Najlepša ljubavna pisma

Draga Andjo moja!

Evo prošlo je već 3 meseca kako si otišla u taj Beograd da studiraš, a još mi se nijednom nisi javila. Šta je to Andjo? Što se ne javljaš, ljubavi, pa nisi me valjda tako brzo zaboravila. Ti znaš da ću ja da se odma ubijem ako je tako. Ti znaš da si ti meni oči u glavu i srce moje i sve, sve.

Evo ti šaljem 100 golubova da ti izljube oči i lice i kosu onu tvoju lepu kosu. Andjo, nisi valjda odsekla pletenice. Nemo da se šališ, bre! Tvoju kosu obožavam. Ima u selo nova devojka, ona Stanimirova bratanica došla da živi ovdena sa Stanimira i Milunku. Stalno me pogledava, vidim ja, ali ja tebe volim i pravim se da ne vidim ništa. Ona nema pletenice, već pušća kosu da joj pada onako po ramena.

Andjo pa što mi se ne javljaš, bre. Hoću da crknem od brigu. Kad god naidje poštar Mile sas biciklu ja ga zapitkujem a on uvek kaže jok. Pa ti znaš koliko ja tebe volim i uvek ću da te volim dok živim. Gledao sam onomad na televizoru saobraćaj u Beograd. pazi se Andjo moja vidim ja oni tranvaji jurcaju kroz Beograd, nemo da te neki zakači. Joj, oma ima i ja za tobom u crnu zemljicu da idem

U selo nema ništa novo sem što je komšiji Slavoljubu crkla krava. Skroz se nadula jadna ko onaj balon što sam ti kupio na vašar u Tešicu. Dok došao veterinar, ona se izvrnula skroz. Komšija Milorad Bog da mu dušu prosti nemože nikako da se od dušu rastavi. Jede ga onaj rak kao ono Perino kuče kad se otrovalo, pa nikad jadan da se izbavi od muku. Moji su svi dobro i svi te pozdravljaju. Jedino nana neće ništa da zbori o tebi i kaže da sam ja budala neznam zašto. Pušti ti nanu, nana ko nana, omatorela.

Andjo, jedina moja ljubavi javi mi se sunce očiju mojih, rano moga srca, mnogo mi nedostaješ. Ljubim te 1000 puta i mislim na tebe. Sutra ću da idem u čaršiju sigurno si mi pisala pa je to negde zapelo. A možda se i Mile negde zapio pa gi izgubio, ću ga utepam živ mi ti!

Ljubim te i pozdravljam do sledećeg pisanja živote moj i čuvaj mi se!!! Cmok, cmok!!!

P.S. Andjo ako oćeš piši mi. A ako nećeš, piši mi da znam. Ona Stanimirova bratanica je jako lepa devojka a stalno me pogledava. Pa ko velim, ako me ti nećeš možda da je pitam. Još 1000 poljubaca ti šaljem.

Draga Andjelijo

Eve ti pišem poslednji put pošto si ispala tolko brezobrazna da ne odgovoriš ni na jedno moje pismo koje sam ti pratio po poštu. Ko velim, dobro Andjo, neka bidne što će da bidne. Neka su ti srećni putevi, ja ću se za sebe već pobrinem. Pa nesi ti jedina devojka u selo i ovaj svet. Će se nadje nešto i za mene.

Reko sam da ću te obaveštavam o svem što se u selo i čaršiju dešava, pa ću tako i da uradim ovaj put. Čisto da vidiš kakav je čovek ovaj tvoj Stanimir. Ja do svoju reč držim i ništa ne mož da me poremeti.

U selo se svašta izdešavalo. Na baba Milunku su nestale paprike, silni neki venci. Tražili ga ceo bogovetni dan i nadjoše gi kod komšiju Jordana. Čitava strka nastala. Jordan šćaše sve da gi pobije sas vile, al onda izleteo Milojko sas pušku, pa se očas red napravijo i paprika se vrati na baba Milunku. Sag kada se zna da ludi Milojko ima sačmaru niko se neće usudi da pravi abrovi po selo, a kamoli belaj po sirote udovice.

Komšija Danilo oženio onog svog blentaća sina jedinca. Svadba trajala 3 dana i 3 noći. To se pevalo i lumpovalo po vasceli dan. Na drugi dan nestao gi kum Stojan, tražili ga po sve kuće da se, nije uvukao kod neki ženskinja. Našli ga u obor kod svinje. Budaletina se zapila, pa se izvrnua preko ogradu i spije sas svinje. Kad su ga izvadili iz onaj obor, svi pocrkaše od smrad. Morali su da ga otprate na kuću.

Matori Ilija se vratio kući ranije sa njivu i zateko onu svoju sas Mileta poštara, sve na gomili. Ripnuo on na Mileta, Mile ripnuo na njega i puče bruka po selo. Tako mu i treba kad se oženio sas mladju. Sag bi Ilija da se raspušti, ali ona traži pola kuće i pola imanja sa sve traktor i automobili, pa se opet premišlja. Izgleda da ništa od razvod neće da bude.

Milosavljevići su dobili vize za Kanade, pa će si otputuju sledeći mesec. Tatko se odlučio da pokupuje svu zemlju od njih, pa će sledeće godine da bidnemo najači u selo. Majka ga ubedjiva da prodamo 2 ili 3 krave i onu šklopociju od bemve, pa da kupimo jedan džip. Tako da znaš Andjo moja, ja ću ti imam prvi džip u selo.

Čuo sam ja Andjo da se ti po Beograd vozaš sa džipovi, eto sag ću i ja Bože zdravlja da imam jedan. A kada se poso sas duvan i papriku u staklenici bolje razradi ću kupim i jedno stanče na Dedinje, samo da znaš. Eto tako, ti sag malo bolje razmisli šta ti je da činiš. Nisam ni ja na jedno oko ćorav. A nesam ni blesav kolko ti misliš Andjo moja.

Mnogo te pozdravlja, voli i ljubi tvoj Stanimir. Stamen ko kamen i jak ko zemljica i čekam te da se opametiš! Šaljem ti 1000 poljubaca Andjo moja i čuvaj mi se.

[You must be registered and logged in to see this image.]

"Bože, kako si mi se učinila lepom, one nedjelje, u ljubičastoj haljini. Oh,
kako si snažno pogodila sva moja maštanja! Zašto si toliko tražila da ti kažem
ono što sam hteo da ti izrazim samo pogledom? Misli te vrste gube riječima. Htio
bi da predam iz duše u dušu plamenima jedan pogled! A sada, moja obožavana, ma
što ti pisao gonjen vremenom tužan ili veseo, znaj da u mojoj duši postoji
beskrajna ljubav, da ti ispunjavaš moje srce i moj život, da ništa neće
izmjeniti tu ljubav iako je uvijek dobro ne izrazim; da će cvjetati sve ljepša,
novija, ljupkija, jer je to prava ljubav a istinska ljubav stalno raste. Ti si
moja snaga, ti to vidiš."

Onore De Balzak, Evelini Hanskoj

NAPOLEON BONAPARTE

(Pariz, decembar 1795.)

Probudio sam se ispunjen mislima o vama. Vi i opojno veče koje smo sinoć proveli zajedno uzburkala su moja osećanja. Ljupka, neuporediva Žozefin, neobično dejstvo imate na moje srce.

Da li ste ljuti? Ili tužni? Možda zabrinuti? Dušu moju boli vaša tuga. Vreme je takvo. Nema odmora za nas, moja ljubavi. Predao sam se dubokim osećanjima koja me razdiru iznutra. Dobijam od vaših usana, vašeg srca ljubav koja me uništava poput vatre. Ah! To je bila noć u kojoj sam shvatio koliko ste varljivi. Odlazite sutra u podne. Moram da vas vidim. Do tada, mio dolče amor, hiljadu poljubaca vam šaljem, koje mi vi na žalost ne uzvraćate, a samo zbog misli na njih, moja krv ključa.

(Daleko od žene koju obožava, on dosadjuje i brine. Svakog dana voljenoj ženi piše duga i nežna pisma:)

Nica, 1797.

"Voljena moja, svaki moj dan ispunjen je ljubavlju prema tebi. Ne prođe ni jedna noć, a da te ne grlim u svakom naručju. Nisam popio nijednu šolju čaja, a da nisam prokleo slavu i ambiciju koje me drže daleko od tebe, dušo moja… Obožavam te, Žozefino, jedina si u mom srcu, jedina u mojoj duši. Sve moje misli tebi su namenjene… Ako usred noći ustajem da bih radio, to je samo zato da bih se tebi, slatka moja, vratio što pre… Ipak, u tvojim pismima od 23. i 26. obraćaš mi se sa Vi! Vi! O, kako si mogla napisati takvo pismo! Kako je samo hladno! A onda između 23. i 26. su puna tri dana: šta si radila kada nisi pisala svom mužu? A, mila moja, to "Vi" i ta tri dana, bacaju me u očaj. Neka je proklet onaj koji je tome uzrok! Vi! Vi! Šta li će biti kada prođe još petnaest dana? Toliko sam tužan, moje srce je tvoj rob, a sumnje me moje, strašno plaše! Voliš li me manje? Jesi li se već "utešila"? Hoće li doći dan da me više nećeš voleti? Reci mi to: bar da se na vreme pripremim na nesreću koja me čeka… Zbogom ženo, srećo, nado, brigo moja, dušo moja… Ne tražim ti večnu ljubav, niti vernost, već istinu i iskrenost bez granica. Dan kada mi budeš rekla: "Volim te manje" biće poslednji dan moje sreće ili, ko zna možda i zadnji dan moga života. Žozefina, seti se šta sam ti rekao: priroda mi je dala čvrst i odlučan karakter. Ali za tebe, moje je srce mekše od pamuka. Zauvek ću biti samo tvoj, uprkos sumnjama koje me čine nesrećnim…

Zbogom, i ako me već voliš manje, to znači da me nikada nećeš ni voleti

Nesto, davno za Tebe napisano,

uvek dobijem neverovatnu inspiraciju, kad pomislim na Tebe. Kad tako ceznem mogao bih da pisem satima, danima, godinama.

Zelim te, zelim u svakom trenutku mog praznog i bezsmislenog zivota.
Iako sam svestan da nikada necu moci da Ti pridjem na blize od dva koraka u prolazu, iako znam da nikada necu pomirisati tvoju kozu, da nikada necu osetiti slatke usne tvoje na svom vratu.

Ipak mastam, ipak pisem.....

a tako bih Te voleo zagrliti oko struka, neznog, uzanog, da ti dodirnem svaki predalj tela, prislonim usne na nadlanicu, da poljubim Ti prelepe prstice.

Pisem, sanjarim i uzdisem ...misli me obaraju..
Uh, kako bih zeleo da je samo moja....Da je moja i Bozija...U meni ima toliko ljubavi prema njoj, da bih mogao da je volim bar dvesta godina vise.... Imala bi ljubavi, dovoljno da moze njom da se hrani...

A za osmeh, njen, da za osmeh njen...
koji izgleda kao sunce u smiraj dana, uvek siri neki mir i pozitivnu energiju na sve oko sebe.....da, ja bih isao do pakla i nazad

Vrativsi se iz misli prokapale su mi kapi suza na dlan. Svaku suzu sam pokupio prstima i zelim tebi u srce staviti... da osetis sve sto se skriva iza mojih muskih vrelih suza.

Koji san, koja slova, koji dan kad znam da ne mogu da Te imam

..... Nikad


Nepoznati autor

Danas je 21 april ...proslavljam to što ti se javljam jer imam nekog ko me želi.

Kako
jednoj lepoj i pametnoj ženi koju sa svih strana zasipaju lažima i
kičastim prestavama o životu kao lakom, neodgovornom i bezbrižnom
besposličarenju, odnosno posuvraćenom uživanju, objasniti da je život
borba, odricanje, žrtvovanje, zalaganje za ideale i sve to ima samo u
jednoj prestavi koja ima najmanje ljubavi. Ali ja imam sreće, najzad,
posle nekoliko hiljada godina upornog traganja kroz transformaciju, kroz
sve moje pretke, kao kruna, javljam se ja i tražim tebe.

Prvo
sam te tražio do sedme godine i nisam te našao, posle sam te tražio do
sedamnaeste i nisam te našao. Kada sam ušao u pubertet, nisam te ni
tražio jer sam imao loptu koja je odskakala kao ti, klikere koji su se
kotrljali kao ti, orahe u kupi koje sam razbijao kao tebe i knjige koje
sam čitao kao tebe. I tu bi priči bio kraj da se nisam iskompleksirao,
ako je to uopšte moguće jer moramo znati šta je kompleks. Kada te već
nema, ja kao Odisej sednem na svoju ladju i krenem. Prvo po Evropi i
nigde te ne nadjoh, kazem dobro, i sa svakom sa kojom sam bio videh da
nisi ti. Znači nije ovde. Onda svoju ladju uputih po Ruskim
prostranstvima i pomenuh sva imena koja su mi pala na pamet, da li ćeš
se odazvati na neko ili se okrenuti. Ali ni tamo te ne nadjoh. Zatim
rekoh sebi, Australika. Vrlo brzo sam stigao i tamo, od Perta do Sidneja
idem kao izgubljen i onda se dosetim, pa ja ne znam ni kako se zoves. I
tu mi pukne pred očima. Vratim se kući i tu sam ćutao nekoliko godina,
zašto to ne znam.

I onda se uputim jedanaest puta po Americi, i
ni tu rezultata nema. Sve sam probao, ali nije to to. I tako, da skratim
priču, jednoga dana kao i u svakoj priči, kada sam već izgubio nadu, a u
stvari nisam ni mislio da je imam, javiš se ti bojažljivo kao da to
nisi ti, jer te je bilo sramota šta si sve radila ove godine, zašto si
prolazila Terazijama pored mene, zašto si bila na kafi sa sa drugim,
zašto si vodila ljubav sa drugim a da me nisi ni pitala, zašto si
uživala u svemu tome, da bi na kraju shvatila da si prevarila samo mene,
a sve ostale zadovoljila koji to nisu ni zaslužili. Ali ni tu priči
nije kraj. Kraj je negde mnogo dalje u rešenju enigme zasto je to tako.
Zašto se ja nisam pojavio pre, zašto sam morao od udaljenosti od jednog
kilometra od tebe da odem deset hiljada da bi mi bila blizu. Zašto si me
oterala da ne bi te više gledao dok se ljubiš i voliš sa dugim i dok
izmedju svakog treptaja ubijaš po deo mene. Zašto me sada ne ostavis
kada si me našla, nego si me ostavljala dok me nisi znala.

Sada, za tvoje ponašanje prema meni, za sve što si mi nanela, mora da bude i adekvatna kazna, jedan dug poljubac....

Na samrtnoj postelji ti ćeš mi biti poslednja želja. Kada sve bude gotovo i poslednji trzaj protrese mi grudi, u njima još uvek živećeš ti. Jer celog sam te života voleo, jedina moja ljubavi.

I ne žalim. Nikada nisam brojao godine koje sam čekajući te proveo. Znam da je sve bilo uzalud, jer ti nikada nisi istim žarom zavolela mene, ali ne kajem se čak ni sad. Bila si plamen koji me je grejao, jedina sreća koju sam spoznao i nepresušna radost mog života. Ja, tako mali i nedostojan tvoje ljubavi, uzimao sam mrvice koje si mi pružala, uvek iznove tražeći još, želeći više…

Znala si da te volim više i od samog Boga, znala si da bih za tebe učinio sve, samo da si prstom pokazla. Znala si i to si koristila kad god ti je zatrebao neko da u tvoje ime odradi i najprljavije stvari.

Znao sam i ja, kada sam te upoznao, da nisi svetica i anđeo, da si daleko odmakla u svojim nedelima, ali nisam mogao da se odulprem anđeoskom liku i telu sirene koje si posedovala. Kao nekom čarolijom bio sam omađijan čudesnim plavetnilom tvojih očiju, zatečen zlatnom nijansom tvoje duge kose i savršeno svestan svake tvoje obline.

Ah, koliko sam samo puta prste provlačio kroz te zlaćane niti, spuštajući ih na beličaste tragove niz tvoja leđa… Milovao sam te svaki put kao da je poslednji, kao da već sutra odlaziš od mene.

Igrala si se mojim osećanjima svih ovih godina, jedina, a ja sam te puštao da od mene napraviš potrčka i slugu, ljubavnika i lopova. Bio sam tvoj rob, slep za druge žene, nepovratno i ludo zaljubljen u tebe.

I nije mi žao što sam te voleo, čak ni sada kad su sede vlasi prekrile moju glavu, a srce, istrošeno, sve sporije kuca. Ne, jer čak i sada u sutonu mog života, kada mi je još jedino ostalo da se pomirim sa Bogom koga sam se zbog tebe odrekao, ja samo tebe želim, najdraža moja.

"Evgenije Onjegin"

Tatjanino pismo Onjeginu

Pisem vam – sta bih znala bolje?
I sta vam vise mogu reci?
Sad zavisi od vase volje
Prezrenje vase da l’ cu steci.
Al’ ako vas moj udes hudi
Bar malo trone i uzbudi,
Vi me se necete odreci.
Da cutim ja sam prvo htela,
I za sramotu mojih jada
Ne biste znali vi ni sada,
Bar da se nadam da sam smela
Da cete opet k nama doci
I da cu ma i retko moci
U selu da vas vidim nasem,
Da se veselim glasu vasem.
Da vam sto kazem, pa da zatim
O istom mislim i da pamtim
Dane i noci duge sama
Dok ne dodjete opet k nama.
Al’ osobenjak vi ste, znamo,
Teska vam je seoska cama,
A mi… mi nicim ne blistamo,
No iskreno smo radi vama.

Sto dodjoste u nase selo?
U stepi, gde moj zivot traje,
Ja ne bih srela vas zacelo
I ne bih znala patnja sta je.
Smirivsi burne osecaje,
Mozda bih jednom (ko ce znati?)
Po srcu nasla druga varna
I bila bih mu zena smerna,
A svojoj deci dobra mati.

Drugi!... Al’ ne, ja nikom ne bih
Na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je…
Nebo je mene dalo tebi;
Moj zivot sav je jemstvo bio
Da cu te sresti izmedj’ ljudi;
Znam, bog je tebe uputio,
Moj zastitnik do groba budi…

U snove si mi dolazio,
I nevidjen si bio mio.
Tvoj pogled me je svud proganjo,
U dusi davno glas odzvanjo…
Ne, nije mi se san to snio,
Jer cim si uso, ja sam znala,
Sva premrla i usplamsala,
I rekla: on je ovo bio!
Ja tebe cesto slusah sama;
Govorio si sa mnom jednom
Kad prosjaku pomagah bednom
I kada blazih molitvama
Buru i jad u srcu cednom.
Zar ti i onog trena,
O prividjenje moje drago.
Promako kroz noc kao sena,
Nad uzglavlje se moje sago
I sapnuo mi reci nade
Ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Cuvar duse mlade
Il’ kobni duh sto kusa mene?
Utisaj sumnje sto me guse.
Mozda su sve to sanje moje,
Zablude jedne mlade duse,
A sasvim drugo sudjeno je…
Nek bude tako! Sto da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
Pred tobom suze bola lijem
I molim zastitu od tebe…
Zamisli: ja sam ovde sama
I nikog nema da me shvati;
Sustajem i moj um se slama,
A nemo moje srce pati.
Ceka me; nade glas u meni
Bar pogledom ozivi jednim,
Ili iz teskog sna me preni
Prekorom gorkim i pravednim!


Zavrsih! Da procitam, strepim…
Od stida nemam vise daha…
Al’ vasa cast mi jemci lepim
I predajem se njoj bez straha…

Onjeginovo pismo Tatjani

Znam, razjasnjenje tuzne tajne
Duboko ce vas uvrediti.
Kakav ce prezir plemeniti
Izreci vase oci sjajne!
Sta hocu? s kakvom zeljom kobnom
Otvoricu vam srce svoje?
Kakvom ce sad veselju zlobnom
Povoda dati pismo moje.

Kada je u vasem srcu cednom
Neznosti iskru spazih jednom.
Da verujem joj nisam smeo;
Navici nisam dao maha,
Slobodu praznu nisam hteo
Da izgubim pun cudnog straha.
Jos jedno nas je rastavilo…
Nesrecni Lenski tad je pao…

Od svega sto je srcu milo
Srce sam tada otrgao;
Nevezan nicim, ja sam zatim
Mislio da sloboda moze
Da nadoknadi srecu: Boze!
Kako pogresih, kako patim!
Ne, da vas vidjam, da vas pratim.
Da svaki osmeh, pogled hvatam
Na vasem licu i da patim,
Vas glas da slusam i da shvatim
Svom dusom svojom vase cari
I savrsenstva od svih veca.
Da premirem kraj vas u stvari,
I da se gasim… to je sreca!

A ja sam lisen svega toga;
Zbog vas ja lutam svetom grubim;
Svaki je cas zivota moga
Dragocen, a ja zalud gubim
Vec ionako teske dane
Sudbinom gorkom odbrojane.
Moj vek ce skoro da se skrati;
Al’ da bih bio ziv, u svesti,
Ja svakog jutra moram znati
Da cu vas tokom dana sresti…

Bojim se da se plase
Od moje molbe oci vase
Ko od lukavstva koje kujem…
I gnevni prekor ja vec cujem.
Da znate kako strasno boli
Ljubavnom zedji biti moren,
U mom srcu koje voli
Gusiti nemir strascu stvoren!
Ja zudim da kraj vasih nogu
Sa suzama i bolom slijem
Svu ljubav, molbe, sve sto krijem;
I sve sto jos izreci mogu!
A mesto tog, hladnocom laznom
I rec i pogled ja oruzam.
Govorim s vama o nevaznom
I veseo vam osmeh pruzam!...
Da protivim sebi, strasti,
Vise u moci nije mojoj.
Resih: u vasoj ja sam vlasti
I predajem se sudbi svojoj.

Karenjinovo pismo Ani

"Pri našem poslednjem razgovoru ja sam izrazio nameru da vam saopštim svoju odluku odnosno predmeta toga razgovora. Pošto sam pažljivo razmislio o svemu, ja vam evo pišem u nameri da ispunim to obećanje. Moja je odluka sledeća: ma kakvi da su vaši postupci, ja ne smatram da imam pravo da raskidam veze kojima smo vezani vlašću ozgo. Porodica ne može biti razorena zbog ćudi, samovolje, ili čak i greha jednoga supruga, i naš život mora ići kao što je i išao ranije. To je neophodno za mene, za vas, za našega sina. Ja sam potpuno uveren da ste se pokajali, i da se kajete, za ono što služi kao povod ovome pismu, i da ćete mi pomoći da iz korena iščupam uzrok našeg sukoba, i prošlost predam zaboravu. U protivnom slučaju, možete sami pretpostaviti sve što očekuje vas i vašega sina. O svemu tome nadam se da ćemo detaljnije razgovarati kad se vidimo. Kako se letnja sezona završava, ja bih vas molio da pređete u Petrograd što pre, ne kasnije od utornika. Sve što je potrebno za vaš prelazak biće učinjeno. Molim vas da imate u vidu da ja pridajem osobiti značaj izvršenju ove moje molbe.
A. Karenjin
P.S. U ovom pismu je i novac koji vam može biti potreban za vaše izdatke."

Tereza moja najdraza.

Procitah ovu knjigu u tvome vrtu-Ljubavi moja ,ti nisi bila tu,inace je ne bih procitao. To je jedna od tvojih najdrazih knjiga,a autor je moja prijateljica.Ti neces razumeti ove reci na engleskom,ni drugi ih nece razumeti:to je razlog sto ih nisam napisao na italijanskom. Ali, ti ces razumeti rukopis onoga koji te strasno voli, i pogodices da je sedeci sa tvojom knjigom ,mogao misliti samo o ljubavi.
U toj reci, prekrasnoj na svim jezicima, a ponajvise na tvom-amor mio-sadrzan je moj bivsi i moj buduci zivot.
Osecam da ovde postojim i da ce me biti i posle smrti, a sa kojom svrhom ti ces odluciti.Ti si moja sudbina, osamnaestogodisnja zena ,vec dve godine van
manastira: voleo bih da si tamo i ostala ,ili da te bar nikad nisam sreo.
Ali, kasno je za sve. Volim te ,i ti mene volis, konacno to kazes i ponasala si se kao da je tako bilo, a to je za mene velika uteha u svemu. Ja osecam prema tebi mnogo vise od ljubavi i ne mogu da prestanem da te volim.
Pomisli ponekad na mene kad nas Alpi i okean budu razdvajali-ali to se nikad nece desiti, dok god ti sama to ne pozelis.

Bajron - Terezi Gvicoli

Bolonja,25.avgust 1819.

Ludwig van Beethoven

"Besmrtnoj Ljubavi",

Dobro jutro, 7. srpnja
I dok ležim u postelji, moje misli hrle k tebi, moja Besmrtna Ljubavi, tu i tamo veselo, pa opet tužno, išče­kujući od Sudbine, hoće li nas poslušati. Ja mogu samo živjeti s tobom ili ne živjeti uopće bez tebe. Da, odlučio sam odlutati što je dalje moguće, sve dok ne uzmognem poletjeti u tvoj zagrljaj i reći da sam u domu svom s tobom, dok ne uzmognem poslati svoju dušu omotanu
tvojom u kraljevstvo duhova - da, žalim, tako mora biti. Preživjet ćeš to stoga što znaš koliko s
am ti privržen; nikada nijedna druga neće moći imati moje srce, nikada - nikada! O Bože, zašto netko mora napustiti ono što toliko voli, jer moj život u W.-u kakav je sada jest bijedan život. Tvoja me ljubav učinila istodobno najsretnijim i najnesretnijim. U mojoj sadašnjoj dobi trebala bi mi stal­nost, životna kolotečina - može li takvo što postojati u našim okolnostima? Anđele, upravo čujem kako pismo­noša, kao i svakoga dana, odlazi - i stoga moram svršiti ovo pismo, tako da ga odmah dobiješ. Budi s mirom - ljubi me - danas - jučer.
Kakva žudnja u suzama za tebe - Tebe - moj Život - moje Sve - zbogom. Oh, i dalje me ljubi - nikada ne sumnjaj u najvjernije srce
Tvog ljubljenog
L.
Zauvijek tvoj.
Zauvijek moja.
Zauvijek svoji.

W. A. Mozart

Constanzi, odaslano iz Dresdena, 16. travnja 1789.

Draga ženice, imam nekoliko zahtjeva. Preklinjem te
(1) da ne budeš melankolična,
(2) da se brineš za svoje zdravlje i da se čuvaš proljetnih povjetaraca,
(3) da ne izlaziš sama u šetnju - a najviše bih volio da uopće ne izlaziš u šetnju,
(4) da budeš posvema uvjerena u moju ljubav. Dosad nisam napisao nijedno jedino pismo upućeno tebi a da pred sobom nisam imao tvoju dragu sliku.
(5) Preklinjem te da u svojem ponašanju ne paziš samo na svoju i moju čast nego i da paziš na svoj izgled. Molim te, ne ljuti se na mene što to tražim od tebe. Morala bi me zbog toga voljeti još više, jer tako više cijenim našu čast.
(6)* i na kraju te preklinjem da mi u svojim pismima spominješ više pojedinosti. Veoma bih volio znati
je li nas naš šogor Hofer došao posjetiti dan nakon moga odlaska na put? Dolazi li on vrlo često, kako mi je bio obećao da će činiti? Obilaze li te Langeovi? Kako napreduje portret? Kakvim životom živiš? Sve me to, prirodno, silno zanima

Goustave Flaubert

Louisi Colet Croisset, subotnja noć, 1 sat

Govoriš mi vrlo nježne stvari, draga Muzo. Eh bien, za­uzvrat primi sve ono još nježnije no što bi mogla zami­sliti. Tvoja ljubav na kraju prodire u mene poput mlake kiše, i ja osjećam kako me nataplja do same srži moga srca. Ne imaš li ti sve što mi je potrebno da bih te ljubio - tijelo, um, nježnost? Proste si duše i tvrde glave, vrlo malo si kao pjesma, ali krajnje pjesnička; u tebi nema do dobrote, i sva si poput svojih grudi, sva bijela i meka na dodir. One koje sam poznavao va, nisu se mogle mjeriti s tobom, i dvojim da se one za kojima sam žudio mogu mjeriti s tobom. Ponekad pokušavam zamisliti kako će izgledati tvoje lice u starosti, a meni se čini da ću te vo­ljeti kao što te danas volim, a možda i više.

Oh, dozvoli mi da ponavljam tvoje ime storinu puta, hiljadu puta; jer evo vec tri dana ono živi sa mnom, muci me, sažiže me.
Ja ti ne pišem, ja sedim pokraj tebe. Vidim te, cujem te... Vecnost u tvome narucju... nebo, pakao, sve je u tebi, pa cak i više od svega...
Oh! Ostavi me da ludujem u svom delirijumu.
Osrednja, oprezna, uska realnost više mi nije dovoljna. Moramo da živimo punim životima, ljubavima, osecajima...!
Oh! veruješ da sam sposoban za požrtvnovanost, poštenje, trezvenost, samilost, zar ne?
Ali ne govorimo više o tome... sama ispituj, zakljucuj, spasavaj me...
Tako je dobro razgovarati sa tobom sada...

Franc List

Danas sam vidjela dugu i ponovno me podsjetila na tebe, dragi. To je jedan od onih trenutaka kad čovjek zadrži dah kako bi uhvatio ljepotu u njezinoj potpunosti. U tom trenutku sam se osjećala skroz povezana s božanskom silom koja živi, a ponekad se i skriva, u svakome od nas. To je ista sila, ili bolje da kažem svjetlo, koje vidim u tebi, ljubavi moja.

Kako si mi, milo? Prošlo je dosta vremena od kada smo zadnji put razmjenjivali nježne riječi, što me nagnalo da pomislim da nisi možda izgubio onaj osjećaj ljubavi koji smo donedavno dijelili. Ja nisam.
Oboje smo veliki igrači u ovoj igri života, imajući ambicije veće od nas samih. Oboje želimo promijeniti ograničavajuće i sputavajuće granice naših uslova. Znam, potrebno je i vremena i snage kako bi se probili i doprli do zvijezda.

Ono što u stvari želim reći jest da žudim za tvojim pogledom i tvojim zagrljajem, ali budući da sam svjesna kako oboje imamo svatko svoju životnu misiju za izvršiti, ne smijemo se brinuti oko privremenih prepreka kao što su vrijeme i udaljenost koje staju između nas. Da, postoji udaljenost između kontinenata na kojima smo, ali u ovim modernim vremenima udaljeni smo samo jednim telefonskim pozivom. Naravno da ima dana kada se osjećamo prezaokupljeni dnevnim rutinama i nemamo mogućnosti razgovarati, i ima dana kada čak osjećamo da nam ljubav blijedi, ali to nam ništa ne treba biti važno jer su to samo učinci vremena i udaljenosti, a ne naši učinci.
Mogao bi me čak i poljubiti kroz tuđe usne jer se možda još uvijek nisi riješio svoje slabosti prema ženama. Ako se to doista i dogodi, ljubavi, znaj da dio mene živi u svakoj ženi koju sretneš. Samo se nadam da to nećeš iskoristiti. Zvučim li budalasto? Voleći tebe vidim stvari u njihovoj pravoj dimenziji, jer si u moj život unio više dimenzija. Bila sam nemirna, ali zahvaljujući našoj ljubavi, sada sam više u doticaju sa svojom intuicijom. To mi daje novu perspektivu na život i unosi više sreće u njega. Više se ne brinem oko onoga što će biti. Volim te i to mi je dovoljno.

Zato uzmimo si vremena kako bismo ojačali i iskusili ljubav koja je iznad vremena i prostora!

iz knjige Čarobno drvo

Niko nije cist i bezgresan pred tobom, cak ni dete koje zivi na zemlji samo jedan dan...bespomocni decji udovi mozda su nevini, ali ne i decija dusa. A zasto ne? Da, jer si video jednog decacica koji je bled o besa izlog izraza gledao svoga brata koji je takodje trebao da bude podojen. Jadni Aurelije! To sto dete hoce da bude podojeno nije isto sto i zlo! Ti pises i da je Bog opskrbio telo culima i udovima, ukrasio ga lepim likom i uneo u njega sve nagone koji zele da odrze i sacuvaju zivot. Ali ti se ne zadrzavas na tome kao na necem lepom i dobrom, sledeceg trena opet pocinjes da jadikujes nad tim sto si rodjen zlim delom i sto te majka zacela u grehu. Ili u ljubavi, casni biskupe, dete se zacinje u ljubavi, tako lepo i umno je Bog sredio svet, nije dao da se to dogadja pupljenjem."

"Vita Brevis", Pismo Florije Emilije Aureliju Agustinu

Pismo Olje Ivanjicki upućeno Leonidu Šejki


Nema početka ni kraja. Osećam tvoju prisutnost svuda oko sebe,
nestvarnu, neopipljivu i čvrstu, kao da sagledavam stvarnost. Želim da
te dodirnem kao stvar, kao tvoj kaput, ali to je više od mene, to je
divno.
Potpuna obamrlost akcije, samo čežnja za tobom dolazi i odlazi u
talasima nemira kao i mi, kao kiša, kao krv u otkucajima izmedju
stvarnosti i sna. nemoguća stvarnost nije u nama. Mi smo divna deca
našeg vremena, izgubljena i uznemirena izmedju nas i svega oko nas.
Vraćam se u našu prošlost, kod mene sadašnjosti i budućnosti prošlost.
Vidim nas na kraju puta, svuda je pustoš oko nas. Hladno je. Biće nam
uvek hladno, to je zakon visine. Samo su ti oči tople. Moje nisu, nikada
ih nisam videla tople jer sam uvek gledala sebe. Ti znaš, možda su uvek
takve?
(imaš samotaste oči, kao jelen. Uvek imam utisak da imaš tri koncetrična kruga u očima; mi ostali imamo dva.)

p.s. Kaži mi nešto.

Da li misliš na mene?

Kafkino pismo Mileni Jesenskoj...

"Dva pisma su stigla istovremeno danas u podne: ona nisu za citanje, vec
da se rasprostu, da se u njih zarije lice i izgubi pamet. Ali ispada da
je dobro, kad je covjek vec djelimicno izgubio jer onda ono sto mu
preostane drzi cvrsto da se ne rasturi.
I zato mojih 38 jevrejskih godina u odnosu na Vase 24 hriscanske vele:
Kako je to? I gde su zakoni vasione i cijela nebeska policija? Trideset
osam ti je, a tako si umoran, kako se od godina vjerovatno nikad ne moze
biti umoran. Ili tacnije: ti uopste nisi umoran, nego nemiran i plasis
se da koraknes, nogu da pokrenes po ovoj zemlji nacickanoj zamkama, zato
i drzis obe noge istovremeno u vazduhu, nisi umoran, nego se bojis
silnog umora koji ce nastupiti posle tog silnog nemira (jer ti si
Jevrejin i znas sta je strah), koji se otprilike moze zamisliti kao
blesavo zurenje preda se, u najboljem slucaju u vrtu ludnice iza
Karlsplaca.

Dobro, to bi dakle bio Tvoj polozaj. U nekoliko okrsaja si se borio
zajedno sa drugima, prijatelje i neprijatelje si tom prilikom unesrecio
(a imao si same prijatelje, dobre, drage ljude, nijednog neprijatelja) i
invalid si postao, jedan od onih koji pocinju da drhte kad ugledaju
djeciji pistolj, i sad, sad se odjednom osjecas kao da si pozvan u
veliku borbu za oslobadjanje svijeta. To je veoma neobicno, zar ne?

Misli i na to da je mozda najbolji deo tvog zivota, o kome jos nikom
nisi pravo govorio, bio onaj period pre dvije godine, onih osam mjeseci
na selu kad si vjerovao da si se sasvim precistio, ogranicio se samo na
ono u sebi sto je van svake sumnje, slobodan, bez pisama, bez
petogodisnje postanske veze sa Berlinom, zasticen svojom bolescu, a uz
to nisi morao mnogo stosta da menjas u sebi, nego samo da cvrstim
potezima podvuces uske obrise svog bica (jer lice ispod te sede kose ti
se skoro nije izmenilo od tvoje seste godine).
Da to nije bio kraj, uvjerio si se na zalost u poslednjih godinu i po
dana, dublje u tom smislu nisi mogao pasti (izuzimam poslijednju jesen,
kad sam se posteno borio za brak) nisi mogao dublje povuci jos jednog
coveka, jednu dragu dobru djevojku, toliko nesebicnu da samu sebe
potire; dublje nisi mogao sici, ni bezizlaznije u svakom pogledu, pa i u
odnosu na dubinu.

Dobro, i sad te zove Milena glasom
koji jednakom snagom prodire u razum i u srce. Dabome, Milena te ne
poznaje, nju je zasjenilo nekoliko prica i pisama; ona je kao more, jaka
kao more, sa svim svojim vodenim masama, a ipak u nesporazumu juri svom
snagom ka njemu kad mrtvi i pre svijega daleki mjesec to zazeli. Ona te
ne poznaje i mozda sluti istinu kad hoce da ti dodjes. Da je tvoje
stvarno prisustvo nece zasjeniti, u to moras biti siguran. I najzad,
mozda ti, njezna duso, bas zato neces da odes, jer se upravo toga
pribojavas.

Ali recimo: imas stotinu drugih unutrasnjih razloga da ne podjes (zaista
ih imas), a uz to jos jedan spoljni, naime, da neces biti u stanju da
govoris s Mileninim muzem, cak ni da ga vidis, a isto tako da neces biti
u stanju ni s Milenom da govoris, ni da je vidis, ako njen muz ne bude
prisutan - i, recimo, da je sve i tako, ipak nasuprot tome stoje dvije
mogucnosti:
Prva, kad budes rekao da dolazis, mozda vise Milena nece ni zeleti da
dodjes, ne iz kolebljivosti, nego sto se sasvim prirodno zamorila i
pustice te drage volje i s olaksanjem da putujes kako hoces.

Druga, resio si se, putujes odista za Bec! Milena misli samo na to kad
ce se otvoriti vrata. I vrata se otvaraju, a onda? Onda ce tamo stajati
jedan mrsav, visok covek, ljubazno se smijeskati (stalno samo
smijeskati, to mu je od neke stare tetke koja se isto tako uvijek
smijeskala, a oboje to cine ne s nekom namjerom nego od zbznjenosti) i
onda ce sjesti tamo gde mu pokazu. I time ce se svecani cin i zavrsiti,
jer on ce jedva progovoriti koju rijec, zato mu nedostaje zivotne snage
(moj novi susjed ovde za stolom rekao je juce povodom vegetarijanske
ishrane tog mutavca: "Mislim, za duhovni rad je meso neophodno."), on
cak nece biti ni srecan, jer mu i za to nedostaje zivotne snage.

Eto vidite, Milena, ja govorim otvoreno. A Vi ste pametni, Milena, Vi
sve vrijeme dok ja to razlazem primecujete da ja doduse govorim istinu
(cijelu, bezuslovnu istinu, sve u dlaku tacno), ali suvise otvoreno. Jer
mogao sam bez ustezanja Vas osloboiti zanosa. Sto to nisam ucinio je
jedan dokaz vise za moju istinu - dokaz moje slabosti.

Ostajem jos cetrnaest dana, pretezno zato sto se stidim i bojim da se sa ovakvim uspehom lecenja vratim kuci...
Jos toliko toga ima da se kaze, ali pismo ne bi otislo. Da, to sam jos
hteo da kazem: ako pred kraj ovih cetrnaest dana jos tako nepokolebljivo
kao petak budete zeleli da dodjem, onda cu doci."

Vas F.

Milki Vukmanovię u Banju Luku
Beć, 2/H 1899…


Draga Mico,

U pet sati posle podne istog, to jest današnjeg dana pisao sam na
otvorenoj dopisnici, držeći da ti neću se moći ubrzo javiti, a osim toga
tu sam dopisnicu pisao u kafani "Fin du siecle", gde je bilo tada dosta
mojih drugova, te nisam bio rad da znaju za moju tajnu. Iz tih, dakle,
uzroka nisam ti se, draga i mila Mico, mogao pismom javiti iz ove vrlo
divne i lepe varoši, po kojoj sam mnogo lutao dok se nisam našao sa
svojim drugovima iz Beograda i Sarajeva.

Kao što ti je poznato, ja sam se krenuo iz Banje Luke 30. septembra u 4
sata posle podne. U Zagreb sam došao u 4 1/2 sata izjutra. Tu sam čekao
na bečku železnicu do 7 sati i 5 minuta, pa sam se onda krenuo i u Beč
sam stigao u 6 sati uveče 1. o. meseca.
Celo moje putovanje od Banje Luke do Beča bilo mi je teško i dosadno.
Neka nepojmljiva tuga morila je moju dušu i srce. Lepa i divna tvoja
slika lebdila mi je pred očima, jer pri našem rastanku ja sam video u
tvojim očima suzu koja me opominjaše da ti budem do groba veran.

Veruj, Mico, da te silno ljubim i da te neću izneveriti, a što se tebe
tiče, ti radi kako ti srce zapoveda, pa nećeš pogrešiti. Mogu ti kazati
da me jako iznenadilo ono čudnovato ponašanje tvoje majke prema meni. Ja
je jako volim, ali se ona prema meni pri polasku nečovečna pokazala, ne
davši mi ni ruku, da se rukujemo pri rastanku.

Slušaj majku, ali i ne zaboravi na mene, koji u dalekoj tuđini uzdiše za tobom.

Čim dobiješ ovo pismo, odmah mi odgovori, da znam kako je tamo. Tvoj dar
jedina mi je uteha u ovim teškim danima. Molim te, draga Mico, da mi
odmah sa odgovorom na ovo pismo pošalješ svoju sliku. To je najveće
dobro što mi ga možeš učiniti. Ja ću se slikati na prvog po novom
kalendaru, još dakle za 15 dana, pa ću ti odmah sliku poslati.

Veruj u moju ljubav i budi vesela!! Tvoj Petar koji ti šalje nebrojeno poljubaca.

Moja adresa: Petar Kočić, stud. phil. in Wien I. Universistat
Pozdravi majku, makar ona i bila ljuta na me.

"Bože, kako si mi se učinila lepom, one nedjelje, u ljubičastoj haljini. Oh, kako si snažno pogodila sva moja maštanja! Zašto si toliko tražila da ti kažem ono što sam hteo da ti izrazim samo pogledom? Misli te vrste gube riječima. Htio bi da predam iz duše u dušu plamenima jedan pogled! A sada, moja obožaana, ma što ti pisao gonjen vremenom tužan ili veseo, znaj da u mojoj duši postoji beskrajna ljubav, da ti ispunjavaš moje srce i moj život, da ništa neće izmjeniti tu ljubav iako je uvijek dobro ne izrazim; da će cvjetati sve ljepša, novija, ljupkija, jer je to prava ljubav a istinska ljubav stalno raste. Ti si moja snaga, ti to vidiš."

Onore De Balzak, Evelini Hanskoj

Kao da sam pozvana da učinim nešto veliko i trajno.
Kao da sam s tvojom ljubavlju spremna da savladam sebe samu, svoju nemoć, svoj strah i svoju nepokretnost.
Da ti kažem da senke koje me progone ove večeri imaju tvoje lice, i one koje su žive, i one koje su mrtve, i one koje su mi nanosile bol, i one koje su mi donosile radost.
Senke nekih mojih života prepoznajem, a željna sam ih kao što sam željna tvoje ljubavi, dodira, postojanja.
Volim te, znači tražiti smisao, biti spreman i otvoren.
Volim te, znači živeti istinu i drhtati pri pomisli na tebe. Zahvaljujem ti se na svemu ma koliko to trajalo.
Ljubavi, siromašni su oni koji nikada nisu voleli! Ja ne želim da te učim već da te volim, to je viši stepen saznanja. Ako veruješ u sebe, za posledicu ćeš imati nesalomivu savitljivost koja odoleva svakoj oluji.
Tako će ljubav i život biti jedno. Volim te, zaista te volim.
Znam da mi ne veruješ i misliš kako ću te i ja jednog dana izneveriti. Zapamti, moja ljubav izdržaće prevare, Izdržaće veruj, izdržaće. Tera me silna potreba za tobom.
Tada i moj život dobija smisao. Moja sudbina dobija nove oblike osmišljene tobom. Zbog tvoje ljubavi ti oblici imaće neprocenjivu vrednost. Zar mogu očekivati više? Trenutno jedino moja ljubav ima svrhu, jedino ona daje vrednost ovom pisanju, jedino to duboko osećanje pripadnosti tebi donosi smisao koji iako polako izlazi iz mene, ostavlja me isceđenu i nemoćnu ma koliko želela da te ljubim, da ponovo vodimo ljubav na vrelom pesku...
Željo, postojiš uzalud! Zašto pobogu, mogli smo na taj tajni put krenuti zajedno. Šteta, jer moja ljubav za tebe nije ništa. Ne znam više šta govorim, pokušavam da ti objasnim, opišem stanje u kome se nalazim.
Kako da ti opišem to stanje, taj mamurluk duše, taj instinkt i strepnju, to lutanje, to ponižavanje. Kako te ponekad mrzim, ne mogu da te se oslobodim,, da se odvojim, da poželim drugog čoveka, a opet samo tvoje lice za mene ima smisla. Ponekad sanjam, kroz snove preživljavam one dane dok si me valjda voleo. Nije teško biti rob onome koga voliš. Neću da te pitam zašto je to tako očigledno. Da bi samo uvećalo moj bol ponekad mislim kako je sve to jedan trenutak u vremenu, trenutak između dva udarca. Kao neki tren u kojem svest pritiska moje biće i cedi ga izvlačeći esenciju koja se zove ljubav. Ponekad postajem dosadna i sebi. Ljubav pa ljubav.
Ponekad se pitam odakle dolazi ljubav, Odakle snaga i ta nemoć istovremeno? Otkuda oblaci tvog lica sto me progone iz časa u čas.
Zašto si ti postojan u meni, zašto ne mogu da te odvojim od suštine mog života? Kako, zašto, nije dovoljno reći samo volim te.
Plašim te se, želim te i bojim se tebe, mrzim te i ubijam te svakodnevno, jer ti si moj strah i moja groznica i moje nemanje, moja ograničenost, i moja tupost i sve moje gluposti. i sva moja dela, i ti si istina, i ona duhovna osama iz koje prolaze reči čudesne kao putovanja. Kada kažem volim te pomislim na ono što čini ta reč, na sve ono što si živeo, što ziviš i što ćeč živeti.
Koliko samo može da nedostaje zadovoljstvo milovanja, neznosti..
Volim te u vremenu mnogobrojnih života znači pobediti smrt,,znači nadu i smisao života, puteve ka tebi..Možda je sadašnja ljubav u ovom životu način da se naučim patnji..Ovaj svet ponekad je surov, ponekad nisam u stanju da razumem, ponekad ga prihvatam, ne volim ništa što znam. Predosećam da ćeš otići, da će te tokovi života odvući od mene. Šta nam vredi traganje za sobom ako se izgubimo pre nego što smo sebe pronašli Na putevima života ne postoje prešice. To je jasna svetlost saznanja. Mogu. Odlazim od tebe. Spašavam te mog prisustva, moje komplikovanosti, mojih nesanica i prevelike ljubavi koja ti je prešla u dosadu..Ona je uvek nešto drugo od onog što trenutno mislimo da jeste. Od moje ljubavi mogu uvek očekivati više. Zašto želimo da je se oslobodimo? Zašto obuzima tuga i radost, dva različita osećanja istovremeno? Znam, odlazim od tebe ali ne od ljubavi moje. Razumeš njenu dubinu i moj bol.
Ovaj odlazak nije smrtna presuda za našu ljubav. Ponekad želim da ti predložim da kreneš sa mnom da delimo život koji je ostao. Ali osećam da bih pogrešila i uplašila te. Ja ne sumnjam u tvoju iskrenost, u sve što si mi podario za ovo vreme ljubavi. Sad znam odakle izvire ta ljubav i sa tom spoznajom mogu da odem na put znajući da ćeš zauvek biti uz mene, u ledenom trajanju bez bola, patnje. jednom trajanju koje ne iskupljuje blažene ali i ne kažnjava grešne. To je sve za sada, za jedan život, za delić drvenog vremena u kojem se obnavljaju sve moje radosti i sve moje tuge, Ti si zaista moja ljubav za sva vremena!
Autori: Tatjana Debeljački

Deni Didro - Sofiji Volan
3. novembar 1759.

. . .Od ranog jutra čujem radnike ispod mog prozora. Tek što se razdani, lopata im je u rukama, kopaju zemlju, guraju kolica; pojedu komad crnog hleba, utole žedj na potoku koji tu teče; u podne odspavaju jedan sat na zemlji, i ubrzo su opet na delu, veseli su; pevaju, razmenjuju dobre grube šale koje ih uveseljavaju. Smeju se; uveče se vraćaju goloj deci oko zadimljenog ognjišta, ružnoj i prljavoj seljanki, i krevetu od suvog lišća, a sudbina im nije ni bolja ni gora od moje. . . Iskusili ste i dobru i zlu sreću: recite mi, da li vam se sadašnje vreme čini težim od prošlog?

Čitavo jutro sam se mučio jureći za jednom idejom koja mi je izmicala; sišao sam tužan; slušao razgovor o javnim nedaćama; seo za bogatu trpezu bez apetita; stomak mi je bio pun sinoćnje hrane; pretrpa sam ga količinom koju sam opet pojeo. Uzeo sam štap i hodao da bi to svario i lakše se osećaoi; vratoo se i seo za kartaški sto da prekratim teške sate.Od prijatelja nisam imao nikakvih vesti. Od prijateljice za kojom sam tugovao bio sam daleko. Jadi na selu; jadi u gradu; jadi svuda. Onoga ko ne zna šta su jadi ne treba ubrajati u čovečiju decu. Sve se potire. . . Dobro zlim, zlo dobrim, a život nije ništa. . .

Možda ćemo otići u grad sutra uveče ili u ponedeljak ujutro. Videću, dakle, prijateljicu, za kojom tugujem; biću ponovo sa ćutljivim prijateljem koji se ne javlja; ali ću ih već sutradan izgubiti; i što moja sreća u njihovom društvu bude veća, to ću više patiti kad se od njih rastanem. Takav je život. Okreni, obrni, uvek s4e nadje neki list uvele ruže da vas rastuži. . . Volkim jednu Sofiju. Nežnost koju prema njoj osećam umanuje u mojim očima svako drugo zanimanje. U prirodi vidim samo jednu moguću nesreću. Ali se ova nesreća umnožava i predočava mi se na stotinu načina. Ako mi jedan dan ne piše, šta je s njom? Je li bolesna? I odmah me užasna prividjenja saleću i muče. Da li mi je pisala? Rdjavo ću protumačiti neku ravnodušnu reč, a na selu sam. Sudbinu čovek ne može učiniti ni boljom ni gorom? Moćna zvezda odredjuje njegovu sreću i nesreću. Što je više predmeta, manje je osetljivosti na svakog od njih. Kad postoji samo jedan, sve se na njega usredsredi. To je blago tvrdice. . .Ali osećam da mi je varenje otežano i da sva ova tužna filozofija dolazi od pretpanog stomaka. Proždrljiv i umeren, setan ili vedar, ja vas, Sofija, volim jednako,samo je boja mog osećanja drukčija. . .

Poslao sam čoveka u Šaranton da vam odnese čitavu svesku od mene aod vas uzme samo jedan redak. U iščekivanju njegovog povratka, gorim od nestrpljenja i proklinjem glasonošinu sposrost. Ljubav i loše varenje. Uzalud sebi govorim: taj mangup je potražio zabavu u nekoj krčmi. Ugledao je venac od bršljana na nekim vratima i morao je da udje. A šta je sa ovim razumom koji ovde stoluje, koga ništa ne može potkupiti, zašto mene optužuje a mog slugu oslobadja krivice? Da li čovek istovremeno može biti i mudar i lud?. . .Danas gotovo ništa nisam uradio. Pfre podne je proletelo ni sam ne znam kako, a večeras vam pišem pisamce da bih samoga sebe doveo u red. Dan mi neće biti izgubljen ako četvrt saata razgovaram sa vama. Zbogom, moja Sofija. Do sutra uveče ili do ponedeljka ujutro, ako vreme bude lepo i ako nešto ne poremeti baronove planove, koji su nhestalniji i od vremena. . .

Zbogom, prijateljice moja. Budite uvek tako mudri. Što se mene tiče, ja sledim savete koje dajem. Često sam vam govorio, i što sam stariji sve bolje osećam da sam vam dobro rekao da za mene na svetu postoji, i da će uvek postojati samo jedna žena. A ko je ta žena? To je moja Sofija. Ona misli na mene, ali mi ne piše jer evo se moj glasonoša vratio iz Šarantona bez pisama.

Loše sam raspoložen. Idem da legnem iz straha da ću bez razloga izgrditi slugu i sam zaslužiti sve pogrdne reči koje bih mu uputio; jer, napokon, nije on kriv što u Parizu ne pišu, i što me to ljuti.