Najlepša ljubavna pisma

Niko nije cist i bezgresan pred tobom, cak ni dete koje zivi na zemlji samo jedan dan...bespomocni decji udovi mozda su nevini, ali ne i decija dusa. A zasto ne? Da, jer si video jednog decacica koji je bled o besa izlog izraza gledao svoga brata koji je takodje trebao da bude podojen. Jadni Aurelije! To sto dete hoce da bude podojeno nije isto sto i zlo! Ti pises i da je Bog opskrbio telo culima i udovima, ukrasio ga lepim likom i uneo u njega sve nagone koji zele da odrze i sacuvaju zivot. Ali ti se ne zadrzavas na tome kao na necem lepom i dobrom, sledeceg trena opet pocinjes da jadikujes nad tim sto si rodjen zlim delom i sto te majka zacela u grehu. Ili u ljubavi, casni biskupe, dete se zacinje u ljubavi, tako lepo i umno je Bog sredio svet, nije dao da se to dogadja pupljenjem."

"Vita Brevis", Pismo Florije Emilije Aureliju Agustinu

Pariz, decembar 1795.

Probudio sam se ispunjen mislima o vama. Vi i opojno veče koje smo sinoć proveli zajedno uzburkala su moja osećanja. Ljupka, neuporediva Žozefin, neobično dejstvo imate na moje srce.

Da li ste ljuti? Ili tužni? Možda zabrinuti?

Dušu moju boli vaša tuga. Vreme je takvo. Nema odmora za nas, moja ljubavi.
Predao sam se dubokim osećanjima koja me razdiru iznutra. Dobijam od vaših usana, vašeg srca ljubav koja me uništava poput vatre. Ah! To je bila noć u kojoj sam shvatio koliko ste varljivi.

Odlazite sutra u podne. Moram da vas vidim.

Do tada, mio dolce amor, hiljadu poljubaca vam šaljem, koje mi vi na žalost ne uzvraćate, a samo zbog misli na njih, moja krv ključa.



Daleko od žene koju obožava, on dosadjuje i brine. Svakog dana voljenoj ženi piše duga i nežna pisma:

Nica, 1797.

"Voljena moja, svaki moj dan ispunjen je ljubavlju prema tebi. Ne prodje ni jedna noć, a da te ne grlim u svakom naručju. Nisam popio nijednu šolju čaja, a da nisam prokleo slavu i ambiciju koje me drže daleko od tebe, dušo moja... Obožavam te, Žozefino, jedina si u mom srcu, jedina u mojoj duši. Sve moje misli tebi su namenjene... Ako usred noći ustajem da bih radio, to je samo
zato,da bih se tebi, slatka moja, vratio što pre...Ipak, u tvojim pismima od 23.i 26. obraćaš mi se sa Vi! Vi! O, kako si mogla napisati takvo pismo! Kako je samo hladno! A onda izmedju 23. i 26.su puna tri dana: šta si radila kada nisi pisala svom mužu? A, mila moja, to "Vi" i ta tri dana, bacaju me u očaj. Neka je proklet onaj koji je tome uzrok! Vi! Vi! Šta li će biti kada prodje još petnaest dana? Toliko sam tužan, moje srce je tvoj rob, a sumnje me moje, strašno plaše! Voliš li me manje?
Jesi li se već "utešila"? Hoće li doći dan da me više nećeš voleti? Reci mi to: bar da se na vreme pripremim na nesreću koja me čeka... Zbogom ženo, srećo, nado, brigo moja, dušo moja... Ne tražim ti večnu ljubav, niti vernost, već istinu i iskrenost bez granica. Dan kada mi budeš rekla: "Volim te manje" biće poslednji dan moje sreće ili, ko zna možda i zadnji dan moga života. Žozefina, seti se šta sam ti rekao: priroda mi je dala čvrst i odlučan karakter. Ali za tebe, moje je srce mekše od pamuka. Zauvek ću biti samo tvoj, uprkos sumnjama koje me čine nesrećnim...
Zbogom, i ako me već voliš manje, to znači da me nikada nećeš ni voleti..."

Napoleon-Zozefini

Sreli smo se ne tako davno. Bilo je kao i uvek sto biva: srece, padova, razocarenja. Koliko smo puta usijanih glava glava bili pred prekidom, a onda se vracali jedno drugom ponovo, noseni zarom, na stare staze. Uspeli smo da se odupremo i nadzivimo sve one price i ogovaranja, sve one klevete i lazi.
Koliko smo dobrih prijateljskih saveta zakopali duboko u nama! Verovali smo jedno drugom i voleli se. zato su nam zelje i snovi puni ambicija i opstali; zato smo i uspeli sacuvati ono sto su nam srca stvorila; ono za cim smo ceznuli.
Sve do sada kada je postalo ozbiljno. Kad je sadasnjost bila isto tako vredna kao i buducnost. Kad smo hteli vise nego sto nam je zivot pruzao i davao.
Kada sam ja od tebe zeleo mnogo vise nego sto si mi pruzala. Jer ja te nisam zeleo samo za jednu noc, za jednu avanturu. Zeleo sam te kao buduce ostvarenje svojih zelja. Zeleo sam te kao zenu koja ce me pratiti ne samo dio puta vec citav zivot. Zato nije ni cudo sto sam se s` pravom zapitao da li sam ja sposoban da ti pruzim sve ono sto treba kroz zivot. Da se na kraju pitam da li ce ti ljubav koju ti pruzam biti dovoljna.
Ja nisam bogataseg sin da ti mogu pruziti sve sto pozelis jer pored mene bi te ocekivala mnoga odricanja posto nase zelje moramo sami da gradimo i stvaramo; u protivnom, postaju snovi.
Jednom, kad nas zivot ponese u kolotecinu svog zivljenja, znaj da nas u njemu ocekuje svasta. Olako si prihvatila moje ispruzene ruke i, verujem, posla bi samnom na kraj sveta, svesna da u zivotu nije srecan onaj sto ima sve, nego onaj koji ne zeli ono sto nema!
Shvati, razmisli, odrasti vec jednom da bi u potpunosti meni pripadala, da budes vecno moja, ona kojoj zelim da poklonim tako mnogo; jer ljubav je samo jedna karika u lancu koji vodi ka sreci, cilju, saznanju da ponekad i samo voleti nije dovoljno.

Autor..moj drug...nick..Drzhi_sebe_jako

Jos jedna zora odjeljuje noc od novog dana. To je ova zora.Tako bi mogla biti lijepa, ali ipak, to je samo duga hladna zora jedne usamljene djevojke. Pogled mi je lutao sivim nebom, provlacio se izmedju sitnih zvijezda sto trepcu negdje daleko, negdje gdje mozda nebi bio ovako tvrd i surov zivot.
Punim plucima udisem ostar zimski vazduh, a ipak tako je toplo. Mozda me je neko posmatrao, mozda mi je nesto i doviknuo, ali ja ga nisam vidjela, ja ga nisam mogla cuti. Ja sam bila daleko – tamo gore gdje odsjaj jedne zvijezde granici sa modrim bledilom svoje susjetke zvijezdice. Cekala sam tamo tebe, moje misli trazile su tvoje da se upletu sa njima.Sa ovom zorom odlazi i nada.Zvijezde se gase, a moje misli sumorne i crne povlace se iz nedokucive srece, povlace se u svoje tamno skroviste – moju dusu. Sledeca noc pruzice novu nadu. Da li ces doci?
Dodji, neka se nase misli upletu daleko od nas, tamo gdje vlada sreca, tamo gdje se snovi dozivljavaju kao stvarnost.Tamo gdje nema zla, gdje nema ljudi. Dodji, ja cu biti tamo, cekacu te. Cekacu jos dugo, cekacu dok ti ne dodjes.
Zatvaram oci. Crveni plamen trepti u zenicama, vatra mi unistava vid, a duh se ledi. Progledah. Pogled se gubi u beskraju nebeskog svoda, vraca se i pada tu ispred mene.A ja znam, uzalud cu cekati i ovu noc i jos mnoge noci, jer ti, ti ipak neces doci…

Vuk Stefanović Karadžić - Ani Kraus


Od srca ljubljena prijateljice,

Primio sam već odavno Vaša dva najdraža mi pisma, ali nisam bio u Karlovcima da bih mogao odmah da Vam odgovorim. Od 1. marta do prekjuče bio sam u jednom manastiru ( 4 milje daleko odavde).

Vaša pisma dirnula su me u srce i dobro znam kako Vam je sad. Ali šta da radimo, moramo se predati volji Svemogućeg: samo on može sve da izmijeni i da nas obraduje...

U manastiru proveo sam dva mjeseca. Bilo je dobro i prijatno. To je neopisivo romantičan predeo. Bio sam, hvala Bogu, stalno zdrav, ali ne i sasvim zadovoljan. Često bih iz dana u dan govorio: okolina je, istina, lijepa, ali šta mi sve to vrijedi kad izvor i srz moje radosti, moja najljubljenija Nani, nije ovdje.

Ako Bog da, doći ću Vama kroz deset nedjelja, u septembru, kao što sam vam rekao. Ah, bože moj! S kakvom čežnjom očekujem najsrećniji dan kad ću se predati vašem zagrljaju. Tada Vas neću nikada napuštati. Želim da umrem i umrijeću srećno kraj Vas. Nemojte mi više pisati dok ne dobijete sljedeće pismo od mene, jer ću ja kroz osam dana otputovati za Oršavu i odande ću vam pisati.

Želim Vam savršeno zdravlje i mir u duši.
Vaš vječno najvjerniji
Vuk Stefanović

Jovan Dučić - Magdalini Magi Živanović


Draga Mago,
Došao sam opet u moju milu samoću. Vratio sam se ovamo. Bez igde ikog i moje tuge koja me neprekidno prati!
Juče sam ti pisao i znam da si primila moje pismo, a da li si ga pročitala ili turila u vatru, ja ne znam. Oprosti mi što ti evo opet dosađujem mojim pismom jer...
Dakle dozvoli mi da ti reknem još ovo.
Sinoć sam ti rekao: ništa ne biva bez povoda. To se nekad govorilo za me i Mirkovićku, a to se danas govori za tebe i onog lijepog što si ga onda na slici viđela i begenisala.
Kako čujem o meni io tebi ne govori se više. Svijet je kao i ti zaboravio da u ovom bijelom svijetu ima jedna grdna zemlja, što se zove Jovan Dučić. Okrenula se nova pjesma, a stara pala u zaborav.
Istina draga Mago, to mene reže po mom srcu. Ja sam još živio, ali nikad još nisam bio tako obmanut, no ipak znaj da ću ja biti opet živ i zdrav. Vidjet ćemo ko će bolje proći.
Ja moju reč ne bih pogazio, a što više održao bih je s radošću. Ja ne govorim nikad svoje riječi, pa ne bi ni ovaj put...
Samo mi je jedno čudno, draga Mago, čudno mi je da si mene toliko nisko mogla smatrati da nisam ni jednak, a kamoli veći od tog gospodina. Pa ja toga gospodina poznajem. O poznajem bolje nego tebe.
Vjeruj ja sam dolazio u bolja ženska društva u Mostaru, pa ipak ne zaljubih se. Šta više nisam ni želio sa djevojkama da dolazim u dodir. A znaš zašto? Uvek mislim: Oh, neću. Zašto da joj činim krivo (tj. tebi Mago) kad ona ne izlazi iz svoje kuće i na svjetlost, zašto da ja činim to.
Tako sam radio.
Kad sam otišao iz Bjeljine i poljubio se s tobom, a ja sam se zarekao Bogom i životom da moja usta neće poljubiti nikog više, dok tebe ne poljube kao svoju...

Anton Pavlovič Čehov - Olgi Leonardovnoj Kniper


Nica, 2.januar 1901.
Dušo moja, jesi li sad mrzovoljna ili vesela? Ne budi mrzovoljna, mila moja, radi i što češće piši svom starcu Antoniju. Odavno nisam dobio ništa od tebe, ako ne računam pismo od 12. decembra, koje sam primio danas i u kojem opisuješ kako si plakala kad sam otišao.Uzgred budi rečeno, to je čudesno pismo! To nisi pisala ti, nego sigurno neko drugi na tvoju molbu. Sjajno pismo...
Opiši mi bar jednu probu "Tri sestre". Treba li šta dodati ili oduzeti? Igraš li dobro, dušo moja? Jaoj, pazi se. Ne pravi tužno lice ni u jednom činu. Ljutito da, ali tužno ne. Ljudi koji u sebi dugo nose nesreću i navikli su na nju, samo zvižduću i često se prepuštaju svojim mislima. tako i ti, za vreme razgovora na sceni često budi zamišljena. Shvataš?
Naravno, shvataš, ti si pametna. jesam li ti u pismu čestitao Novu godinu? Zar je moguće da nisam? Ljubim ti obe ručice, svih deset prstiju, ljubim te u čelo i želim ti sreće i mira, i malo više ljubavi, koja bi potrajala malo duže, jedno petnaest godina. Šta ti misliš, može li biti takve ljubavi? S moje strane da, a s tvoje - ne. No ja te grlim bez obzira na sve...
Tvoj Toto

Beethoven - Pismo besmrtnoj dragoj


Dobro jutro 7. jula 1805.

vec u krevetu roje se misli o tebi moja Besmrtna Draga, tu i tamo vesele, onda opet tuzne, iscekujuci, od sudbine, da li ce nas uslisiti - zivjeti mogu ili samo potpuno s tobom ili uopce ne zivjeti; rijesio sam da lutam dalekim prostranstvom sve dotle, dok ti ne budem mogao poletjeti u narucje, i dok ne budem mogao reci da sam kraj tebe nasao dom, dok ne budem mogao poslati svoju dusu okruzenu tobom u carstvo duhova - a to na zalost mora biti - ti ces se sabrati utoliko vise, jer poznajes moju odanost prema sebi; nikada nijedna druga ne moze imati moje srce, nikada - nikada - O Boze zasto se moramo odvojiti od onoga sto toliko volimo a ipak je moj zivot u V. takav kakav je sad kukavan zivot - Tvoja ljubav me cini najsretnijim i istovremeno najnesretnijim covjekom - u godinama u kojima se sada nalazim potrebna mi je izvjesna ujednacenost zivota - da li ovo moze da postoji kod naseg odnosa? - Andjele, upravo saznajem da posta ide svaki dan - i zato moram zavrsiti da bi odmah dobila pismo - umiri se - samo mirnim promisljanjem o nasem zivotu mozemo postici svoj cilj da zivimo zajedno - umiri se - voli me - danas - juce - Koja ceznja sa suzama za tobom - tobom - tobom - moj zivote - moje sve - zbogom ostaj - o voli me i dalje - nemoj nikad pogresno shvatiti najvjernije srce svog dragog.


Ludwig

Bajron - Terezi Gvicoli

Bolonja, 25. avgust 1819.


Tereza moja najdraza.

Procitah ovu knjigu u tvome vrtu. Ljubavi moja, ti nisi bila tu, inace je ne bih procitao. To je jedna od tvojih najdrazih knjiga, a autor je moja prijateljica. Ti neces razumeti ove reci na engleskom, ni drugi ih nece razumeti: to je razlog sto ih nisam napisao na italijanskom. Ali, ti ces razumeti rukopis onoga koji te strasno voli, i pogodices da je sedeci sa tvojom knjigom, mogao misliti samo o ljubavi. U toj reci, prekrasnoj na svim jezicima, a ponajvise na tvom - amor mio - sadrzan je moj bivsi i moj buduci zivot.

Osecam da ovde postojim i da ce me biti i posle smrti, a sa kojom svrhom ti ces odluciti. Ti si moja sudbina, osamnaestogodisnja zena, vec dve godine van manastira: voleo bih da si tamo i ostala, ili da te bar nikad nisam sreo.

Ali, kasno je za sve. Volim te, i ti mene volis, konacno to kazes i ponasala si se kao da je tako bilo, a to je za mene velika uteha u svemu. Ja osecam prema tebi mnogo vise od ljubavi i ne mogu da prestanem da te volim. Pomisli ponekad na mene kad nas Alpi i okean budu razdvajali - ali to se nikad nece desiti, dok god ti sama to ne pozelis.

Bajron

Johan Volfgang Gete – Šarloti Fon Štajn

Vajmar, 1826.


Evo, ipak se približava vreme, draga Lota, kad ću opet biti kraj tebe, jer moje biće ne može više izdržati, jasno osećam da bez tebe ne mogu postojati. Odluka o završetku zasedanja odbora je potpisana, sad više ne može dugo trajati, po mom računu još jednu nedelju, i tada sam slobodan. Vreme je odvratno, nosa ne možeš pomoliti, a ono malo lepog i prijatnog što se može doživeti među zidovima za mene ima samo trenutnu draž, a nek moli za tako bolan nedostatk koji ja osećam od jutra do večeri.

Da, draga Lota, sad mi je tek jasno da ti jesi i ostaješ deo mene. Ja nisam zasebno, samostalno biće. Sve svoje slabosti na tebe sam naslonio, svoje slabe strane tobom zaštitio, svoje praznine tobom ispunio. Kad sam ovako od tebe odvojen, stanje moga duha je veoma čudno. Na jednoj strani sam naoružan i očeličen, a na drugoj sam kao rovito jaje, jer sam ostao nezaštićen tamo gde si mi ti štit i zaklon. Koliko se radujem što ti potpuno pripadam. I što ću te uskoro opet videti. Sve na tebi volim i sve to čini da si mi još draža. Revnost s kojom ti svoje domačinstvo u Kohbergu vodiš, o čemu mi Štajn sa zadovoljstvom priča, pojačava moju naklonost ka tebi, daje mi mogućnost da vidim tvoj živi delatni duh, tvoju divnu dušu. Ostani moja, Lota, i ma koliko te nešto drugo privlačilo, voli me iznad svega…

Dzems Dzojs - Nori Barnakl


10. septembra 1904.


Moja draga, draga Nora, pretpostavljam da si od sinoć veoma uzrujana. Neću govoriti o sebi, jer osećam se kao da sam postupio veoma svirepo. U neku ruku, nemam prava da očekujem da mene smatraš išta boljim od drugih - zapravo, imajući u vidu moj sopstveni život, nemamo nikakvo pravo da to očekujem. Ali, izgleda da sam ipak to očekivao, makar zbog toga što ja nisam nikoga cenio kao što tebe cenim. Postoji, takođe, nešto pomalo đavolsko u meni što me nagoni da uživam rušeći predstave ljudi o meni i da im pokazujem da sam zapravo sebičan, ohol, lukav i bezobziran prema drugima. Žao mi je što ti je moj sinoćnji pokušaj da se ponašam onako kako sam verovao da treba, zadao toliko bola, ali ne vidim kako sam drugačije mogao postupiti. Napisao sam ti jedno dugačko pismo objašnjavajući, koliko je bilo u mojoj moći, kako sam se te noći osećao, i imao sam utisak da ne prihvataš ono što sam govorio i da sa mnom postupaš kao da sam samo običan partner u požudi. Možda će ti smetati brutalnost mojih reči, ali veruj mi da takav postupak prema meni, imajući u vidu moj stav prema tebi, predstavlja uvredu za mene. Zaboga, žena si i svakako možeš shvatiti šta govorim! Znam da si se prema meni ponela veoma plemenito i velikodušno, ali pokušaj da na moju iskrenost uzvratiš istom takvom iskrenošću. Iznad svega, nemoj ići unaokolo i boriti se s mislima jer ćeš se od toga razboleti, a znaš da si nežnog zdravlja. Možda ćeš mi večeras moći poslati makar par reči da mi saopštiš da mi možeš oprostiti za sav bol koji sam ti naneo.

Džim

Dzon Kits - Fani Braun

Najsladja Fani,

Plašiš se ponekad da te ne volim potpuno. Što te više upoznajem, to te više volim. U svakom pogledu - cak je i moja ljubomora bila agonija ljubavi, a u najzešcem nastupu spreman sam i da umrem za tebe. Dosadjivao sam ti suvise. Ali zbog ljubavi. Šta ja tu mogu? Ti si uvjek nova. Tvoj posljednji poljubac je uvek najsladji, posljednji osmjeh najsjajniji, posljednji pokret najljupkiji. Kada si juce prošla kraj moga prozora, ispunila si me takvim divljenjem, kao da te prvi put vidim. Jednom si, blago negodujuci, rekla da volim samo tvoju ljepotu. I ima li u tebi i neceg drugog? Zar misliš da ne vidim srce koje svoja krila podvezuje zbog mene? Nikakve prepreke nisu ni za trenutak tvoje misli mogle da okrenu od mene. To moze da zalosti koliko i da raduje - ali, necu govoriti o tome. Cak i da me ne voliš, ne bih mogao da ti uskratim svoju potpunu odanost: koliko su samo snazna moja osjecanja kada znam da me voliš. Moja duša je bila nezadovoljna i uznemirena, duša smještena u tijelo suviše tjesno za nju. Nikada nisam osjetio da moja duša uziva u necemu tako potpuno kao u tebi. Kada si tu, moje misli nikud ne odlutaju: ti uvjek zaokupljaš sva moja cula. Briga za našu ljubav koja izbija iz tvoga posljednjeg pisma, cini me neizmjerno zadovoljnim: ipak, ne smiješ dozvoliti da te takve misli muce.

S Braunom je gotovo, ali tu je gospodja Vajli, kad ona ode, svanuce mi. Pozdravi tvojoj majci.

S ljubavlju, tvoj Dz. Kits

Mart, 1820.

Džon Kits (1795 - 1821)

Za Kalpurniju 53. godine nove ere

Ne možeš čak ni da zamisliš koliko čeznem za tobom.
Glavni uzrok moje čežnje počiva u ljubavi, ali i u činjenici da nismo navikli da budemo razdvojeni. Iz noći u noć ležim budan u postelji i razmišljam o tebi, a preko dana, u doba kad sam te obično posećivao, stopala me ponesu ka tvojim odajama, ali kad shvatim da nisi tamo, da ne reagujes na moje reci, srce mi preplavi neizmerna tuga i osetim se kao odbačeni ljubavnik. Takvih muka sam pošteđen samo kad sam zaokupljen poslom i kada u sudnici vodim parnice u korist svojih prijatelja. Tebi ostavljam da proceniš na šta se sveo moj život kad mi je rad jedino pribežište a tuga i čežnja jedina uteha.

Gaj Plinije Sesilije Sekundus

Za Anu Bolen,
moju gospodaricu i prijateljicu, 1528.

Svoje srce i čitavo svoje biće predao sam tebi u ruke, sa nadom da ću se time preporučiti tvojoj milosti i da naklonost koju gajiš prema meni neće biti umanjena odsustvom jer bi to samo osnažilo bol koji mi mori dušu, što bi bio pravi greh jer mi sama razdvojenost već nanosi dovoljno patnje, čak više nego što sam ikada mogao da zamislim. To me neminovno tera da se prisetim jedne astronomske činjenice. Naime, što su polovi dalje od sunca, vrelina je uprkos tome snažnija. Isto je i sa našom ljubavlju. Daljina se isprečila između nas, ali žar naših srca uprkos tome raste – bar što se mene tiče. Nadam se da isto važi i za tebe i uveravam te da je bol zbog razdvojenosti u mom slučaju tako silan da bi bio nepodnošljiv da ne živim u čvrstoj veri da uživam tvoju bezgraničnu i neprolaznu naklonost. Kako bih te podsetio na to, i pošto telom ne mogu da budem s tobom, šaljem ti stvar koja će ti u najvećoj mogućoj meri zameniti moje prisustvo – tačnije, moju sliku – kao i poklon koji sam ti ranije pomenuo, sa nadom da ću, kad ti to poželiš, zauzeti njihovo mesto.

Svojeručno,
Tvoj sluga i prijatelj,

Henri Osmi

Ja te samo zelim, ali nicemu se ne nadam da ne bih patio, jer "svi se ljudi razocaravaju u svojim nadama, varaju u svojim ocekivanjima". Ja se ne nadam pa se zato necu ni prevariti, necu gorcinom govoriti : ziveh u zabludi.
I zelja je iluzija, ali zelja bez nade, ovakva kakva je u meni, to je iluzija blize stvarnosti no iluziji; iluzija koja pomaze coveku da se u stvarnosti odrzi, a ne da se od nje ogradi.
Moje iluzije su jace, postojanije, no sama stvarnost.
Zasto ne ucinis da ili prestanem da sanjam ili da mi san postane zivlji? Ucini, ja te molim..."

Ljubavno pismo Branka Miljkovica jednoj Ljiljani Ilic

Vilijam Kongriv
(1670 - 1729)

Za gospođu Arabelu Hant

Draga gospo,

Ne verujete da vas volim? Čime sam zaslužio takvu podozrivost? Ako ne verujete
mom jeziku, zašto ne povjerujete mojim i svojim očima? Iz vašeg pogleda zrači
dražest koju moje srce osjeća. Prisetite se samo šta se sinoć desilo. To je,
u najmanju ruku, bio ljubavnički poljubac. Njegova usrdnost, njegova gorljivost
i njegova toplina svedoče da je potekao iz božanskih sfera. A rastapajuća
mekoća i slast vaših usana učinile su ga još božanstvenijim. Uzdrhtalih udova
i grozničave duše, žudeo sam da do poslednje kapi ispijem taj božanski nektar.
Moji drhtaji, moji dahtaji, moja nežna mrmljanja mogli su vam predočiti kakav
ste nemir posejali u meni, nemir usne moje siroto srce i moje rastrzano telo
prožele delikatnim otrovom i neminovnom ali neodoljivom pustoši. Šta se sve
može zbiti u samo jednom danu? Samo jednu noć ranije sebe sam smatrao srećnim
muškarcem, čovekom kome ništa ne manjka, koji polaže velike nade u budućnost,
koji uživa poštovanje uglednih i razboritih ljudi, koji je navikao na hvalospeve
i počasti. Čovekom koji se oseća prijatno i polaskano u društvu svojih poznanika,
svojih doskoro najdražih prijatelja, koji su i sami ljudi od časti i ugleda,
prijemčivi za najistančanija zadovoljstva i blagosloveni svim stvarima koje
život može da ponudi.

Ali mi se sad čini da me je Ljubav, svemoguća Ljubav, u samo jednom trenu
volšebno udaljila od svega što postoji na svetu, ostavivši mesta samo za vas.
Čak i kad sam okružen ljudima, ostajem sam. Toliko ste mi opčinili um da on
više ne može pojmiti ništa osim vas. Čini mi se kao da sam, zajedno da tobom,
o voljena, bačen u neku daleku pustinju (ah, da je to samo istina!) gde, obasut
svim darovima zemaljskim, i tvojim dražima, mogu proživeti svoj mali ljudski
vek u neprekidnoj ekstazi.

Pozornica ovog velikog belog sveta doživela je naprasan i tužan preobražaj.
Oko mene su se sjatili ljudi i pojave bez trunke ljupkosti i samo mi ti
možeš obasjati život. Sva draž koja je nekad postojala na svetu sada se
slila u tebe. I zato se u ovom tužnom a opet tako prijatnom stanju moja duša
ne može usredsrediti ni na šta osim na tebe. Ona samo o tebi misli, samo se
tebi divi, samo se tobom opija, samo od tebe zavisi i samo tebi veruje.

A ako ti i svemoćno proviđenje odbacite moje nade, moj će se život svesti
na puki očaj i beskrajnu patnju.

Pesta 15.novembra 1814. godine

Ljubljena prijateljice moga srca
Poslije onog nezaboravnog rastanka sa Vama tek sestog dana uspio sam da stignem u Pestu,jer je put bio veoma los.Cijelo moje putovanje bilo je samo neprekidno sanjarenje o Vama- danju sam budan sanjao a nocu u snu.
Sada sam 36 milja daleko od vas i moje ruke ne mogu da grle Vas snjeznobijeli vrat,niti moje lice moze da se odmara na nevinim devojackim grudima(ah!iscezli su sad ti slatki casovi,zanosni casovi moga zivota).Sad mogu slobodno da kazem sta hocu bez bojazni da cete me Vi ucutkati prijeteci mi svojim njeznim prstom.I sad nemate vise nikakvog razloga da mislite da Vam laskam .Ili sta bih drugo mogao ovde da Vam kazem?Zacijelo nista vise do da ponovim neke od onih rijeci koje sam Vam govorio,dok smo se njezno grlili i lili najtoplije suze.Cujte ,dakle to isto sada~zadovoljstvo moje duse,radosti moga srca,i srece mog zivota u Vama su.Ovo sam Vam cesce govorio a sada vam o tome i pisem,to ce me pratiti celog mog zivota,a moja ce usta izgovarati ovo i onda kada mi svirepa smrt bude sklopila oci svojom hladnom rukom.Moj put me je,istina,sad od Vas odvojio,ali su moje srce,moja dusa i sve dusevne moci ostale kod Vas.Vi vladate svime i sve je u Vasoj moci.Zivot bez Vas i bez nade da cu uvijek zivjeti sa Vama i da cete me voljeti,predstavljao bi paklene muke,koje nijedan nesrecnik na ovome svijetu nikad nije podnio..No ,nada u Boga i ubijedjenje da Vi,najdraza prijateljice imate iskreno srce i dusu punu vrlina,daju mi utjehe i donekle ublazavaju patnju moga srca.Uvjeren sam da Vase dobro srce ne zeli nanijeti zla nijednom covjeku,a jos manje meni koji samo radi Vas zelim da zivim,i koji sam se potpuno predao Vasem dobrom i iskrenom srcu.Sva moja sreca zavisi od Vase ljubavi i zato budite ubijedjeni da Vas volim i cijenim iznad svega na ovom svijetu.Za tu moju srecu dodijelice vam dovoljnu nagradu svevisnji Bog,koji nagraduje sve dobro,a ja sa svoje strane ne mogu nista vise da Vam obecam sem vjecite ljubavi,vjernosti i postovanja.
Budite zdravi i vesei i ne zaboravite onoga koji Vas voli vise od svega na svijetu i koji smatra za najvecu cast I srecu sto sebe moze vjecno nazivati
Vasim vjernim i iskrenim prijateljem

Prilog
Vi!Moja Vi!
Ne biste li hteli da budete moja?

Vuk Stefanovic

Nepoznata nepoznatom dragom



Voljeni moj dragi!

Kao iznenadna oluja koja zadesi coveka u polju, kao virus koji donese tesku bolest, tako se meni veceras desilo da mi se list papira, na kome sam ti pisala, pocepao. Pokusala sam da ga zalepim, ali nije mi sasvim uspelo, i dalje je pocepan. Nemoj da imas tmurne misli, jer nisi dobio sve moje pozdrave zbog toga. Ljubavi moja, ne brini se, nabavicu sutra ili vec sledecih dana dobar papir. Moja sluskinja ce se, kao i uvek, pobrinuti za sve sto mi je potrebno...... A dotle cu u sebi da ljubim tvoje lepe oci koje mi stalno nedostaju, mozda uspem da ih vidim na kratko..... Mili moj, pomisli na mene nocas pre nego sto zaspis, mozda ces osetiti moje usne na svojima. Mene i tako svako vece tvoji poljupci isprate u san....

Samo tvoja .....

Zaljubljen u Ljubav

Kada bih imao jedan komadic zivota,dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare,a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadic zivota, moguce je da ne bih kazao sve sto mislim, ali bih nesumnjivo mislio sve sto kazem. Stvari bih cenio ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace. Spavao bih manje, sanjao vise. Shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slusao bih druge dok govore,...i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade.

Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno, izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja. Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastven poljubac od njihovih latica.....

Boze moj, kada bih imao jedan komadic zivota... Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih Volim. Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih zaljubljen u Ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostareli kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete. Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu vec sa zaboravom. Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi... Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne znaju da je istinska sreca u nacinu savladjivanja litica. Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom svoga oca da ga je steglo zauvek. Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada teba da mu pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu na zalost poceti da umirem...


G. G. Markes

Draga moja!


Kada bih imao jedan komadic zivota,dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare,a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadic zivota, moguce je da ne bih kazao sve sto mislim, ali bih nesumnjivo mislio sve sto kazem. Stvari bih cenio ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace. Spavao bih manje, sanjao vise. Shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slusao bih druge dok govore,...i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade.

Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno, izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja. Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastven poljubac od njihovih latica.....

Boze moj, kada bih imao jedan komadic zivota... Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih Volim. Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih zaljubljen u Ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostareli kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete. Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu vec sa zaboravom. Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi... Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne znaju da je istinska sreca u nacinu savladjivanja litica. Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom svoga oca da ga je steglo zauvek. Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada teba da mu pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu na zalost poceti da umirem...


G. G. Markes

Za Adelu Fuše, januara 1820. godine

Nekoliko reči od tebe, voljena moja Adela, ponovo je promenilo stanje mog uma.
Da, ti možeš sve da učiniš sa mnom, jer zaista bih bio mrtav kada nežni zvuk
tvog glasa, blagi dodir tvojih obožavanih usana, ne bi bili dovoljni da dozovu
život u moje telo. Sa kakvim ću osećanjima, potpuno drugačijim od jučerašnjih,
leći večeras! Juče, Adela, juče, više u ljubav tvoju verovao nisam. Čas smrti
došao bi mi kao olakšanje.

Ali ipak, rekoh sebi: "Ako je istina da me ona ne voli, ako ništa u meni ne bi
moglo da zasluži blagoslov njene ljubavi, bez koje život više nema nimalo čari,
je li to razlog da umrem? Postojim li zbog svoje lične sreće? Ne. Čitava moja
egzistencija posvećena je njoj, čak i protiv nje. I sa kojim pravom bih mogao
da se usudim da žudim za njenom ljubavlju? Jesam li ja, onda, nešto više od
anđela ili od božanstva? Volim je, istina, čak i ja. Spreman sam da rado žrtvujem
sve za nju - sve, čak i nadu da će me ona voleti. Nema te privrženosti za koju
nisam sposoban zbog nje, za jedan njen osmeh, za jedan njen pogled. Opet, zar
je moglo biti drugačije? Zar nije to jedini cilj mog života? Ako bude ravnodušna
prema meni, čak i ako me bude mrzela, biće moja nesreća, i to je sve. Kakve veze
ima, ako to ne narušava njenu sreću? Da, ako me ona voleti ne može, moram kriviti
samo sebe. Moja je dužnost da pratim je u stopu, da obavijem njenu egzistenciju
svojom, da joj služim poput barijere koja je štiti od svih opasnosti, da joj
ponudim svoju ruku kao pomoć, da se neprekidno postavljam između nje i bilo kakve
tuge, i da za to ne tražim nikakvu nagradu, ne očekujem bilo kakvu nadoknadu.
Samo da budem srećan ako se udostoji da ponekad baci sažaljivi pogled na svog
roba, i da ga se seti kada kucne čas opasnosti! Avaj! Kada mi barem dopustila
da dam svoj život kako bih preduhitrio svaku njenu želju, sve njene hirove.
Kada bi mi samo dopustila da sa poštovanjem poljubim otiske njenih obožavanih
stopa. Kada bi mi barem dozvolila da se osloni na mene kada je snađu nevolje u
životu: tada bih dobiojedinu sreću za koju imam drskosti da joj težim. Zato što
sam spreman da žrtvujem sve zbog nje, duguje li mi ona bilo kakvu zahvalnost?
Da li je ona kriva što je volim? Mora li ona, na račun toga, verovati da je dužna
da me voli? Ne! Može se razmetati mojom privrženošću, uzvratiti na moje usluge
mržnjom, i odbiti moje idealizovanje sa prezrenjem, a da ja ni na tren nemam prava
da se žalim na tog anđela. Niti smem ni na čas da prekinem da je obasipam svime
što bi mogla da prezre. I bude li svaki moj dan obeleežen nekom žrtvom za nju, ja
i dalje neću, do dana kada budem umro, otplatiti beskrajni dug koji moja
egzistencija duguje njoj."

To su, najvoljenija moja Adela, bile misli i odluke mog uma juče u ovo vreme.
Danas su i dalje iste. Samo se sada sa njima meša izvesnost sreće - tako velike
sreće da ne mogu da mislim o njoj a da ne zadrhtim, i jedva da se usuđujem da
vjerujem u to.

Onda je istina da me voliš, Adela? Reci mi, mogu li da verujem u tu čarobnu
ideju? Zar ne znaš da ću biti lud od sreće ako ikada budem mogao da provedem
čitav život pod tvojim stopalima, siguran da te činim srećnom kao što sam i
sam srećan, siguran da me obožavaš kao što ja obožavam tebe? Oh! Tvoje pismo
vratilo mi je mir, tvoje reči večeras ispunile su me srećom. Hiljadu puta hvala,
Adela, voljeni moj anđele. Želeo bih da mogu da se bacim pred tebe kao pred
bpžanstvo. Kako si me samo usrećila! Adieu, adieu, provešću veoma srećnu noć,
sanjajući o tebi.

Lepo spavaj, i dozvoli svom mužu da ti ukrade dvanaest poljubaca kao što si
mu obećala, pored svih onih koje još nisi obećala.


Viktor Igo
(1802-1885)

I.Turgenjev

...Mislim o tebi...i mnogo drugih uspomena i slika iskrsava preda mnom-i svuda si ti,na svim putevima svog zivota srecem tebe...

...Niski zidovi male udobne sobice dijele nas od cijelog svijeta...Sami smo,sami na cijelom svijetu,osim nas dvoje ne postoji vise nista zivo;iza ovih prijateljskih zidova mrak je i smrt i pustos.Ne vije to vjetar,ne lije to pljusak,nego to jadikuje i stenje Kaos i placu njegove slijepe oci.A kod nas je tisina i svijetlo,i toplina i radost;nesto veselo,nesto djetinje nevino kao leptir-prse oko nas;mi se priljubili jedno uz drugo,prislonili glavu do glave pa citamo lijepu knjigu;osjecam kako kuca tanka zilica u tvojoj njeznoj slepocnici,cujem kako zivis,a ti cujes kako zivim ja,tvoj smjesak radja se meni na licu prije nego tebi,odgovaras cutke na moje pitanje bez rijeci...Tvoje misli i moje misli dva su krila iste ptice koja je potonula u nebesko plavetnilo...


...O nezaboravne oci!U koga,kamo ste upravljene sada?Ko prima u svoju dusu vas pogled?...

Ovo je iz biografije Merlin Monro,jedan od njenih ljubavnika je napisao:

"Zena koju sam voleo nalik je zenama koje ste vi, mladici, voleli.To je čudesno stvorenje koje bogovi sazdase od golubije krotkosti, zmijske nepouzdanosti, paunove gordosti,vučije zlobe,od lepote bele ruze,strahote mrkle noci,od sake pepela i pregrsti morske pene.
...sve to bese jos juče, a proslost je samo san sto se ne vrace.Danas je zena koju sam voleo otisla u zemlju daleku i pustu,divlju i hladnu, u zemlju pustoši i zaborava...
...Zivot je ime zene koju sam voleo.
Jer zivot je zene, lepa čarobnica što nam srce očara,što nam duše mami,što nas obećanima zatrpava..
Zivot je žena sto se kupa u suzama svojih zaljubljenikai sto se ukrasava krvlju svojih zrtava.
Zivot je zena preljubnica, ali je prelepa;ko njenu preljubu nije okusio,lepotu njenu je omrznuo."

Ljubavi, tako mi nedostaješ, dao bih sve na svetu da si sad kraj mene.. znam koliko ti je teško i da plačeš, i pitaš se gde sam ja... još osećam na svojim usnama tvoje vrele poljupce, tvoje ruke u svojoj kosi, tvoje telo na svojim rukama... ne sumnjaj u mene nikad, ljubavi, boriću se za nas i našu ljubav do poslednjeg daha... i nikad te neću ostaviti, molim te da mi veruješ to... jer ja sam tvoj i ti si moja... ti si moja ljubav... jedina... i evo veče je i sedim u sobi sam i pišem ti, jedina... treba mi ljubav tvoja, kao vazduh koji udišem, kao dah... a jutro je daleko i kao da zora nikad ne sviće, kao da si nestvarna, kao da si san...tako mi nedostaješ, ljubavi... i nikad mi te nije dosta, jedina, i svaki tren bez tebe je kao večnost... ne plači, voljena, jer ja sam samo tvoj, i dok sviće novi dan, ti ćeš već biti u zagrljaju mom... i osvojićemo svet, ljubavi, svet će biti naš, jedina... oprosti mi što te toliko volim...

Tvoj Wyatt

Jovan Jovanović Zmaj Eufrosini



jesen 1861.

Mila godpođice Ružo,



Uvek sam se čudio kad je ko pisao pismo tamo gde bi se rečima izraziti
mogao. Sad vidim da nisam imao pravo. Sad bolje vidim da ima stvari,
koje se ni rečima i pismom dovoljno kazati ne dadu, a zatajiti,
prećutati, nikako.

Vi čitajući sad ovo pismo ili ste se namrgodili ili - ili ste se možda malo zastideli osećajući da Vam sasvim nepovoljno nije.

Ako se mrgodite, derite pismo taki. Molim Vas nemojte dalje čitati, što i
da znate gde pomoći ne možete, poderite ga taki, pa zaboravite, da ste
ga ikad dobili, zaboravite sasvim. Vi ćete lako, a ja kako uzmogu.

Ali ako ga poderali niste, ako ste (ne samo iz ljubopistva) i na ovu
stranu prešli, to sedite pa mi napišite da li je Ružino srce sasvim
njeno, pa ako je i ako ja Ruži sasvim nemio nisam, ako bih mogao i
miliji biti, to mi šaljite brzo to nekoliko reči, da ih poljubim onako,
kako se samo evanđelje ljubi...

... Budite mi zdravi - sam se čudom čudim odkud sam nehotice ovo poljubio.