama odlučio da im ga oduzme i sakrije ga tamo gdje ga nikad neće naći. Ali, pitanje je bilo gdje sakriti njihovo božanstvo. Zato je Brama sazvao savjet bogova da bi mu oni pomogli da odluči.

“Hajde da ga zakopamo duboko u zemlju”, rekoše bogovi. Brama odgovori:

“Ne, to ne valja jer ljudi će kopati zemlju i naći će ga.” Onda bogovi predložiše:

“Da ga potopimo u najdublji okean?” Brama se nije složio:

“Ne, ni tamo”, reče, “jer će oni naučiti da zarone u okean i naći će ga.” Bogovi će na to:

“A da ga odnesemo na vrh najviše planine i tamo sakrijemo.” Brama je na to odgovorio:

“Ne, ni to nije dobro jer će se vremenom popeti na svaku planinu i opet će preuzeti svoje božanstvo.” Onda bogovi odustaše i rekoše:

“Ne znamo gdje da ga sakrijemo jer izgleda ni na zemlji ni u moru nema mjesta do kog ljudska bića neće stići.”
Brama je dugo razmišljao, a onda je rekao:

“Evo šta ćemo. Sakrićemo njihovo božanstvo u najdublji dio njihovog sopstvenog bića jer ljudi se nikad neće sjetiti da ga tu traže.”
Svi su se bogovi složili da je to savršeno skrovište, te tako učiniše. I od tog vremena ljudi su prošli zemlju uzduž i poprijeko, kopali, ronili, peli se i istraživali tražeći nešto što je već bilo u njima.

MALA TAJNA USPEŠNOG ŽIVOTA

Život je ono što nam se dešava na presjeku onoga što volimo, stvari koje dobro radimo i onoga što je isplativo. Tako dolazimo do četiri moguće varijante. Prvo, ukoliko se čovjek posveti onome što voli i šta dobro radi, često se ispostavi da je srećan, ali prilično siromašan. Drugo, ako se fokusira na ono što voli i ono što donosi mnogo novca, brzo shvati da te dvije stvari ne idu zajedno i umjesto ostvarenih ciljeva završi sanjareći o tome šta bi moglo biti da je bilo… Treće, usmjerenost na stvari koje donose novac i ono u čemu smo dobri nerijetko omogućava da postanemo bogati, ali nezadovoljni. Tajna uspješnog života je četvrta kombinacija sastavljena podjednako iz prethodne tri. Uspješni i srećni ljudi su oni koji imaju ono što vole, rade stvari u kojima mogu biti najbolji i uz to su posvećeni i onome što donosi novac.

Na nesreću većine nas, samo rijetki uspiju ostvariti ovu ravnotežu. Dobra stvar je da to jeste moguće, ali treba stisnuti petlju pa pokušati.

Profesor filozofije stoji ispred svog razreda i ispred sebe ima nekoliko predmeta.
Kada je cas poceo, bez reci uzima u ruke veliku praznu staklenu teglu od krastavaca
i pocinje da je puni kamenjem promera oko 5 cm.
Onda je upitao studente:

- Da li je ova tegla puna?

Oni su se slozili da jeste. Profesor onda uzima kutiju sa sljunkom i nasipa ga u teglu.
Teglu je malo protresao i naravno, sljunak je, kotrljajuci se, popunio prostor izmedju kamenja.
Onda je ponovo upitao studente da li je tegla puna. Slozili su se da jeste, uz smeh.

Profesor sada uzima kutiju sa peskom i nasipa ga u teglu. Naravno, pesak je popunio
sve ostale supljine.

- A sada, - kaze profesor - hocu da zamislite da je ovo vas zivot !
- Kamenje predstavlja vazne stvari - vasu porodicu, vaseg partnera, vase zdravlje,
vasu decu - sve ono sto bi vas zivot cinilo punim i onda kada bi sve druge stvari nestale.
Sljunak su sve druge stvari koje su vazne kao sto je posao, kuca, auto.
Pesak je sve drugo. Sitnice. Ako u teglu prvo stavite pesak, za kamenje i sljunak nece
ostati mesta. Isto vazi u zivotu. Ako svo vreme trosite na nevazne stvari, necete imati
prostora za ono sto vam je vazno. Obratite paznju na one stvari koje su kljucne za
vasu srecu. Igrajte se sa decom. Nadjite vremena da odete kod doktora na kontrolne
preglede. Izvedite svog partnera na ples... Uvek ce biti vremena za posao, da se kuca ocisti,
pozovu prijatelji na veceru...
Pobrinite se prvo za kamenje, za ono sto je zaista vazno. Postavite svoje prioritete.
Sve ostalo je samo pesak !


A onda, jedan student uze teglu za koju su se i profesor i svi studenti slozili da je puna
i natoci konzervu piva u nju. Naravno, pivo je popunilo sve preostale supljine u tegli.
Sada je ona zaista bila puna.


Pouka ove price je….:
- Koliko god da vam je zivot ispunjen, uvek ima prostora za pivo.