Kratke i poučne priče

First topic message reminder :


БУДИ СРЕЋАН!

На углу једне улице стајао је просјак и просио за хлеб. Улицом је наишао коњаник, дојахао до њега и ударио га бичем по лицу. Гледајући јахача док се је удаљавао, просјак се исправи и повика: “БУДИ СРЕЋАН!”
Неки сељак стајао је ту у близини и видио све што се догодило. Ипак…просјакове задње ријечи су га у потпуности збуниле. Није издржао, а да не упита просјака: “Зар си заиста толико понизан и скроман?!”
Не”, одговорио је просјак. “Али, да је јахач био срећан човек, никада не би дошао да ме удари бичем по лицу!”.

DA LI SI BOGAT ILI SIROMAŠAN?

[You must be registered and logged in to see this image.]

Jednog je dana imućni otac poveo svoga sina da provede noć s jako siromašnom porodicom, s ciljem da mu pokaže kako žive ljudi koji nemaju mnogo novaca za trošenje.
Na povratku kući, otac upita sina što misli o tom iskustvu, a sin odgovori: “To je bilo jako lepo iskustvo, oče”.

Naučio sam da mi imamo jednog psa, a oni imaju četiri, mi imamo jako lep bazen ali oni imaju reku, mi imamo sunčani krov ali oni imaju nebo sa zvezdama i mesecom, mi imamo veliku terasu s predivnim vrtom ali oni imaju šumu.

Dok je dete govorilo, otac je ostao bez daha slušajući što mu sin kazuje.

Tada dete doda: “Hvala ti što si mi pokazao kako smo siromašni”!


Kada merimo ono što imamo, rezultat je naše viđenje života.

Ako imamo ljubav, prijatelje, zdravlje, smisao za humor i pozitivno mišljenje, imamo sve u životu.

Zamislite se na trenutak i prosudite da li ste bogati ili siromašni.

"Jednom sam vidio učitelja u srednjoj školi kako sprovodi prostu ali vrlo moćnu vježbu. Svaki učenik je dobio parče papira i zamoljen je da ga izgužva. Kanta je pomjerena na sredinu učionice, odmah ispod table.
Svako od učenika predstavlja nekog iz svjetske populacije. Sve što treba da uradite je da ubacite vašu lopticu papira u kantu, to znači da ste uspjeli u životu", dao je instrukcije učitelj. Nema ustajanja i nema pomjeranja.
Istog trenutka učenici iz zadnjih klupa su počeli da viču "to nije fer". Bilo je očigledno da je njima teže da dobace. Ne samo to, već im je bilo jasno da su drugovi koji sjede ispred njih mnogo povlašćeniji.
Ipak, ubacivanje je počelo. Prošlo je očekivano. Svi su bacali, ali su oni iz prednjih redova skoro uvek ubacivali. Oni iza su bili malo slabiji, đaci na kraju nisu imali maltene nikakve šanse.

Učitelj je zaključio.
"Što ste bliži kanti bolje su vam šanse. Tako izgleda biti povlašćen. Nego, da li ste primijetili da su se na nepravdu požalili samo oni iz zadnjih redova?Ljudi rođeni u bogatstvu i privilegijama manje primjećuju nepravdu jer je ne vide. Sve u šta gledaju je onih metar i po koji ih dijeli od ličnog cilja. Vaš posao, kao učenika koji se obrazuju je da budete svjesni toga da ste povlašćeni. Na vama je da iskoristite obrazovanje, dok ne zaboravljate da se borite za prava onih u zadnjim redovima".

SVE OSTALO JE SAMO PESAK: Poučna priča o bitnim stvarima u životu

Da li ste razmišljali o tome koliko vremena posvećujete važnim stvarima u životu, a koliko nevažnim? Ova poučna priča pomoći će vam da sagledate svoj život u ukazati vam put kako da odredite svoje prioritete.
Profesor filozofije ušao je u slušaonicu i ispred sebe na katedru poređao nekoliko kutija.

Bez reči je podigao veliku praznu teglu, stavio na sto ispred sebe. Uzeo je kutiju i počeo da iz nje prebacuje kamenje u teglu. Kamenje je bilo veličine oko 5 centimetara prečnika. Kad više nije moglo da stane, upitao je studente da li je tegla puna. Svi su se složili da jeste.

Profesor nije ništa odgovorio na to, već je uzeo kutiju sa šljunkom i sipao ga u teglu. Teglu je lagano protresao i šljunak je popunio prazan prostor između kamenja. Ponovo je upitao studente da li je tegla puna. Studenti su se nasmejali, ali su opet odgovorili da jeste.

Bez reči, on je potom uzeo i treću kutiju i iz nje sipao sitan pesak teglu. Pesak je popunio ostatak praznog prostora. Još jednom je upitao da li je tegla puna. Studenti su ponovo jednoglasno odgovorili sa ”da”.

“E sada” , reče profesor, "znajte da ova tegla predstavlja vaš život. Kamenje su bitne stvari u njemu – vaša porodica, vaš bračni partner, vaše zdravlje, vaša deca... Ako sve drugo bude izgubljeno, a samo one ostanu, vaš život će i dalje biti ispunjen. Šljunak predstavlja druge stvari koje su važne. To je na primer vaš posao, vaša kuća, vaš auto. Pesak je sve ostalo - male stvari, druženja, putovanja, žurke, provod itd.”

“Ako stavite prvo pesak u teglu” nastavi profesor, “neće biti mesta za šljunak ili kamenje. Isto važi i za vaš život. Ako utrošite sve svoje vreme i energiju na male stvari, nikad nećete imati prostora za stvari koje su najvažnije. Obratite pažnju na stvari koje su presudne za vašu sreću. Igrajte se sa svojom decom, izvedite svog partnera na ples, na izlet... Uvek će biti vremena za odlazak na posao, čišćenje kuće, ili pravljenje žurki.”

“Pobrinite se najpre za kamenje - stvari koje su zaista važne u životu. Postavite svoje prioritete. Sve ostalo je samo pesak.”

DVA BRATA, DVE OBALE

Za čitanje ove priče nije potrebno ni dva minuta, ali ono kako će ona delovati na vas ostaje za večnost.
"Dva brata su živela na susednim farmama i posvađali su se. Iako su u poslednjih 40 godina živeli u slozi, jedan pored drugog, voleli se i pomagali, izbila je prva velika svađa koja je pokvarila odnose i svu tu idilu.

Sve je počelo od malog nesporazuma koji je vodio do velike svađe i grubih reči posle kojih su usledili mjeseci ćutanja. Jednog jutra, neko je pokucao na vrata starijeg brata. Otvorio ih je i ugledao čoveka sa stolarskim alatom.

- Tražim posao. Možda bi se na tvojoj farmi mogao naći neki poslić za mene? - upitao ga je čovek.

- Da. Znam šta bi mogao da napraviš za mene. Vidiš onu kuću s druge strane potoka? Tu živi moj komšija, zapravo, mlađi brat. Prošlog meseca je između nas bila livada, ali je on nešto kopao od reke do tu i sad je između nas potok. To je uradio da bi mi napakostio, ali vratiću mu ja… Vidiš ona debla pored štale? Hoću da mi napraviš ogradu visine dva metra da više ne vidim ni njega, ni njegovu kuću - odgovori stariji brat.

Stolar reče:

- Sve mi je jasno. Daj mi bušilicu i materijal i videćeš kako ću to sjajno napraviti.

Stariji brat je otišao do grada, stolaru je dao potreban materijal i otišao. Celog dana vredno je radio…

Kada se predveče stariji brat vratio, stolar je završio posao, ali je bio zapanjen! Nikakve ograde nije bilo!

Umesto toga, stolar je napravio most koji je spajao dve obale potoka. Bio je to predivan most, a sa njegove druge strane mu se približavao njegov mlađi brat širom raširenih ruku.

- Stvarno si sjajan čovek kada si napravio most posle svega što sam ti rekao i što sam ti uradio - rekao je mlađi brat starijem.

Braća su stajala svaki na svojoj strani mosta, pa su polako krenuli jedan drugom u susret, susrevši se na sredini. Videli su da stolar podiže svoju kutiju sa alatom i kreće.

- Hej, pričekaj! Ostani par dana kod nas, ima još puno stvari koje bi mogao da napraviš - povika stariji brat.

- Vrlo rado - reče stolar - ali moram da napravim još puno mostova…"

КОМЕ ЦРКВА НИЈЕ МАЈКА, ТОМЕ НИ БОГ НИЈЕ ОТАЦ

- А што да се молим и у цркву да идем? Доста ми је и у души да верујем! - рече неки удовац, Миливоје, Светом Сави.
Светитељ му не одговори ништа, само се у себи помоли Богу за њега.
Кад је после неког времена опет дошао у то село, Свети Сава је сваку кућу обишао - сем куће оног Миливоја. А кад га сретне - нити гледа, нити му се јавља....
Жалостан и увређен стаде Миливоје пред Светог Саву, па га упита:
- Шта сам ти урадио, свече Божји, па си толико љут на мене? Просто си ме омрзао!
- Нисам љут на тебе, драги брате, напротив - много те волим!
- Причај ти то неком другом! Каква ти је то љубав кад ни реч нећеш да ми кажеш и у кућу ми никако не улазиш?!
- Таман таква као и твоја љубав према Богу, Миливоје! У молитви с Њим не разговараш, у цркву - кућу Божију не улазиш! Па кад мислиш да је Богу довољно да га волиш само у души, зашто и теби није довољно да и ја тебе волим само у души, не показујући ти то ничим? Зар не знаш да Бог није отац, ономе коме Црква није мајка?
Миливоје схвати да није био у праву, замоли Светог Саву за опроштај и од тада поче и да се редовно моли и у цркву да иде сваке недеље и празником.

Losa narav
Bio jedan dečak koji je imao lošu narav. Otac mu je dao vreću punu eksera i rekao mu da svaki put kada pobesni i izgubi kontrolu nad sobom, ukuca jedan u ogradu.
Prvog dana, dečak je zakucao tridesetak eksera.Tokom sledećih nekoliko meseci naučio je kontrolisati svoj bes i broj zakucanih eksera se smanjivao. Otkrio je da je lakše kontrolisati svoju narav nego zakucavati eksere u ogradu.
Napokon je osvanuo dan u kojem dečak nije ni jedan esker zakucao u ogradu. Otišao je ocu i rekao mu kako tog dana nije pobesneo.
Otac mu je tada rekao:
- Svakog dana kada uspeš kontrolisati svoje ponašanje, iz ograde isčupaj po jedan ekser.
Dani su prolazili i jednog dana dečak je bio u stanju kazati svom ocu da je izvadio sve eksere. Otac je uzeo sina za ruku i odveo ga do ograde. Tada mu je rekao:
- Dobro si to uradio sine moj, ali pogledaj sve te rupe u ogradi! Ograda više nikada neće biti ista.

Kada u besu kažes neke stvari, one ostavljaju ožiljak, kao što su ove rupe u ogradi. Možeš čoveka ubosti nožem i izvući nož i posle toga nije važno koliko puta kažes da ti je zao - rane ostaju.Verbalna rana je isto toliko bolna kao i fizička.

Loša narav

02/07/2013

0 Comments

Picture
Bio jedan dečak koji je imao lošu narav. Otac mu je dao vreću punu eksera i rekao mu da svaki put kada pobesni i izgubi kontrolu nad sobom, ukuca jedan u ogradu.
Prvog dana, dečak je zakucao tridesetak eksera.Tokom sledećih nekoliko meseci naučio je kontrolisati svoj bes i broj zakucanih eksera se smanjivao. Otkrio je da je lakše kontrolisati svoju narav nego zakucavati eksere u ogradu.
Napokon je osvanuo dan u kojem dečak nije ni jedan esker zakucao u ogradu. Otišao je ocu i rekao mu kako tog dana nije pobesneo.
Otac mu je tada rekao:
- Svakog dana kada uspeš kontrolisati svoje ponašanje, iz ograde isčupaj po jedan ekser.
Dani su prolazili i jednog dana dečak je bio u stanju kazati svom ocu da je izvadio sve eksere. Otac je uzeo sina za ruku i odveo ga do ograde. Tada mu je rekao:
- Dobro si to uradio sine moj, ali pogledaj sve te rupe u ogradi! Ograda više nikada neće biti ista.

Kada u besu kažes neke stvari, one ostavljaju ožiljak, kao što su ove rupe u ogradi. Možeš čoveka ubosti nožem i izvući nož i posle toga nije važno koliko puta kažes da ti je zao - rane ostaju.Verbalna rana je isto toliko bolna kao i fizička.
Add Comment

Ulepšajte drugima dan

01/06/2013

0 Comments

Picture
Dva muškarca, obojica jako bolesni, zajedno su ležali u bolnici.
Jedan od njih je svakoga dana morao sedeti na svom krevetu zbog izdvajanja vode iz njegovih pluća.

Njegov krevet je stajao uz jedini prozor u sobi.
Drugi muškarac je morao stalno ležati na leđima.

Brzo su se upoznali i razgovarali celoga dana. Pričali su o svojim porodicama, poslu, gde su bili u vojsci i gde na odmoru.
Svakog dana je muškarac koji je sedeo do prozora opisivao drugome stvari koje je video napolju.

Muškarac na drugom krevetu je počeo živeti za te trenutke kada je njegov prijatelj sedeo i pričao o događajima i bojama spoljašnjeg sveta.
Prozor je gledao na park uz jezero s labudovima. Guske i labudovi su se igrali u vodi, a mala su deca spuštala svoje čamce u vodu.
Mladi parovi su zagrljeni šetali uz cveće svih boja. Veliko, staro i snažno drveće je ulepšavalo kraj, a u daljini su se videla svetla grada.

Kada je muškarac do prozora detaljno opisivao sve to, njegov je prijatelj na drugom krevetu bi zatvorio oči i zamišljao sve te slikovite prizore.

Jednoga dana mu je muškarac do prozora opisivao paradu, koja se kretala uz jezero.
Bez obzira što njegov prijatelj nije čuo tu muziku, on ju je video u svojoj glavi .
Tako su prolazili dani i nedelje.

Jednog jutra je sestra donela vodu za umivanje i do prozora pronašla telo muskarca koji je u snu mirno umro.
Bila je tužna i pozvala je medicinsko osoblje koje je iznelo telo iz sobe. Tada je drugi muškarac zamolio da ga pomaknu do prozora.
Sestra mu je sa zadovoljstvom udovoljila, pobrinuvši se da se udobno namesti i ostavila ga samog.

Uz veliki napor podigao se polako na laktove kako bi po prvi put pogledao spoljašnji svet.
Konačno je imao priliku da sam uživa u lepotama. Pogledao je kroz prozor i ugledao prazan zid.

Kada se sestra ponovo pojavila, muškarac je pitao koji je to razlog da je pokojni prijatelj tako lepo opisivao stvari u spoljašnjem svetu.
Sestra mu je rekla da je bio slep i da nije mogao videti zid koji je stajao ispred prozora.

Sestra je odgovorila: “A možda je ipak hteo usrećiti vas.”

Vrana je živela u šumi i bila je potpuno zadovoljna svojim životom. Jednog dana ona ugleda labuda. „Ovaj labud je mnogo beo“, pomisli ona, „a ja sam baš crna“. „On mora da je nasrećnija ptica na svetu."

Vrana podeli svoju misao sa labudom."Zapravo" odgovori labud, "I ja sam mislio da sam najsrećnija ptica dok nisam video papagaja, on ima dve boje i prelep je. Mislim da je papagaj najsrećnija ptica ikad stvorena".

Vrana nađe papagaja koji joj je objasnio "Ja sam živeo jako srećnim životom dok nisam ugledao pauna. Ja imam samo dve boje dok paun ima mnogo boja".

Vrana poseti pauna u zološkom vrtu i vide da se hiljade ljudi skuplja i divi se njegovoj lepoti. Kada su ljudi otišli, vrana se približi paunu."Dragi paune" reče vrana "ti si tako predivan. Svakog dana hiljade ljudi dolazi da te vidi. Ljudi kada vide mene, odma me teraju od sebe. Mislim da si najsrećnija ptica na svetu".

Paun odgovori "Ja sam uvek mislio da sam najlepša i najsrećnija ptica na svetu. Ali zbog moje lepote, ja sam zarobljen u ovom zološkom vrtu. Promotrio sam zološki vrt jako pažljivo i primetio da je vrana jedina ptica koja nije u kavezu. Tako da već neko vreme razmišljam o tome kako bih bio srećan da sam vrana mogao bi da letim gde hoću".

Ovo je i ljudski problem takođe. Mi pravimo nepotrebna poređenja sa drugima i bivamo tužni. Ne vrednujemo ono što nam je bog dao. Sve ovo vodi do začaranog kruga nesreće. Naučimo da budemo srećni sa onim što imamo, a ne da gledamo šta nemamo. Uvek će postojati neko ko ima više ili manje od onoga što mi imamo. Osoba koja je zadovoljna sa onim što ima je najsrećnija osoba na svetu.

BLIZANCI

Blizanci u maternici razgovaraju:
– Veruješ li u život posle rođenja?
– Naravno, sigurno postoji nešto nakon rođenja. Možda smo ovde baš zato da se pripremimo na život posle rođenja.
– To je glupost. Nema života posle rođenja. Kako bi taj život uopšte izgledao?
– Ne znam tačno, ali uveren sam da će biti više svetla i da ćemo moći hodati i jesti svojim ustima.
– To je potpuna glupost. Znaš da je nemoguće trčati, i jesti svojim ustima, pa zato imamo pupčanu vrpcu. Kažem ti posle rođenja nema života.
– Pupčana vrpca je prekratka. Uveren sam da postoji nešto posle rođenja. Nešto sasvim drugačije nego ovo što živimo sada.
– Ali niko se nije vratio od tamo. Život se posle rođenja završava. Osim toga život nije ništa drugo nego postojanje u uskoj i mračnoj okolini.
– Pa ne znam baš tačno kako izgleda život posle rođenja, ali ćemo u svakom slučaju sresti našu mamu. Ona će zatim brinuti za nas.
– Mama?!? Ti veruješ u mamu, pa gde bi po tvome ta mama bila?
– Svuda oko nas, naravno. Zahvaljujući njoj smo živi, bez nje ne bismo uopšte postojali.
– Ne verujem! Mamu nisam nikada video, zato je jasno da ne postoji.
– Da , moguće, ali ponekad, kada smo potpuno mirni, možemo je čuti kako peva i miluje naš svet. Znaš, uveren sam da život posle rođenja zapravo tek započinje …

I bi svetlo…

[You must be registered and logged in to see this image.]

Volim njegove pesme, a najviše kratke priče ...

M.Kapor - Stanica gde se vozovi ne zaustavljaju

- Muž me vara - rekla je sestra paleći sigaretu.
- S kim?
- Ne znam - kazala je mislim sa svojom lekarkom.
Ćutale smo i pušile. Mi smo iz Hercegovine; odatle smo došle u ovaj grad kao vrlo, vrlo mlade devojke.
Otac nam je bio železničar, majka, nepismena...
On je bio naočit, stasit čovek, guste kovrdžave kose. Radio je na železničkoj stanici gde se nikada nisu zaustavljali vozovi. Stanica je bila niska žuta zgrada, nalik na karaulu, podignuta još za vreme Austrougarske, sa jednom jedinom prostorijom i sa stolom na kome se nalazio morzeov aparat koji je otkucavao i danju i noću. Iz njega je curila beskrajna papirnata traka na kojoj su bili ukucani neki znaci. Nije nam bilo dozvoljeno da ulazimo u očevu kancelariju, odakle bi nekoliko puta dnevno izlazio, stavljao na glavu crvenu kapu i pozdravljao ispruženim dlanom uz širit vozove koji su prolazili. Lokomotive su mu tuleći otpozdravljale. Verovale smo da nam je otac najvažniji čovek na svetu.
Naša kamena kuća bila je na brdu iznad sela, u zelenoj udolini.
Silazile smo svakoga dana da se igramo školice na malom peronu, jedinom komadu asfalta u čitavom tom kraju i gledamo vozove što prolaze. Išli su sa severa na jug i ponovo se vraćali na sever. Nismo mogle da vidimo putnike iza mutnih stakala prozora koji bi projurili pokraj nas ali bilo je uzbudljivo osetiti vetar na licu posle njihovog prolaska. Posle svega ostajala je tišina poput kamenog predela sa plavičastim brdima u daljini.
Svi su nekuda putovali, osim nas.
Majka nikada nije silazila na stanicu. Kad nije kuvala i prala, čuvala je četiri koze čije smo mleko pili. Predveče bi zahvatila kantu vode i u njoj razmutila so, pa bi granom prskala nisko šipražje iznad kuće, jer kozama je bila potrebna slana voda. Nikada je nismo videle ni u čem drugom sem u crnini koju je nosila za poginulim bratom.
Otac je imao teške crne čizme . Majka je uglavnom išla bosa po stenju, za kozama. Uveče mu je prala noge u lavoru i brisala ih krpom, dok je on pušio zamišljeno gledajući kroz prozor prema stanici u kojoj je kucalo Morzeovo srce. Majčina kosa bila je prošarana sedima. Imala je najkrupnije crne oči koje sam ikada videla na licu neke žene. Nikad se nije smejala. Osećala se izgleda krivom, što našem ocu nije, umesto nas, rodila sina, koga je, kao i većina Hercegovaca, očekivao.
Jednog leta, obile smo patike koje smo dugo priželjkivale. U njima smo mogle trčati po kamenju, a da nas ne peku tabani. To leto je bilo toliko vrelo da su seljaci pričali kako poskoci stoje na repovima jer je kamen bio užaren.
Jedne večeri, spustile smo se na stanicu da vidimo voz koji je prolazio u šest prema jugu. U očevoj kancelariji se dešavalo nešto čudno; iz nje su, kroz otvorene prozore, dopirali dahtanje i kratki, isprekidani jecaji. Privukle smo stari sanduk, popele se na njega, i kad nam se oči privikoše na polutamu prostorije, videle smo oca kako svučenih pantalona, ali ne i čizama, leži na učiteljici koja je jedina u našem kraju nosila svilene čarape.
Oko njihovih tela, zapetljala se traka iz morzeovog aparata.
Otrčale smo kao bez duše uz brdo kući i pronašle majku koja je granom prskala slanu vodu po žbunju. Ispričasmo joj šta smo videle na stanici, našta ona poče da nas tuče mokrom granom kao luda.
- Jeste li gladne?- vikala je ne prestajući da nas šiba.
- Nismo!- odgovorismo kroz plač.
- Jeste li žedne?
- Nismo-rekle smo jecajući.
- Imate li krov nad glavom?
- Imamo.
Listovi sa grane ostavljali su bolne tragove na našoj nežnoj koži jer su bili skoreni od soli.
- Jeste li dobile patike?- vikala je ne prestajući da nas udara.
- Jesmo - odgovorismo u glas.
- Pa šta vas onda briga šta vam otac radi?- kazala je bacivši mokru granu u šiblje, a zatime je sela na kamen zagnjurivši glavu u dlanove.
Sedele smo na kamenju i ćutale.
U tom trenutku, čule smo pisak lokomotive koji je pozdravljao našeg oca.
Taj prodorni zvuk, nalik na krik u kamenoj pustinji, odjekuje u mojoj glavi i večeras, posle trideset godina.
- Imaš nove cipele - kazala sam sestri.
- Da, lepe su ...reče ona pogledavši ih kao da ih prvi put vidi, a onda zaplaka.

Evo još jedna kratka priča Mome Kapora

PAKAO

Svi su u gradu spavali sa njom (mada to nije bio neki naročito veliki grad) i imali je kad god su hteli, samo njemu nije nikada dozvolila čak ni da je poljubi, jer je znala da je godinama slepo obožava i da misli da je mnogo bolja od onoga što se o njoj priča.

[You must be registered and logged in to see this image.]

URNEBESNO

PRIČA MOMA KAPORA ĆE VAS NASMEJATI DO SUZA: Ovako se Srpkinje svađaju sa muževima na moru!



Momo Kapor, srpski slikar i pisac, imao je oštro oko da zapazi karakter našeg naroda, pa da ga pretoči u prelepe i inspirativne priče.
 
U knjizi „Magija Beograda“ priča „Letovanje“ na urnebesan način prikazuje kako se srpske žene svađaju sa svojim muževima.
 
Slobodaneeee! Sloooobooooodaaaaneeee! Smesta izlazi iz mora! Ni sekund više! Pogledaj, kako si pomodreo! Zubi ti cvokoću! Smesta napolje, je l’ me čuješ?
 
[You must be registered and logged in to see this image.] foto: Profimedia
Kaži mu i ti da izađe napolje! Ti si mu otac! Pogledaj, sav je plav! Pa ti nisi normalan! Tebe baš briga! To je čovek da izludi! To dete bi pored tebe moglo i da se udavi, a ti ni da mrdneš ni malim prstom! Kao što nisi mrnuo ni onda kada kada me je onaj saobraćajac izvređao na mrtvo ime. Šta si ti radio? Zacenio si se od smeha, umesto da me zaštitiš kao čovek!
 
Ja prva počela? Samo sam ti kazala da si, zaista, vozio prebrzo i da uvek voziš tako prebrzo i da misliš da si najpametniji i da si preticao onu cisternu i da ću, ako tako nastaviš, izaći sa detetom na sred magistrale, a on ti je onda vratio vozačku dozvolu i rekao da neće da te kažnjava (je l’ tako bilo?) jer si već kažnjen što imaš ženu kao što sam ja! Jeste, to je rekao! A, ti nisi mrdnuo ni malim prstom!
 
[You must be registered and logged in to see this image.] foto: Profimedia
Šta? Šta je trebalo da radiš? Ne, nije trebalo da se tučeš sa njim, ali mogao si bar da mu odgovoriš, a ne da se smeješ kao kakav debil!
 
E, to je stvarno… Pitam se samo zbog čega si se uopšte i ženio! Pa, tebi bi, u stvari najbolje bilo da si sam! Ti, uopšte, i nisi za brak. Hajde, lepo skloni te novine i priznaj: je l’ da da bi ti bilo mnogo lepše da si sam, bez nas dvoje, a? Hajde, budi makar jednom čovek i priznaj!
 
Gospode, kome ja govorim? Šta on radi po čitav bogovetni dan? Ili spava ili čita novine ili pije pivo… I to mi se zove letovanje!
 
Pet puta bih se bolje prvela da sam lepo ostala u Beogradu. Zamračila bih sobe, napravila promaju i bar bih se pošteno ispavala. Ovako, šta? Godinu dana čekam ove bedne dve nedelje na moru, a na plažu dolazimo u podne, kad normalan svet već odlazi na ručak. Ti si mi to omogućio? Šta ti imaš kome da omogućavaš? I šta si mi to omogućio, molim te? Da stanujem u nekom dimnjaku, sto osamdeset stepenica iznad magistrale? Jeste, tačno sto osamdeset! Juče sam brojala…
 
Da se kupam na ovoj smrdljivoj javnoj plaži koja bazdi na kokosovo ulje?
Da se pravim kako ne vidim da neprestano buljiš u ove kurve bez gornjeg dela kostima? Misliš da nisam primetila kako ih posmetraš? – Zašto i ja ne skinem gornji deo? Zato što sam bila budala, što sam dojila dete i upropastila grudi, a ne kao ove koje samo na sebe misle! Eto, zašto ga ne skidam, ako hoćeš da znaš!
 
[You must be registered and logged in to see this image.]

KIako Momo piše :
"Dakle, drage moje devojčice, nije uopšte važno imate li četrnaest, sedamnaest, dvadeset ili pedeset šest godina! Susretao sam ja i devojčice od sedamdeset i dve, i odmah se nekako videlo da su još klinke: mislim, videlo se to po načinu na koji su zirkale unaokolo i krile smešak u prste, kako su isprobavale perikla sa loknama boje zlata u robnoj kući ogledajući se malčice iskosa i vrlo koketno — bile su to prave klinke od sedamdeset i dve godine, na časnu reč! Jer, drage moje naglo ostarele devojčice, niste vi krive što se život našalio s vama, pa vas jednog jutra probudio kao i obično u pola šest, kad ono — osam banki. Opa! A vi se još pitate da li je 1900. i neke trebalo da popustite jednom putujućem glumcu i dozvolite mu da vas poljubi u kućnoj veži (šta li ono bese s njim?), pitate se i pitate se, a sve idete na prstima da ne probudite unuke; bosim nogama šljapkate po betonu (koliko sam vam samo puta rekao da navučete papuče, a vi opet ništa!), oblačite se onako još spavajući i ložite peć, pa ronite kroz jutarnji smog da kupite kilo polubelog, paket butera, jogurt, kifle, mortadelu i, »molim vas, trista grama mlevenog, ako može mešano, za sarmicu ...« — a tamo, već vam je osam banki, a još niste načisto da li je trebalo dozvoliti onom putujućem glumcu da vas coki, ili nije?"

Snežana

Jedne Nove godine, ne secam se vise koje, izadjoh pred jutro na ulicu.
Bilo je to u ono daleko vreme dok je jos padao sneg i jelke bile
prave, a ne plasticne.

Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbacenim sarenim kapama
od kartona. Ucini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.

Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?

Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom
ispod koga je svetlucala duga vecernja haljina, tako nestvarno tanka,
i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sasivena od magle i paucine.
Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu drzala samo dva
jedva vidljiva zlatna kaisica. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre.
Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridrzavala je ovratnik
kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka,
istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.

Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu,
poput najfinijeg nakita?

Prosla je pokraj mene ne primetivsi me, kao u snu. U prolazu
obuhvati me oblak nekog egzoticnog mirisa. Nikad ga posle nisam
sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne,
ridja! Imala je ogromne tamne oci; u to sam siguran.

Zasto je napustila pre vremena novogodisnje slavlje? Da li je
neko ko je te noci bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li
se napio i bio prost?

Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li mozda jedan
od retkih nocnih setaca koji je imao srecu da je vidi licno?

Ili je to bila Snezana kojoj su dojadili pijani patuljci?

Ali, zasto je plakala?

Jesam li vec rekao da sam ovu pricu napisao samo zbog toga da
je ona mozda procita i javi mi se telefonom?

Vec vise od petnaest godina razmisljam o tome zasto je plakala
one noci.
Momo Kapor

TRI LEPTIRA..

Tri leptira doleteše do jedne upaljene sveće i započeše da raspravljaju o prirodi plamena.
Prvi leptir, nakon sto se približi jako blizu do plamena, vrati se nazad i reče:
- On isuviše jako svetli.
Drugi leptir usudi se da doleti još bliže do plamena i kada se vrati reče:
- On peče.

Treci leptir, doletevši sasvim blizu, uleti ravno u plamen i više se nije vraćao nazad.
On je naucio ono sto je hteo da sazna, ali to vise nije mogao da saopšti.

Onaj koji stekne znanje, ne nalazi u sebi potrebu da govori o tome.
I zbog toga važi, da onaj koji zna – ćuti, a onaj koji govori – ne zna.

VOLIM — NE VOLIM

Kao tipičan Beograđanin (znači, neko ko nije rođen u ovom gradu), ispitao sam na sebi stvari koje volim i stvari koje ne volim.

Možda će nekom budućem istoričaru ovi redovi pomoći da odgonetne kakvi smo bili.

Najpre, volim da me pitaju šta volim, a šta ne volim, a ne da me uvaljuju u stvari o kojima drugi odlučuju!

Volim goveđi gulaš u koji se umače sredina od hleba. Uz to, obožavam da čitam dok jedem, što su mi svi zabranjivali još od malih nogu. Knjiga se, inače, prisloni uz veknu hleba.

Gotovo sve knjige iz moje skromne biblioteke nose tragove davnih gulaša, pasulja i pilećih paprikaša sa noklicama, a veoma često i ružičaste mrlje paradajz salate.

Jedući i čitajući, istovremeno, dovodimo u sklad fizičku i duhovnu hranu.

Volim vino u hladnoj, orošenoj boci.

Ne ulazim u beogradske restorane u kojima je večera obavezna. Prezirem stolove na kojima stoji tablica RESERVEE. U "Hajatu", bilo je toliko otmeno, da su čak i račun donosili na zagrejanom tanjiru!

Ne držim nikada dijetu. Jedanput sam se podvrgao toj iscrpljujućoj kuri na taj način što sam (živeći na raskršću evropskih i orijentalnih puteva) iskombinovao srpsku i tursku kuhinju. Iz obe sam koristio najmanji zajednički sadržitelj - hleb, jer genetski potičem iz pasivnih krajeva, gde je to osnovna hrana. Jedem hleb uz špagete, čak i uz poparu. Iz turske kuhinje uzeo sam lojavu ovčetinu, a iz srpske — svinjetinu.

Iz turske kuhinje koristio sam sogan-dolme, a iz srpske, sarme sa suvim rebrima... Moj organizam se pri tom toliko zapanjio da je od silne zbunjenosti telo počelo samo od sebe da mrša! Dijetu sam veličanstveno završio srpskim gibanicama i turskim tulumbama.

Ne volim tipove koji nose fotografije dece u novčaniku. Ne volim svadbe na kojima se porodice mlade i mladoženje uopšte ne poznaju, pa se sve vreme gledaju popreko preko mladenaca u sredini stola.

Volim beogradske novine, ujutru, kad još mirišu na svežu, tek otisnutu štamparsku boju. Prelistavam ih uz prvu kafu, pa ako su vesti loše (a, obično, jesu) i izgledi za budućnost sumorni, ja — natrag u krevet! Šta da radim u jednom tako glupom danu? Nisam neophodan.

Volim na izvestan način, svoj mali ludi Beograd! U nekom normalnijem gradu mislim da bih skapao od dosade. Najpoznatiji eksperti dobijaju nervne slomove od očajanja što srljamo u propast, a Beograđanima, uglavnom, ništa! Svi žive. Neverovatno! Sada mi tek postaje jasno kako smo izdržali i nadživeli i Tračane i Kelte, Grke, Rimljane, Hune i Ajvare, Turke, Mađare, Austrijance, Italijane, Nemce... da ne nabrajam dalje; istorija mi nije jača strana.

Volim što ovde i dalje ništa ne može i sve može! Što se tiče Turaka, mislim da je i njima ovde bilo podjednako teško, kao i nama, pa su posle petsto godina zbrisali glavom bez obzira iz naših krajeva. I, šta? Ispostavilo se da Beograđani od svih evropskih mesta najčešće mazohistički letuju u Turskoj. Kako sada stvari stoje i koliko nas poznaju u dušu, siroti Turci će uskoro morati da beže od nas i iz svoje sopstvene zemlje!

Ne volim tipove koji sednu na stražnje sedište u taksiju, kao da su ministri. Volim taksiste koji pričaju o politici, pametnije od političara. Ne volim da se ljubim tri puta u obraz, kao ostali Beograđani.

Do pre dvadesetak godina ljubili smo se samo dva puta, a onda je u naše živote, ni sam ne znam kad i kako, prodrlo nešto kao slatko pravoslavlje: uglavnom, kada se pri susretu poljubite dva puta, Beograđanin će vas stegnuti još jedanput i pri tom pogledati sa blagim prekorom, kao da ste pomalo izdali srpstvo.

Na stranu to, što, uopšte, ne volim da se ljubim (sa muškarcima, posebno), a naročito ne sa rođacima sa sela, koji vam prilikom ljubljenja uvaljuju u usta i svoje brkove požutele od duvanskog dima.



Kapor

Drugi je volio sivo- plave oči, beskrajno duboke, kao nebo. Trećem su, pak, najdraže bile one sa smeđima očima, tople i nasmijane…
A za kosu, jedan je govorio da su ljepše žene s kraćom kosom, a drugi je tvrdio s dužom. Jedni su se oduševljavali onima s visokim i veličanstvenim držanjem…a drugi radije manjim, nježnijim i elegantnijim figurama. I svaki od njih je mislio da su njegovo mišljenje i opis najtočniji i nije prestajao uvjeravati one druge u ispravnost svog suda.

SOK OD POMORANĐE

[You must be registered and logged in to see this image.]
Priznati stručnjak na polju ljudskih potencijala držao je predavanje. Nakon uvodnog govora, on uze pomorandžu u ruke i zagonetno upita publiku: "Ako stisnem iz sve snage ovu pomorandžu, šta će izaći iz nje?"

Neka mlada devojka iz prvog reda dobaci: "To vam je jako glupo pitanje. Ako stisnete pomorandžu onda će iz pomorandže izaći sok od pomorandže. To je ono što je unutra. Ne može ništa drugo izaći iz nje."

Stručnjak reče: "Tačno. To i jeste odgovor na moje pitanje. Razlog za to što će iz pomorandže izaći pomorandžin sok je taj što je samo to unutra. A sad, ako proširimo metaforu, i zamislimo da vas neko tako stisne. Da vas stisnu vaši problemi, brige, strahovi, da vas ogovaraju, da vas neko uvredi, da vam nanese bol i sl. I iz vas izađu bes, mržnja, prezir, strah, ljutnja, zloba, itd. Vi biste rekli da je to izašlo iz vas zbog toga što vam je neko rekao ovo ili uradio ono, ali prava istina je da je ono što iz vas izađe - ono što nosite u sebi. Zapamtite, iz vas će uvek i baš uvek izaći ono što je u vama ako vas neko 'stisne'. Iz pomorandže nikada neće izaći sok od jabuke. Isto tako iz vas nikad neće izaći ono što već nije u vama."

"Nema dobrog drveta koje donosi rđav plod, ni rđavog drveta koje donosi dobar plod. Jer, svako drvo se poznaje po svom plodu. Sa trnja se ne beru smokve, ni grožđe sa kupine. Dobar čovek iz dobre riznice svoga srca iznosi dobro, a zao čovek iz zle riznice iznosi zlo jer usta govore ono čega je srce puno." (Evanđelje po Luki 6: 43-45)

Ima nesto prokleto u nama! Cim napustimo Beograd (u kojem nam, inace, obicno sve smeta), istog casa pocinje da nam nedostaje. Zazelimo se, valjda, svoje bede. U svajcarskom raju trazimo dlaku u jajetu. Durimo se, ogovaramo i zakeramo... Zagorcavamo zivot svojim domacinima, da pokazemo kako nismo impresionirani njihovim blagostanjem.
Ne damo se mi da nas zbuni beli svet!
Pogledaj, meso kupuju na sto grama, a ne kao mi hajduci - na polutke!
Istina, paradajz im je lepsi i veci od naseg, ali nema ukusa. Nas kvrgav, nikakav, a jedes ga samog, kao jabuku!
...
Cesto sam se pitao: zasto u Svajcarskoj zivi toliko Srba?
Sad znam.
Kad su tamo odlazili, nisu kupovali povratnu kartu.

Momo Kapor

BUREK
Postoji jednа stvаr pred zoru, kojа se ne može nаći nigde nа svetu sem u Beogrаdu; uzаlud je trаžiti i po pаriskom Klinjаnkuru, rimskom Trаstevereu i po gаstronomskom kvаrtu u Briselu pokrаj Grаn plаsа - to je burek!
Običаn burek sа sirom koji se u zoru jede stojeći, iz mаsne hаrtije kod privаtnih pekаrа po čuburskim strаćаrаmа ili u mrаčnoj Sаrаjevskoj ulici - burek s kojim se ulаzi u novi dаn, vreo i mаstаn, iz čijih korа u hodu ispаdаju grudvice istopljenog sirа, pomoću kojih ćemo se uskoro poput Ivice i Mаrice, vrаtiti do pekаre u koju smo ušli rаzgrnuvši аlkoholne mаgije.
Trebаlo bi jedаnput popisаti nаjboljа mestа nа kojimа se izjutrа može jesti burek sа sirom u društvu zаjаpurenog bunovnog pekаrа i dаmа u ružičаstim plаstičnim bundаmа boje pаpаgаjevog perjа i otežаlih, bezvoljnih pozornikа nogu oteklih u čizmаmа. No jedno se pouzdаno znа: ni nаjboljа ekipа "Mišlenovog vodičа" ne bi uspelа dа popiše sve beogrаdske buregdžinice, jer se one rаđаju potpuno neočekivаno i nepredvidljivo nа nаjrаzličitijim mestimа.
Jedno je provereno: onаj ko ne poznаje Beogrаd ne bi trebаlo dа kupuje burek jedino nа onim mestimа kojа više liče nа butike zа testo nego nа pekаre, tаmo gde u izlogu vidi kroаsаne i frаncuske bаgete, hleb koji liči nа kolаče i izаfektirаne kifle, tаmo, gde pored burekа, čаk ni hаrtijа nije mаsnа, kаo što Bog zаpovedа.
A hаrtijа je veomа vаžnа. U buregdžinici vаm postаvljаju uvek čuveno hаmletovsko pitаnje: "Zа ovde ili zа poneti?" Ako kаžete zа ovde, ondа jedete burek nožem i viljuškom iz plаstičnog tаnjirа koji pаmti i bolje dаne, аli kаd kаžete zа poneti, ondа uživаte u veštini dа jedući burek nа ulici ne pojedete i mаsnu hаrtiju.
Burek sа sirom! Kаkаv burek sа sirom, pitаće Bosаnci, koji su burek nаsledili od Turаkа, а ovi od Persijаnаcа. Ono što mi u Beogrаdu zovemo burek sа sirom, zа njih je pitа sirnicа. Imаju još i pitu zeljаnicu, pitu krompirušu, bundevаru i pitu "nаko", što znаči prаznu pitu sаmo od jufki, iliti korа. A burek je, znа se, burek. Sve su pite pite, а burek je pitаc i on je od mesа.
Rаfinirаni Turci imаju cigаr-burek, smotаk testа i mesа, ne veći od "hаvаne" i on se ne služi kаo glаvno jelo, već kаo predjelo uz piće. Srbijаnci i prečаni, opet, neguju gibаnicu, kojа se nаlаzi između pite sirnice i neke vrste lаzаnje.
Ali, burek nije sаmo jelo; on je više od togа: on je rituаl, tip životа, nostаlgični komаd ukusа koji nećete nаći nigde sem u svom grаdu i kogа ni nаjboljа domаćicа neće moći dа ispeče, mа koliko bilа veštа. Burek je jutаrnjа poezijа; jeli smo gа i kаd smo bili nаjsiromаšniji, а dа nаm se nije ogаdio, а jedemo gа i od kаd smo se okućili i od kаdа nаm lekаri zаbrаnjuju nešto tаko mаsno.
On je nаš sаn dаleko u tuđini, а i nаš povrаtаk kući, jer nаm gа već prvog jutrа, kаdа se probudimo u Beogrаdu i sednemo zа stаri kuhinjski sto kevа donese od buregdžije sа ćoškа i to u mаsnoj 'аrtiji, jer znа dа to volimo.
MOMO KAPOR