Najlepša ljubavna pisma

Eufrosina Jovanu Jovanoviću Zmaju



Poštovani gospodine,

Kad sam Vaše pismo primila, nisam znala jesam li budna ili mi je na snu
došlo. Dugo sam se mučila, oću li detinju dužnost prestupiti i bez
materinog znanja želju Vam ispuniti, najposle odvažim se uveriti Vas da
je srce još sasvim moje, da čije bi bilo, kad sve dosad nisam znala da
se može kome pokloniti, slušala sam više puta al osećala i verovala
nisam.


Ruža

Pismo Olje Ivanjicki upućeno Leonidu Šejki


Nema početka ni kraja. Osećam tvoju prisutnost svuda oko sebe, nestvarnu, neopipljivu i čvrstu, kao da sagledavam stvarnost. Želim da te dodirnem kao stvar, kao tvoj kaput, ali to je više od mene, to je divno.
Potpuna obamrlost akcije, samo čežnja za tobom dolazi i odlazi u talasima nemira kao i mi, kao kiša, kao krv u otkucajima izmedju stvarnosti i sna. nemoguća stvarnost nije u nama. Mi smo divna deca našeg vremena, izgubljena i uznemirena izmedju nas i svega oko nas.
Vraćam se u našu prošlost, kod mene sadašnjosti i budućnosti prošlost. Vidim nas na kraju puta, svuda je pustoš oko nas. Hladno je. Biće nam uvek hladno, to je zakon visine. Samo su ti oči tople. Moje nisu, nikada ih nisam videla tople jer sam uvek gledala sebe. Ti znaš, možda su uvek takve?
(imaš samotaste oči, kao jelen. Uvek imam utisak da imaš tri koncetrična kruga u očima; mi ostali imamo dva.)

p.s. Kaži mi nešto.

Da li misliš na mene?

Brindizi,29. april 58. godine

Terenciji

Tulije pozdravlja svoju Terenciju,Tulijicu i Cicerona
Pišem vam redje nego što bih mogao,ne bez razloga;meni je,doduše,svaki trenutak života nesrećan,ali kad god vam pišem ili čitam vaša pisma,toliko mi guše srce,da ne mogu to da izdržim.Kamo sreće da sam manje voleo život!Ne bih video patnje,bar ne u tolikoj meri.Ako mi je sudbina ostavila bilo kakvu nadu da ću povratiti ugled,onda i nisam toliko zgrešio;ako su pak,ove muke večne,onda želim ljubavi moja,da te vidim što pre i da umrem u tvom zagrljaju,kada nam ni bogovi koje si ti najiskrenije poštovala,ni ljudi,kojima sam ja uvek služio,nisu uzvratili zahvalnošću......
O,kako sam nesrećan i jadan! Zar da tražim da dodješ sada kada si bolesna i iscrpljena i telom i duhom? Ili da ne tražim? Da budem,dakle,bez tebe? Mislim da je tako bolje;ako ima nade da se vratim,proveri da li je osnovana i radi na njoj....Čuvaj zdravlje koliko možeš i zapamti da me više pogadja tvoja nego sopstvena nesreća.Terencijo,moja najbolja i najvernija ženo,kćerčice moja najdraža i ti Cicerone,jedina moja nado,budite mi pozdrtavljeni.

Tulije

OVID: SAVETI NJEMU KAKO PISATI LJUBAVNA PISMA

Vosak tablice uglačane nek' proba plićak li je,
vosak, poverenik nauma tvog, nek' prvi krene,
nek' ponese slatke reči tvoje, što izraz su onih
što ljube; ti moli, ko god da si, ali ne mlako.
Hektora mrtvog Prijamu molbom ganut Ahilej je
dao; gneva se okane bog kad čuje molbeni glas.
Obećaj, obećavaj! Ta, kome škode obećanja?
Ko god mu drago obećanjima bogat postati
može: nada traje li traje, jednom li poveruje;
varljiva jeste ona, al' ipak boginja zgodna.
Ako pokloniš nešto, smišljeno te odbiti može;
na korist ti biti može, ništa propasti neće;
pa i da ne pokloniš, nek' izgleda k'o da ćeš dati.
Tako gospodara često vara neplodno polje;
tako, da gubio ne bi, neprestano kockar gubi,
i kocka natrag poziva često strastvene ruke.
Vezu bez poklona početi, to napor jeste, i trud,
da ne dâ badava to što dade, davaće vazda.
Pa nek' ode pismo najpre, pero nek' ureže slatke
reči, nek' ispita mis'o i srce, nek' izvidi put;
Pismo na jabuci napisano Kidipu prevari,
moma nevoljna uhvaćena bi rečima svojim.
Obrazuj se lepo, savetujem, o mladeži rimska,
ne samo zato da braniš optuženog što brine;
k'o narod i sudija strog i senat izabran tako
i moma pobeđena biće rečitošću tvojom.
Al' talenat sakrij i rečitost ne nosaj na dlanu;
nek' rečenica tvoja izbegne prazne reči.
Ko, ako nije lud, deklamuje voljenici nežnoj?
Dešavalo se da pismo jak razlog mržnji bude.
Neka tvoj govor uverljiv bude i reči obične,
pa ipak slatke, k'o da tu, prisutan, razgovaraš.
Neće li pismo da primi i nepročitano vrati,
nadaj se, pročitaće ipak i drži se plana.
Vremenom ralici privedu se tvrdoglavi junci,
vremenom nauče konji tvrde uzde da trpe,
gvozdeni se uništava prsten upotrebom stalnom,
propada raonik krivi neprestano u zemlji.
Šta je tvrđe od stene, šta je mekanije od vode?
Pa ipak tvrde stene izdubi mekana voda.
Penelopu samu vremenom, ded istraj, osvojićeš.
Pergam, vidiš, uzeše kasno, al' uzeše ipak.
Pročita li, a odgovor ne da, siliti je nemoj.
Ti gledaj da pročita nežnosti tvoje do kraja.
Što je htela da pročita, želeće na to odgovor
da dâ: sve ide to po svome redu i postupno.
Možda će ti najpre stići pismo obeshrabrujuće
gde traži da je ne salećeš više: boji se tog
što traži, a želi ono što ne traži: da istraješ.
Nastavi, i želja će ti se ostvariti brzo.

(Ars amat. I 435-484)

OVID: SAVETI NJOJ KAKO PISATI LJUBAVNA PISMA

Nek' reči na čamovim tablicama izmere plićak!
Neka sluškinja spretna donese poslato pismo.
Sagledaj, svaki put kad čitaš, iz samih shvati reči,
da li se pravi ili iz srca pokrenut moli,
i zakratko zatim otpiši. Zastajak zaljubljene
podstiče uvek, ali samo ako kratko traje.
No nemoj se ni lako obećati moliocu mladom,
al' ipak grubo ne odbijaj ono što on želi.
Nek' se i boji i nada! Kol'ko god puta uzvratiš,
nek' mu je sve izvesnija nada, a strah sve manji.
Otmene, al' i obične, svakodnevne, devojke,
pišite reči: jednostavni govor se dopada.
Ah, kol'ko puta ljubavnik neodlučni buknu zbog pisma,
a naškodi neotesan jezik pravoj lepoti!
No, budući da vam je stalo da prevarite svoga
čoveka, ma i da nemate prsten venčani,
tad nek' bliska ruka sluškinje il' roba pismo nosi
i nemojte zalog svoj poveriti robu novom.
Pokvaren je taj, stvarno, koji takve dokaze čuva,
jer kao da na priliku drži oganj iz Etne.
Videh ja nesrećne mome, pobledele od straha tog
kako večito moraju da trpe robove te.
Dozvoljeno je, smatram, podvalu podvalom suzbiti
i zakonski dići oružje na naoružane:
nauči ruka ista raznim načinima da piše
(Ah, crkli oni zbog kojih takve savete dajem!)
i bezbedno nije otpisati na brisanom vosku,
da ne bi sačuvala tablica rukopisa dva.
Nek' izgleda uvek k'o da zaljubljena ženi piše,
ona nek' bude umesto on u pismima vašim.

(Ars amat. III 469-498)

Krajem XV veka

Sunočo del Bene

nikad se ne bi moglo potpuno izreći kolika je tvoja lepota; ni ti sama to ne znaš,jer ti ne vidiš sebe u hodu,kako sa svekim korakom sve lepša bivaš.To znaju samo oni čija se želja udvostručava na svaki pogled oka tvog.
Ko te nije video,ne bi po samom čuvenju,nikad mogao zamisliti ono što si: da ni Ovid ni iko drugi nije nikad opisao ženu takve lepote,a da ti nisi prevazišla sve što se reklo.
O čistoćo,o lepoto ovaplodjena !
Ko bi ugledao tvoj pogled zaljubljen,jedini bi od nas znao šta je blažen život.

Marina Cvetajeva, Rajneru Mariji Rilkeu


Veruješ li ti da ja verujem u Savoju? Verujem, kao i ti, kao u carstvo nebesko. Jednom... (Kako? Kada?) Šta sam ja videla od života? Tokom cele moje mladosti (od 1917. godine) - najcrnji rad. Moskva? Prag? Pariz? Sen Žil? Svuda isto. Uvek štednjak, metla, novac, (nedostatak novca). Nikad vremena. Nijedna tvoja prijateljica i poznanica ne živi tako, ne bi mogla tako da živi. Ne čistiti kuću više eto, tako se naziva moje carstvo nebesko. Suviše ograničena želja? Da, jer je moje carstvo zemaljsko - bezgranično teško. (Rajnere, napisala sam na nemačkom: čistiti - čistilište - predivna reč, čistiti ovde, čistilište tamo, biti počišćen do čistilišta itd… Najčešće moja pružena ruka pada u prazninu, a milostinja u - pesak… u Sen Žilu ću ostati do 1 - 15. oktobra. A onda - Pariz, gde ću sve iznova početi: ni novca, ni stana, ničega. U Prag se neću vratiti. Česi se ljute na mene što sam tako mnogo i vatreno pisala o Nemačkoj i tako uporno ćutala o Češkoj. A tri i po godine sam živela od češke „subsidije”. I tako, između 1. i 15. oktobra - Pariz. Pre novembra se ne možemo sastati.

Ričard Stil
(1672-1729)

Za gospođicu Meri Skarlok

Gospo,

Kakvim bih jezikom trebalo da se obratim svojoj ljupkoj dragani da bih
joj predočio osjećanja koja bujaju u srcu koje ona toliko voli da kinji?
Kad mi niste pred očima, ne mogu da pronađem ni trenutka mira, a kad sam
sam sa vama, držite me na tako ledenom rastojanju da mi se čini da sam i
dalje odsutan, mučen pogledom na draži kojima nemam pristupa. Jednom rečju,
morate mi dati ili lepezu ili masku ili rukavicu koju ste nosili prilikom
našeg susreta ili neću moći da preživim. Ili da, u suprotnom, očekujete
da vam poljubim ruku i da, kad sednem pored vas, ukradem vašu maramicu.
Vi ste za mene tako darežljiv plen da vas ne smem zgrabiti naprečac.
Stoga moram naterati sebe da vam se prikadem korak po korak, kako me slatka
žudnja ne bi navela na neki nepromišljen gest i ostavila me praznih šaka.
Draga gospođice Skarlok, već mi je dojadilo da vas tako oslovljavam.
Stoga vas, mila moja gospo, smerno molim da nevedete dan kada ćete uslišiti
molitve svog poslušnog, odanog, poniznog sluge.

Rič. Stil

Avgust, 1707. (dve nedelje uoči venčanja)

Gospo,

vjerujte da nema ničeg težeg na svetu nego kad je čovek zaljubljen a mora
da se bavi svojim redovnim poslovima. Ko god pokuša da razgovora sa mnom,
neminovno otkriva da uopšte nisam tu, tako da se sve češće nosim pomišlju
da se zaključam u kuću i pobegnem od sveta kako drugi ne bi posumnjali u
moju razboritost i spakovali me na neko još grđe mesto. Jedan gospodin me
jutros upitao "Kakve su vesti iz Lisabona?", a ja sam mu odgovorio, "Ah,
da samo znaš kako je lepa." Drugog je zanimalo kad sam poslednji put bio
u Hempton kortu, a ja sam mu odgovorio "Pa, mislim narednog utorka."
Lepa moja, dopustite mi da vam bar poljubim ruku pre nego što ne svane
taj blaženi dan, inače ću potpuno sići s uma.
O, ljubavi !
Na kakve sam muke stavljen!
A opet, ko bi želeo da živi lišen vaše milosti?
Mislim da bih vam mogao napisati čitavu knjigu, ali vam sve reči sveta
ne bi mogle iskazati koliko sam strasno i nesebično vaš -

Rič. Stil

7.oktobar, 1707.

Moje najvoljenije stvorenje,

Pišem ti ovo samo da bih ti poželeo laku noć i uverio te da sam se svesno
latio stvari o kojoj smo pričali.

Budi uverena da te cenim i poštujem u skladu s tvojim zaslugama, što znači
da si mi zarobila srce neraskidivim sponama lepote, vrline, dobrostivosti i
prijateljstva. Na osnovu onoga što sam večeras uradio, mogu da procenim da
ću završiti posao u roku od dva dana. Napiši mi da si vesela i dobro raspoložena
jer za tvog smernog i odanog supruga nema lepše nagrade i većeg zadovoljstva od toga.

Rič. Stil

Milki Vukmanović, u Banju Luku,
Sarajevo, 5/24. VIII 1899.


Draga i mila Mico,

Juče u devet sati uveče prispeo sam u lepo i pitomo Sarajevo. Ja sam ti obećao pisati iz Jajca, ali su okolnosti bile take da nisam mogao nikako izvršiti svoje obećanje. Zbog toga, draga i lepa Mico, oprosti mi, i nemoj misliti da sam zaboravio na naše grlenje i ljubljenje poslednje večeri. Ah, kako mi se bilo teško rastati sa Banjom Lukom, gde mi je ostalo ono što mi je najdraže na svetu. Onu celu noć nisam mogao spavati, nego sam tri- četiri puta prolazio pokraj tvoje kuće, gledeći na onaj prozor gde ti obično sediš. Nemoj se brinuti, budi vesela i pevaj, jer je pesma melem zaljubljenoj duši i rastuženom srcu. Ja ovo tebi govorim, a sam se ne držim toga.

Celog svoga putovanja, neraspoložen i neveseo, ćutao sam i jednako pušio, a u zraku pred očima lebdila mi je ona tvoja lepa i ljupka slika, a usne su mi gorele od tvojih slatkih poljubaca. Ah, kako je slatko ljubiti i ljubljen biti! Ne mogu ti iskazati kako sam bio srećan kad sam naslonio svoju glavu na tvoje bujne i mlade grudi, slušajući silno kucanje tvoga mlađanog i žarkog srca, koje jedino za me kuca i živi. Budi vesela, opet velim, jer nas grob samo može rastaviti.

Posao zbog koga sam ovamo došao nisam još svršio. Sutra ću ići na Visoku zemaljsku vladu kod barona Kučere radi toga posla, koji se, kako sam ti već pisao, tiče i moje i tvoje sudbine. Ako ne dobijem povoljna odziva, onda od mene nema ništa. Ako hoćeš begati u daleki svet, pa šta nam sudbina dade. Ja ću ti ovde ukratko izložiti radi čega sam ovamo došao. Stvar je u ovome. Svršio sam gimnaziju u Beogradu, kao što ti je poznato, pa sam sad namislio da idem u Beć, da slušam filozofiju, kako bih postao profesor. Ali za to treba dosta novaca…
Pisao bih ti još mnogo, ali veruj, draga i mila Mico, da nemam vremena. Ti si dobra pa ćeš mi oprostiti. Primi nebrojeno poljubaca od tvog vernog i odanog studenta filozofije Petra Kočića.

Pozdravi mamu i Savu, ako ga vidiš. Ja ću brzo doći.

Spustivši glavu na moje grudi,
Plakala ti si, nevino čedo,
A tvoje nežne i bujne vlasi,
Skrivahu lice turobno bledo.
I ja sam plako, gledeći tebe
I bujni potok suza je teko,
Ali sam ipak presrećan bio,
Jer ljubav sam za ljubav steko.

P. Kočić

Milki Vukmanovię u Banju Luku
Beć, 2/H 1899…


Draga Mico,

U pet sati posle podne istog, to jest današnjeg dana pisao sam na otvorenoj dopisnici, držeći da ti neću se moći ubrzo javiti, a osim toga tu sam dopisnicu pisao u kafani "Fin du siecle", gde je bilo tada dosta mojih drugova, te nisam bio rad da znaju za moju tajnu. Iz tih, dakle, uzroka nisam ti se, draga i mila Mico, mogao pismom javiti iz ove vrlo divne i lepe varoši, po kojoj sam mnogo lutao dok se nisam našao sa svojim drugovima iz Beograda i Sarajeva.

Kao što ti je poznato, ja sam se krenuo iz Banje Luke 30. septembra u 4 sata posle podne. U Zagreb sam došao u 4 1/2 sata izjutra. Tu sam čekao na bečku železnicu do 7 sati i 5 minuta, pa sam se onda krenuo i u Beč sam stigao u 6 sati uveče 1. o. meseca.
Celo moje putovanje od Banje Luke do Beča bilo mi je teško i dosadno. Neka nepojmljiva tuga morila je moju dušu i srce. Lepa i divna tvoja slika lebdila mi je pred očima, jer pri našem rastanku ja sam video u tvojim očima suzu koja me opominjaše da ti budem do groba veran.

Veruj, Mico, da te silno ljubim i da te neću izneveriti, a što se tebe tiče, ti radi kako ti srce zapoveda, pa nećeš pogrešiti. Mogu ti kazati da me jako iznenadilo ono čudnovato ponašanje tvoje majke prema meni. Ja je jako volim, ali se ona prema meni pri polasku nečovečna pokazala, ne davši mi ni ruku, da se rukujemo pri rastanku.

Slušaj majku, ali i ne zaboravi na mene, koji u dalekoj tuđini uzdiše za tobom.

Čim dobiješ ovo pismo, odmah mi odgovori, da znam kako je tamo. Tvoj dar jedina mi je uteha u ovim teškim danima. Molim te, draga Mico, da mi odmah sa odgovorom na ovo pismo pošalješ svoju sliku. To je najveće dobro što mi ga možeš učiniti. Ja ću se slikati na prvog po novom kalendaru, još dakle za 15 dana, pa ću ti odmah sliku poslati.

Veruj u moju ljubav i budi vesela!! Tvoj Petar koji ti šalje nebrojeno poljubaca.

Moja adresa: Petar Kočić, stud. phil. in Wien I. Universistat
Pozdravi majku, makar ona i bila ljuta na me.

Jedina,

Vani kiša pada i tmurno je vrijeme, a ja gledam tvoje obrise i zamišljam kako mi tvoje ruke dotiču obraze i usne tvoje kako mi govore riječi najljepše. Toliko je ljudi oko mene, a tako sam sam, bez tebe kao da se ne osjećam, bez tvojih riječi samo sam izgubljen.
Bez tebe kao bez sunca sam, i moj dan je poput noćne vatre što se gasi. Trebam te. U svakom svom trenutku. Trebam te da si tu. Ne moraš ništa govoriti, ne moraš ništa činiti, samo budi tu i diši, da čujem zrak kako prolazi tvojim nosnicama. I da se radujem tvom osmijehu.
Nedostaješ mi. Jer želim te svakog trenutka, bez tebe kao bez duše sam. Sanjam da neprestano si pokraj mene i da te grlim jako, stišćem uz sebe, poljupcima obasipam nježnim… sanjam kako se privijamo jedno uz drugo i ništa drugo nije tako važno kao ove dvije duše koje osjećaju se kao jedna.
Ti znaš da te osjećam u svakom dijelu sebe. Usne moje samo tvoje bi ljubile, ruke moje samo tebe bi grlile. Jer nitko mi te i ništa ne može zamijeniti, nitko mi ne može biti to što ti jesi. Moje srce je ludo, u tebe vječno je zaljubljeno. Moj život je svemir, tvojim bojama obojan. Moje sve tvoje je. Kamo god se okrenem, što god pomislim, tu si ti, jedina i jedinstvena. Jer sav moj si svijet, savršenstvo mojih snova, nebo mojih zvijezda.

Sinoć sam ti krao poglede, promatrao tvoje korake dok si šetala pokraj mene, a ni slutila nisi koliko toga u svom srcu nosim. A sve je tako zapisano u mom pogledu, očima u kojima se oslikava tvoj lik poput zlatnog mora ljubavi, slika koja nikad ne blijedi.
I sve moje riječi tek su prašina, jer ovaj osjećaj koji me tebi nosi most je koji spaja dvije strane vječnosti… tebe i mene.

I sad, dok sjedim u tišini svoje sobe i promatram koliko sam tvoj, i sreća i tuga su tu u meni. Sreća, jer znam da na ovom svijetu za mene postojiš ti, tuga, jer ovih trenutaka nisi pored mene. Ali tvoj lik je tako živ. Tvoj lik je u meni kao i ja sam što jesam u sebi. I milujem te čarobnim rukama ljubavi punim nade u vrijeme koje će biti samo naše, kad ruke će s rukama biti spojene, kad oči će s očima biti stopljene i istim srcem kad budemo promatrali ovaj svijet boja oko nas.
Sve svoje poklanjam tebi, jer vrijedna si svakog mog udisaja. Vrijedna svih boja duge što mi život riše u ovim grudima snenim.


Beskrajno Tvoj.

Autor nepoznat

Đura Jakšić svojoj ženi 1866.

Slatka Tino!

Kunem ti se živim Bogom! Kunem ti se grobom i spomenom moje i tvoje majke! Kunem ti se mojom i tvojom slatkom dečicom: Milošem, Belom i Tijanom! Kunem ti se, Tino, mojom ljubavlju da ću biti dobar, da ću te kao i do sad u duši i srcu mome nositi, da se nikada, pa baš nikada neću opoiti! Niti da ćeš iz mojih usta ikada čuti kakvu reč koja bi te uvrediti mogla. Samo dođi, moli tvoga dobrog oca, plači pred njime, preklinji ga, da te sa slatkom našom dečicom kući pošalje. Prošenije sam predao za podanstvo, molio sam Ministarstvo prosvete da me premeste u varoš, negde. I sve će dobro biti samo dođi ti sa Milošem, Belom i Tijanom! Oh, Tino! Tino! O, deco moja slatka, deco moja! Golubovi! Anđeli i svako dobro, moja sva sreća u nesrećnom životu mome! Dođite da vas vidim živim očima, da živim za vas.

Vaš bez vas najnesrećniji otac i muž.
Đ. Jakšić

Najdraža moja, ovaj kratki život koji nam je darivan može se provesti u agoniji ili blaženstvu. U zavisnosti od toga kako ko gleda na stvari, život može biti tragičan, zabavan ili divan.

Vreme može da se pokaže i da je kraće ako ga razbijemo na sate. Od dvadeset i četiri sata u jednom danu, najmanje jedna trećina provede se u spavanju. Drugih tri do šest sati posvećeni su jelu. Dva sata odlaze na doterivanje, kupanje i oblačenje. Zatim nam se čini da gubimo jedan sat otprilike (a možda i više) na stizanje s jednog mesta na drugo; tu je zatim i vreme koje provodimo na telefonu (dva sata), donošenju odluka, davanju uputstava onima koji nam pomažu (jedan sat); a negde usput izgubimo ili protraćimo neočekivano još jedan sat. Ovo nam ostavlja tri sata za rad, pisanje, vođenje ljubavi, vežbanje, smejanje, za bavljenje porodicom, za same sebe, za razmatranje nove misli (da li smo nahranili kuce ili zalili cveće?), za bavljenje dnevnim doga?ajima.

E sad, hoćemo li da provedemo ta dragocena tri sata dnevno u brizi ili strahu od najgoreg? Hajde da se pozabavimo sa ta tri sata i da napravimo jedan mali plan s njima. Tri sata puta 365 dana u godini iznosi 1095 časova. Sad, koliko nam je godina preostalo još da proživimo? Možda četrdeset! I tako, pomnožimo to sa četrdeset i dobićemo 43.800, pa to onda podelimo sa dvadeset i četiri časa u jednom danu, pa ćemo dobiti 1.825, što zatim podelimo sa 365 dana u godini i dobijemo PET.

To znači pet godina. Pet budnih; pet svesnih; pet kratkih godina od četrdeset u kojima smo zajedno.

Oh, draga moja, ja želim da provedem s tobom čitavu večnost, a ne samo pet godina!


Erika Djong

I.Turgenjev, 1878.

...Mislim o tebi...i mnogo drugih uspomena i slika iskrsava preda mnom-i svuda si ti,na svim putevima svog zivota srecem tebe...

...Niski zidovi male udobne sobice dijele nas od cijelog svijeta...Sami smo,sami na cijelom svijetu,osim nas dvoje ne postoji vise nista zivo;iza ovih prijateljskih zidova mrak je i smrt i pustos.Ne vije to vjetar,ne lije to pljusak,nego to jadikuje i stenje Kaos i placu njegove slijepe oci.A kod nas je tisina i svijetlo,i toplina i radost;nesto veselo,nesto djetinje nevino kao leptir-prse oko nas;mi se priljubili jedno uz drugo,prislonili glavu do glave pa citamo lijepu knjigu;osjecam kako kuca tanka zilica u tvojoj njeznoj slepocnici,cujem kako zivis,a ti cujes kako zivim ja,tvoj smjesak radja se meni na licu prije nego tebi,odgovaras cutke na moje pitanje bez rijeci...Tvoje misli i moje misli dva su krila iste ptice koja je potonula u nebesko plavetnilo...


...O nezaboravne oci!U koga,kamo ste upravljene sada?Ko prima u svoju dusu vas pogled?...

Mileni, pred pogubljenje
Milena,
Ljudi nikad nisu toliko zli da ne mogu da cine i dobro delo.
Dobrotom najgorih evo ti nekoliko recenica, bez kojih bih umro mnogo tuzniji nego sto jesam.
Ti si s Hristom jedina tajna koju odajem neprijatelju. Od Hrista sam pozajmio njegovu smrt, Tebi darujem poslednju bol. Otkad sam zavoleo Tebe, cinio sam sve sto sam mogao za Tvoju i nasu ljubav. Jedino nisam mogao svoju sudbinu da promenim. Kada sam i na to bio spreman, Ti to nisi htela. Bila si u pravu.
Boli koje sam ti naneo, otpatio sam zajedno s Tobom. Moleci Te da mi poverujes, ne molim za oprostaj.
Hvala ti i za patnju koja je moju srecu ucinila visom od srece.
Odlazim, Milena. Ostavljam Ti dusu u boru i vetru. Ona je samo Tvoja.
Mi smo bili srecni ljudi. Osmehni se, duso!
Petar

D. Cosic - "Vernik"

Princeza Karolina Žan-Elisabet fon Zajn Vitgenstajn Francu Listu:

Ljubim tvoje ruke i na kolena se pred tobom spuštam... Da budeš siguran da sve misli moje, sav moj duh, celo srce postoje samo da bih te volela. Volim te... tako krasnog, tako savršenog, tako stvorenog da budeš obasipan ljubavlju i voljen, voljen do smrti i ludila…



Franc List princezi Karolini Žan-Elizabet fon Zajn Vitgenstajn 1849. godine



Oh, dozvoli mi da ponavljam tvoje ime storinu puta, hiljadu puta; jer evo već tri dana ono živi sa mnom, muči me, sažiže me.

Ja ti ne pišem, ja sedim pokraj tebe. Vidim te, čujem te... Večnost u tvome naručju... nebo, pakao, sve je u tebi, pa čak i više od svega...

Oh! Ostavi me da ludujem u svom delirijumu.

Osrednja, oprezna, uska realnost više mi nije dovoljna. Moramo da živimo punim životima, ljubavima, osećajima...!
Oh! veruješ da sam sposoban za požrtvnovanost, poštenje, trezvenost, samilost, zar ne?

Ali ne govorimo više o tome... sama ispituj, zaključuj, spasavaj me...

Tako je dobro razgovarati sa tobom sada...

Nero!
Hoćeš li se prezirno nasmiješiti ovoj bijeloj hartiji što je samilosno primila šapat jednog srca,koje si ti zapalila sunčanim žarom?Nemoj se smiješiti jer blijeda će hartija proplakati nevidljivim suzama,a krv kojom su pisane riječi otkinute iz ranjave duše-problijedit će!

Nero-ti ne znaš tko sam i gdje sam.Od tebe me dijeli zemlja i nebo.Sunce je daleko od tebe,ali ono te grli svojom zlatnom toplinom.Zvijezde su daleko od tebe,ali one šapuću drhtavim svojim titranjem kroz tihu ljubavnu noć.Ja sam još dalje od tebe,a ipak-budim te ujutro glasnim kucajima srca svoga,uspavljujem te uvečer šapatom pjesme zakopane ljubavi svoje.

Nero!Kad sjedim osamljen u noćnoj tami i slušam šušanj lišća,tad mislim da je to šušanj haljine tvoje! Kad slušam pjev ptica,mislim da slušam glas tvoj čarobni!Kad gledam kako se budi sunčani dan,osjećam da si to ti!Krv iz moje desnice donijet će ti pjesmu,što ju pjevaju moje grudi tebi.Ne,na svijetu nema ništa dragocijenijeg od bijele hartije i rujne krvce iz mojih žila.

Da mogu naći hartiju veliku kao cijela zemlja i da na njoj potrošim svu krv svoga tijela,još mi ne bi moglo srce da išapće svu ljubav što ju osjećam za te!Ja znam da si nedostiživa,ali sam sretan jer mi je sva grud ispunjena tobom...

M.J. Zagorka – “Grička vještica”

UHVATI U LETU ONIH 2999 Draga moja, imam mnogo zahtjeva. Molim te da: 1. ne budeš melanholična, 2. vodiš računa o svom zdravlju i da se čuvaš proljećnog povjetarca, 3. ne izlaziš napolje i šetaš sama – najbolje bi bilo da uopšte ne ideš u šetnju, 4. budeš potpuno sigurna u moju ljubav. Do sada nisam napisao ni jedno jedino pismo, a da nisam stavio tvoj portret ispred sebe. 5. i na kraju te preklinjem da mi pošalješ još detalja u tvojim pismima. 6. Molim te da vodiš računa o tvojoj časti i o mojoj, ali isto tako da uzmeš u obzir i to kako izgledaš. Ne ljuti se na mene što tražim ovo od tebe. Treba da me voliš čak i više nego što cijenim našu čast. Madam Lojtbeg oprala je moju noćnu kapicu i mašnu, ali volio bih da možeš da ih vidiš! Blagi bože! Stalno joj govorim: “Dopustite mi da vam pokažem kako moja Konstanca to radi!”, ali nije bilo koristi. Oduševljen sam što imaš apetita – ali ko god mnogo jede, mora mnogo i da kaki – ne, mnogo da šeta, htio sam da kažem. Ali ne bih volio da ideš u duge šetnje bez mene. Adieu – ljubavi moja – jedina moja. Uhvati u letu onih 2999 malih poljubaca od mene koji lebde okolo, i čekaju nekog da ih uhvati. Slušaj, želim da ti šapnem nešto na uvce – i ti meni na moje – da sada otvaramo i zatvaramo usta – ponovo – i opet i opet – i na kraju kažemo: “Sve je to Plumpi-Štrumpi”. 6. jun. 1791 god. Zauvijek tvoj Mocart

Fridrih Holderlin pise Luizi Nast, 1792.

Kakvo smo mi to ljudi – Ljubavi! Mislim na trenutak kada sam bio kod tebe i bio sam srecniji nego svih sati ovog mog zivota. Neizrecivo lepo mi je bilo kada sam koracao prema brdu osecajuci jos uvek tvoje poljupce na mojim usnama. Mogao sam da zagrlim ceo svet i jos uvek se osecam tako. Tvoje ljubicice stoje ispred mene, Luiza. Sacuvacu ih dokle god budem mogao.

Zato sto ti citas “Don Karlosa”, i ja zelim dag a citam, i pocinjem sa tim, cim se budem naspavao.

Pisem brdo stihova iz glave, zaista treba da ih posaljem dobrom Subertu kad budem mogao.

Dok se setam, padaju mi ideje za stihove na pamet i ja i h sve zapisujem na mojoj tablici. I sta mislis, na koga mislim pri tome sve vreme? Na tebe, na tebe…. I onda ih obrisem odande. To sam upravo uradio, kada sam te video kako dolazis sa brda, meni u susret.

Na mene mislis u svojoj sobici? Ostani takva, kada si vec jedinstvena izmedju stotinu zena.

Kada bih samo mogao da ostanem ovako srecan, kakav sam sada. Ali, ja te volim, kakvog god da sam raspolozenja. Dakle, moje stanje i nije bas tako lose. Misli cesto na mene. Ti znas, mi ostajemo nerazdvojni.

Tvoj Holderlin

LJUBAVNA PISMA JEDNE KALUDJERICE


Godine 1669. u Parizu se pojavila knjizica koja je postigla ogroman uspeh kod publike. Bila su to "Portugalska pisma" na francuskom jeziku. Ova ljubavna pisma bila su toliko puna neznosti, da su kod citaoca izazivale prave navale osecanja. Tada je bilo moderno pisanje pisama koja su bila prepuna laznih komplimenata i vulgarnih opisa. Knjiga je izazvala pravu revoluciju u tadasnjem pariskom drustvu i nije postojala ni jedna plemicka kuca koja nije posedovala knjigu i ni jedna devojka koja nije uzdisala zajedno sa nesrecnom autorkom pisama.

Kratak predgovor je obavestio citaoca o tome ko je primalac ovih pisama. Medjutim, kako u Parizu retko nesto moze da ostane tajna, tako se i u ovom slucaju posle samo nekoliko meseci saznalo ime plemica. Bio je to Noel Buton Sevalje de Kamili, koji je uspeo da izazove toliko ljubavi kod jedne kaludjerice i zbog koga je ona tako divnim recima mogla da uzdise.

Noel je bio rodjen 1636. godine kao clan jedne stare, veoma ugledne francuske porodice. Kada je 1661. godine izbio rat u Portugalu, kralj Francuske, Luj XIV. se odlucio da pomogne Portugalu protiv Spanije, time sto je svoju vojsku poslao u Portugal. U vojsci se, kao oficir, nalazio i Noel. Vojska je bila stacionirana u Behi, sedistu biskupa koje je bilo 150 km udaljeno od Lisabona. Na brdu obraslom maslinama i vinovom lozom, nalazio se manastir sagradjen dvesta godina ranije. Tu su zivele franciskanske kaludjerice, kao i cerke iz bogatih plemickih porodica, koje su u manastiru pohadhale skolu. Devojke su se veoma cesto posle skolovanja odlucivale da postanu kaludjerice. Medju njima se nalazila i Marijana Alkoforado, zena kojoj zahvaljujemo ova divna pisma.

Noel je Marijanu prvi put video prilikom parade koju je odrzavala njegova trupa. Unutar manastira su se nalazili balkoni sa kojih su kaludjerice stidljivo posmatrale paradu. Marijani je Noel odmah zapao za oko, jer se isticao svojom elegancijom i spretnoscu, a cinilo joj se kao da se trudi da ostavi utisak na nju. Sa druge strane, Noel je vec cuo price o Marijaninoj lepoti i nije mu bilo tesko da je prepozna na jednom od balkona. Prosao je sasvim blizu i svojim ocima se uverio da price nisu bile preterane, Marijana je bila lepotica kakvu do svoje dvadesetpete godine jos nije video.

Baltazar Alkoforado, Marijanin brat, koji je sluzio vojsku pod Noelovim zapovednistvom, omogucio mu je da udje u manastir. Noel je u pocetku veoma cesto isao kod Marijane pun iscekivanja sta ce mu doneti ova avantura. Medjutim, uskoro su se njegove posete proredile. Zasicenje je ustupilo mesto strasti i Noel je stalno trazio izgovor da bi izbegao Marijaninim sve strasnijim izlivima ljubavi. U glavi mu se rodio otpor prema njenim neznostima koje su pocele da ga guse, dok mu je razum govorio da cela afera moze da mu donese samo komplikacije. Na kraju je, pod izgovorom da je hitno potreban familiji, otputovao iz Portugala.

Ali, u Francusku ga je sledila ne samo Marijanina velika ljubav, nego i njena pisma. To su pet pisama koja iskazuju ogromnu ceznju, tugu i neopisiv strah srca do ocajnog sagledavanja istine. Pisma nisu umetnicka dela, ona su krik duse koja sagoreva u vatri prve ljubavi. Noel je osam godina cuvao ova pisma, pokazivao ih je svojim prijateljima i hvalio se njima. Mozda su mu bila draga, ali su sigurno godila njegovoj sujeti.

Posle zavrsetka rata, 1669. godine, Noel je Marijanina pisma prepustio svom prijatelju Pjeru de Zilergou, koji ih je preveo sa portugalskog na francuski i objavio u Parizu. Marijana je tada imala 29 godina. Da li je ikada saznala ili videla objavljenu knjigu sa njenim najintimnijim mislima, nije poznato. Tako da neukusnoj indiskreciji jednog plemica zahvaljujemo ova divna pisma od neprocenjive vrednosti. Na zalost, originali pisama su zauvek izgubljeni.

U starim crkvenim spisima pronedjeni su sturi podaci o Marijani i njenom zivotu. Rodjena je 1610. godine u staroj portugalskoj plemickoj porodici iz koje su jos ranije poniknula dva poznata clana: Dom Francisko je 1420. godine bio na brodu koji je otkrio ostrvo Madera, a Dom Antonio je bio paz vojvode Zema od Bragance. Marijanin otac je bio oficir i sluzbenik, a njena majka Lenor Mendez, bila je cerka bogatog trgovca i vlasnika velikih imanja u Behi.

Kada je Marijana imala dvanaest godina, majka joj se tesko razbolela i ubrzo zatim umrla. U to politicki nestabilno doba, nije bilo nigde sigurno, pa se porodica odlucila da posalje Marijanu i njenu mladju sestru u franciskanski manstir na skolovanje. Posto je donela veliki miraz, Marijana je bila dobro primljena, ali joj se sestra uskoro razbolela i umrla. Njen brat Baltazar je sluzio u vojsci i ona se osetila strasno usamljenom, tim pre sto su se posete rodjaka svele na minimum. Nasla je novu porodicu u sestrama u manastiru, pa se i ona odlucila da se posveti Bogu i postane kaludjerica.

Dve godine kasnije upoznala je Noela. Ovaj plemic koji je kao kraljev miljenik dobio titulu markiza i postao marsal Francuske bio je opisan u memoarima Sent-Simona: "De Kamili je bio visok, izuzetno lep covek. Imao je duboko plave, prodorne oci i gustu crnu kosu. Drzanje mu je bilo kao da je kralj Francuske, a okretnost, kao u pantera. Posle svoje cetrdesete godine poceo je da se goji, tako da je 1704. izgledao kao naduvani balon. Bio je najbolji covek na svetu, najhrabriji, najposteniji, ali bio je tako glup i tako nepokretan, da mnogi nisu mogli da veruju da je on izveo sve one ratne podvige za koje je odlikovan. Kada ga je covek gledao, tesko je bilo zamisliti da je nekada uspeo da izazove toliko ljubavi i strasti koji zrace iz ´Portugalskih pisama´ Starost i teski problemi koje je imao tokom zivota su ga vidljivo obelezili. Njegova zena je bila izuzetno pametna i sposobna. Svuda ga je pratila, gde god da je imao sluzbu. Pomagala mu je u njegovim poslovima i uvek je pazila da izgleda, kao da ih je on sve sam obavio. Njih dvoje su svuda bili omiljeni i postovani, ali posebno njegova zena, koja je uvek zalila sto nisu imali dece." Godine 1715. Sent-Simon je dodao: "De Kamili je umro u Parizu 7. januara, posle duge bolesti u svojoj 79. godini. Bio je posten covek i svuda je bio za ugled."

Marijana je umrla cetri godine posle Noela. U manastirskoj knjizi stoji sledeca zabeleska: "Marijana Alkoforado je posle zivota prepunog patnje i odricanja umrla kao ona koja nosi znak milosti Bozije u 83. godini zivota."

PRVO MARIJANINO PISMO NOELU


O, ti, moja bezgranicna ljubavi, vidi samo kako ti je, preko svake mere, falio oprez ! Ah, nesrecnice, jedna, prevarena si jer si bila toliko izdasno hranjena laznom nadom, koja oduvek slatkast ukus ima !

Nekadasnja ljubav, koja ti je jos nedavno obecavala puno carobnih zadovoljstava, radosti, neobuzdane strasti, sada ti, ne donosi nista drugo osim smrtnog ocaja koji jos jedino moze da se uporedi sa groznom odsutnoscu koja i jeste uzrok svemu tome. Kako? Taj njegov oprostaj koga i nije bilo, ta jasna neizvesnost kojoj moja patnja koliko god da je domisljata ne moze da nadje ni imena niti izraza koji bi bio dovoljno strasan i koji bi mogao da objasni moje sadasnje stanje tela i duha, oboje razjedano brigom, i umorno, preumorno od cekanja. Zar zauvek moram da se lisim pogleda tih ociju u kojima sam jos nedavno videla more ljubavi, koje su mi darovale valove uzbudjenja, plime radosti i oseke tuge, zbog kojih sam prema svemu ostalom bila gotovo ravnodusna jer mi se sve ostalo cinilo potpuno nevaznim u odnosu na njih, na te oci, koje su trebale samo da se pojave makar i u mojim budnim snovima pa da mi se telo zasiti i dusa napoji? Ah, sada mojim umornim ocima nedostaje iskra svetlosti koju im je davao istinski zivot.

Ali njima, nazalost, od mene vise nista nije preostalo, nista osim obilja suza. Slanih i lepljivih, upornih i bestidnih, gorkih. Ni za sta drugo ih u poslednje vreme i nisam koristila osim za plakanje. Od kada sam saznala da si se odlucio za odlazak vise na njih i ne vidim, od vlage i magle. Sve mi je toliko nepodnosljivo da cu, osecam to celim svojim bicem, za kratko vreme morati da umrem. Pa ipak, cesto mi se u zadnje vreme ucini da nekako rado patim?! Zato, mislim, jer si ti uzrok tome. Dadoh ti celi svoj mladi zivot, jos onda kada sam te prvi put ugledala bila sam spremna na to. Mislila sam, ako bude trebalo da se i zrtvujem za tebe, ucinicu to. Necu pitati ni za cenu ni za posledice. Ucinicu to svojevoljno, cak i sa radoscu. Zato sada hiljadu puta u danu saljem svoje uzdahe da te traze, svuda, na svim mestima i stranama sveta. Da te traze, da te nadju, da ti kazu. Ali, trenutno, jedina nagrada za toliko moga nemira i bola je zalosno ali istinsko otkrice da ce patnja biti moja buduca sudbina.

Moj zivot je bio i ostaje tuzan, i zato ne dozvoljavam sebi mogucnost da pocnem da gajim neku uobrazenu a ustvari sasvim neizvesnu nadu, koju prvi jaci vetar moze da oduva. Stalno, sve vreme me nesto opominje, u pola glasa, ali dovoljno cujno: Prekini, Marijana! Stani! Ti, nesrecnice, nemoj se vise kidati. Uzalud je. Zar ne vidis da je sve uzalud!? Digni ruke visoko, sve do oblaka, oprosti se od uzaludne zelje za svojim dragim. Nikada ga vise neces videti. On je otisao, odjahao, otplovio daleko. Preko brda, preko mora. Pobegao je, nesrecnice, pobegao je od tebe cak u Francusku, i tamo se sada, dok ti ronis gorke suze, on odaje raznim uzivanjima, ne misleci ni trenutak na tvoje patnje. Ne setivsi se tebe cak ni pred spavanje. Sama si bila, sama si, i sama ces i ostati. Sa svom tom tvojom ljubavlju bezgranicnom, sa tvojom zeljom za njim, sa tvojim bolom on ne zna sta ce, ne zna sta bi zapoceo. Zato na tebe i tvoje muke vise cak i ne misli. Ali ne, dragi moj, ipak ne mogu da budem tako nepravedna prema tebi, i da ti tako necasno sudim. Cini mi se da isuvise rado zelim da te opravdam, i da te od svake sumnje oslobodim. Ne zelim vise da imam tuzne misli, necu da verujem da si me zaboravio. Zar nisam vec dovoljno tuzna i nesrecna? Moram li jos da mucim sebe i tim pogresnim sumnjama? Zasto da se trudim da na silu zaboravim svu onu neznu paznju kojom si mi dokazivao svoju ljubav? Necu da zaboravim! Necu da patim! Hocu da se secam! Da pamtim! Bila sam tako opcinjena, toliko odusevljena tvojim neznostima, da bih sada bila zaista pred sobom neiskrena, ili cak i nezahvalna, ako te istom tom ljubavlju ne bih i dalje ljubila, kao u onim divnim satima kada sam zedno i zeljno primala strasne dokaze tvoje ljubavi.

O, jadna ja! Kako je moguce, kako li samo moze biti, da secanje na tako lepe trenutke, nezaborava vredne, sada postaju grozno mucenje?! Mora li, protivno svojoj stvarnoj prirodi, ljubav na kraju svome dovesti do toga, da se srce moje toliko muci, i drhti od bola? Tvoje okrutno poslednje pismo ga je jako ozalostilo. Kucalo je tako neumereno, divlje, da mi je izgledalo kao da hoce da se rastane od mene i podje u svet, da te trazi. Od svih tih snaznih dozivljaja u tako malo dana ja sam dozivela takvu slabost da sam dugo vremena potom ostala da lezim u krevetu. Borila sam se protiv toga da se vratim u svoj jadni zivot koji, svejedno, na kraju moram da izgubim, jer zbog tebe ne mogu i ne smem vise da ga zadrzim. Ali, na kraju sam ipak videla svetlost, iako nisam zelela da je vise ikada vidim. Nadala sam se da sam dovoljno bezgresna da mogu mirno da umrem, od ljubavi. Unapred sam vec bila neizmerno srecna sto vise necu morati da gledam svoje ranjeno srce kako mi se cepa zato jer si ti daleko od mene. Posle svega ovoga neprestano mi je bilo lose.

Ali, ne brinem se mnogo za to, jer je pravo pitanje, mogu li ja ikada vise biti onako zdrava, bez patnje i bolova, ako ne budem mogla vise nikad da te vidim? Odgovor znam dobro i sama. I ti ga znas. Zato podnosim svoju patnju s mirom, i ne zalim se, jer ona, kao i sve drugo, dolazi od tebe. Pitas se sigurno kako i zasto? Ja verujem, eto, da mi je to nagrada za to sto sam te tako nezno volela. I sto te jos uvek volim, sta cu? Odlucila sam da te obozavam ceo svoj zivot, i da nikada vise ne pogledam ni jednog muskarca. I ovo jos hocu da ti kazem: Dobro ces uciniti ako ni ti nikada vise ne budes voleo ni jednu zenu. Upitaj se, da li bi mogao da se zadovoljis sa strascu koja bi bila mnogo manja nego moja sto je bila? Odgovor znas. Mozda ces jednoga dana naci neku zenu lepsu nego sto sam to bila ja (iako si mi, ne jednom, rekao da sam ti lepa), ali nikada vise naci neces ljubav koju si ovde ostavio. Ni vecu, ni snazniju, ni iskreniju. A sve drugo nista ni ne znaci.

Nemoj mi pisati u svojim pismima beskorisne i nevazne stvari! I nikada vise nemoj da mi napises da te ne zaboravim!! Ja stalno mislim na tebe, ne mogu drugacije. Ne zaboravljam ni na obecanje koje mi budi nadu da ces opet, nadam se vrlo skoro, provesti neko vreme sa mnom. Ali se pitam, zasto ne zelis da provedes celi svoj zivot samnom? Kada bi mi samo bilo moguce da napustim ovaj nesretni manastir ne bih vise u Portugalu ostala ni minut. Ne mogu vise da mirno cekam na ispunjenje tvojih davno datih obecanja. Cak mi se cini da ne bih mogla da imam nikakvu meru obzira, niti bilo kakvog opreza. Isla bih s tobom svuda, i volela bih te, gde god da se nalazis. Pa ipak, dobro znam da ne smem da se nadam da bi jednog dana tako moglo i da bude. Ne smem, i necu da hranim takvim razmisljanjima svoju gladnu nadu, koja bi mi time mozda podarila i malo radosti. Ne, ja ne zelim nista vise da osecam, sem svoje ljubavi za tebe, i patnje. Priznajem da je mogucnost da ti pisem, koju mi je pribavio moj brat, izazvala u meni radosno ocekivanje, i za trenutak mi se stisao ocaj, koji me inace gotovo celu ispunjava.

Zaklinjem te, reci mi zasto si morao da me opcinis, kada si vrlo dobro znao da ces jednom pozeleti da me napustis? Zasto si hteo da me napravis nesrecnom? Zasto me nisi ostavio na miru, u samoci moje svakodnevnice, u manastiru? Jesam li ti ucinila mozda nesto nazao? Ne, ne prebacujem ti nista. Ja te samo molim za oprostaj. Nisam sada u stanju da mislim na osvetu. Samo oplakujem moju tesku sudbinu. Cini mi se, sve cesce, da nam je ona sve zlo ucinila onog trenutka kada nas je razdvojila. Sve cega bi ikada mogli da se plasimo da ce nam se zlo desiti, dogodilo se tada. Ali, ja znam da nasa srca ona ne moze razdvojiti. Ljubav je uvek bila jaca od sudbine, i sjedinila nas je za ceo nas zivot. Ako jos uvek uzimas udela u mom zivotu pisi mi. Sto cesce. Toliko cesto koliko mozes. I zelis. Valjda zasluzujem da se malo potrudis i da mi obznanis stanje tvoga srca. Tvoje dalje planove takodje. Ali pre svega: dodjik meni! Sto pre! Ja te cekam.

Zbogom. Ne mogu da ispustim ovaj papir iz ruke, kao ni olovku koja pise mastilom moga srca. Znam da ce sve ovo doci tebi u ruke pa hocu sto duze da budem u vezi sa tobom. Zelela bih i sama da dozivim sudbinu ovoga pisma koga ces cvrsto drzati u svojim rukama, kao i mene nekada. Ne tako davno da se jos toga ne bih secala. Ah, nerazumna sam. A dobro znam da to ne moze biti. Zbogom. Ne mogu vise. Nemam cime ni suze svoje dasprecim da na hartiju ne padaju. Zbogom. Voli me vecno i pusti me, molim te, da jos vise patim.

Marijana

DRUGO MARIJANINO PISMO NOELU


Cini mi se da se, sasvim nepravedno, podsmevam svojim osecanjima, kada pokusavam da ti pisem o njima. Kako bi bila srecna kada bi o tome mogao da prosudjujes prema makar prema velicini, ako ne i po snazi svojih sopstvenih osecanja! Ali, ja ne smem da se oslonim na tebe. Ne mogu drugacije, moram ipak da ti sve ovo kazem mnogo manjom snagom nego sto zaista osecam, da ne bi trebao tako ponizavajuce da se odnosis prema meni, kao sto to sada cinis, time sto me zaboravljas. To me dovodi do ocaja, a tebi u mojim ocima samo pravi sramotu. Najmanje sto mozes da ucunus za mene je da mi ne odbijes mogucnost da zalim svoju nesrecu. Videla sam je kako dolazi onda kada sam shvatila da si neopozivo odlucio da odes. Tek tada prepoznajem koliko sam se gorko prevarila kada sam mislila da ces biti iskreniji, i da ces se postenije odnositi prema meni, nego sto to muskarac obicno prema zeni cini u doba rastanka. Mislim da me je moja ogromna ljubav, koju osecam prema tebi, izdigla iznad svakog sumnjicavog nepoverenja, i zasluzivala je daleko vise vernosti, nego sto je ja danas kod tebe nalazim.

Tvoja volja, tvoja odluka da me izdas, bila je, na zalost, jaca od svega onoga sto sam ja ucinila za tebe, rado i nesebicno. Ali ipak, bila bih jako nesrecna, kada bi me ti samo zato voleo, jer ja tebe volim i kada bih morala da ti budem zahvalna za svaku tvoju naklonost koja bi proizilazila, ne iz ljubavi, nego iz osecaja obaveze. Od toga sam sada prilicno udaljena, jer vec skoro pola godine nisam dobila ni jedno pismo od tebe. I, ma koliko da mi je zbog toga tesko, krivim samo sebe, i sve pripisujem svom slepilu, koje me je obuzelo onda kada sam ti se sa strascu predala. Bezrezervno. Zar nisam trebala, jos onda, da predvidim da ce moja radost naci svoj kraj pre nego moja ljubav svoj pocetak i sredinu? Razmisljam tako da li sam mogla, tacnije, da li sam smela, da se neobuzdano decije nadam da ces ostati ovde, u Portugalu, i da ces ceo svoj zivot posvetiti meni, kao ja sto sam bila spremna da svoj prepustim tebi? Da li si ikada stvarno hteo da se odreknes svoje karijere, vojnicke slave, otadzbine i da umesto svega toga stalno i jedino mislis na mene? Moja patnja ne nalazi put olaksanja i secanje, uvek samo to secanje i nista vise, na moju prohujalu srecu, na jedini moj pravi zivot, ispunjava me novim ocajem, za koji vise, u meni, nema mesta.

Pustos je svud. Muce me crne slutnje da ce sva moja ceznja za tobom ostati samo ceznja i da je cela ova patnja moje duse uzaludna i da te nikad vise necu videti ovde, u mojoj sobi, ne, u nasoj sobici, onako strasnog, uzavrele krvi, kakav si uvek bio. Hladni zidovi sve su hladniji i tvrdi krevet je jos tvrdji, nestvarno sirok, jer jos neko nedostaje da na njega legne. Ah, ah, ah! Zavaravam samu sebe misleci da su nam makar uspomene iste, kada to vec nije buducnost koja se ogleda u sadasnjosti, a znam jako dobro da su sva osecanja koja su mi ispunjavala glavu i srce, kod tebe izazivala samo strast, i to retku i kratkotrajnu. Sada znam, ali sta to vredi, da sam tada trebala, u tim presrecnim satima, da pozivem svoj razum u pomoc kada me je vec sve ostalo izdalo i da mi on, svojim hladnim nacinom razmisljanja umanji silinu i dubinu moga gresnog uzivanja. Da mi napravi ono sto si mi sada ti uradio, zbog cega bolujem i neutesno patim. Ali, ja tada nisam bila u stanju da mislim na ista sto bi moju radosnu ljubav otrovalo gorkim mlekom maslacka iz koga zmije crpu svoju snagu. Nisam mogla, jer nisam htela da me ista zaustavi u nezasitnom uzivanju koje su mi donosile tvoje brojne neznosti. Isuvise mi je bilo lepo u tim zajednickim satima, da bih mogla da mislim na bilo sta drugo, a narocito na to, da ces jednom ziveti daleko, od mojih ociju i moga srca jos i dalje. Ali, evo, sada se setih, da sam ti jednom, gotovo sapatom, rekla kako slutim da ces me gurnuti u nesrecu. Nisi rekao nista, a moji strahovi su nestali brzo zbog tvoje blizine, koje sam sada tako neutesno zeljna i meni je tada bilo uzivanje da ih prinesem na zrtvenik naseg poverenja i da se, ocarana ljubavlju i tvojim prevrtljivim recima zakletvi bez broja, sva, bez ostatka i sumnje, tebi predam.

Znam ja dobro kako bi mogla da se umanji, ako ne i potpuno izgubi sva ova moja sadasnja patnja, ovaj zivot u bunilu izmedju nadanja i cekanja. Sve bi bilo mnogo lakse, kada te samo ne bih volela! Kakav je to bolni izlaz! Za mene, naravno, jer o tebi vise ne znam sta da mislim. No, hiljadu puta mi je draze da i dalje patim svoje patnje i da podnostim, ako treba, jos i vece muke, nego tvoje lice da zaboravim. Pitam se nekada, da li to vise uopste i zavisi od mene? Ne mogu sebi da prebacim cak ni to da sam, makar i za trenutak, pozelela da te vise ne volim. Tebe treba vise zaliti nego mene. Mislim da je mnogostruko bolje patiti, makar i onako kako ja sada patim, nego biti na tvom mestu i uzivati u praznoj strasti koju ti daju te tvoje silne ljubavnice, tamo, u Francuskoj. Nema tu mnogo od zivota, sigurna sam da i na groblju ima vise emocija, nego u tvom sadasnjem okruzenju. Zato ti ne zavidim ni na cemu, a najmanje na tvojoj ravnodusnoj hladnoci koja se oseca cak do ovde.

Zalim te, ja te zaista, iskreno, zalim. I molim te da probas, ako samo mozes, da me zaboravis. Znamo oboje da sam samo ja zasluzna zato sto ti jos samo mlake, nesavrsene radosti mozes da dozivis i da u njima, ako ti za to pretekne jos koliko snage, slabasno uzivas. Da znas da sam i srecnija od tebe, jer imam vise posla. Mnogo vise nego ti. Pre kratkog vremena sam unapredjena u portirku, ovde, u manastiru. Ali i dalje svi koji samnom razgovaraju misle da sam poludela, jer vise uopste ne znam ni sta me pitaju, ni sta im ja odgovaram. Medjutim, ja mislim da su i sestre skrenule pamecu kada su pomislile da sam u stanju da obavljam tu duznost ovako bolesna, ni mrtva ni ziva. Kada bi samo znao koliko zavidim Emanuelu i Francisku, onim tvojim malim portugalskim slugama! Kako li su samo oni srecni! Cesto se pitam zasto ne mogu ja, kao i oni, da stalno budem u tvojoj blizini? Svuda bih te sledila, sve bih te slusala i sigurno bih ti bila poslusnija. Nista vise ne zelim na ovom svetu, nego da te vidim! Sto pre i da to traje sto duze. Nemoj makar da me zaboravis. Moje ime i lik, ako si vec zaboravio moje osecaje prema tebi. Bicu zadovoljna cak i sa time, ako se nekada setis da postojim.

Ali, ne usudjujem se da ista gradim na tome. Kada sam jos imala tu srecu da te svakodnevno vidjam, varljiva nada da me neces zaboraviti, mi je bila premala. Neopipljiva, nedefinisana, nematerijalna. Ali, ti si me ucio da treba da se povinujem svemu sto zelis. Poslusno, dobrovoljno, ali i bez pogovora. Pa ipak, evo ni sada mi nije zao sto sam te obozabala tih davnih dana, za koje mi se cini da su bili pre stotinu godina. Srecna sam sto si me zaveo. Tvoj grozni, uzasni, bolni, nenadani i nepotrebni odlazak ipak ne moze da okruni ni zrno moje ljubavi koju osecam prema tebi. Zelela bih da ceo svet zna, da sam srecna sto sam sve ono ucinila za tebe. I opet bih! Bez razmisljanja i oklevanja! Ne zelim da pravim nikakvu taju od toga, iako znam da je sve to bilo protiv svakog pravila morala. I ljudskog i crkvenog. Moja jedina cast, moj dobar glas, moja poniznost, kojoj su me ovde poducavali, treba da se sastoji samo u tome da te ceo svoj zivot ovako bezgranicno volim, kada sam vec tako i pocela, onih dana.

To je osecaj iz dubine mog srca, to govori moja dusa i ne kazujem ti sve ovo da bih te prisilila da mi pises, nego da znas da i nadalje samo za tebe disem. Ali, molim te, nemoj se siliti ni na sta. Ne zelim nista od tebe, sto ti nije iz srca i sto sam od sebe ne pozelis da mi das. Guram svesno od sebe sve tvoje dolaze ljubavi koje si mi dao preko volje i koje ces mi, takve, mozda ponovo dati. Naci cu ja vec svoje zadovoljstvo u tome da te izvinem, jer ti mozda pravi vecu radost, to sto neces da se malo pomucis i da mi napises, makar samo jedno pismo, nego sto bi bio srecan kada bi mi ga poslao. Zato ja imam veoma veliku zelju da ti, cak i unapred, oprostim svaku tvoju gresku. Zamisli, jedan francuski oficir je danas, iz puke samilosti i verovatnog osecanja nekakve duznosti, prisao samnom o tebi i to vise od tri sata! Rekao mi je da je Francuska, na kraju ipak sklopila mir. Ne mozes zamisliti koliko sam bila radosna!

Ako je to istina, da li bi ti onda moga oda dodjes po mene i da me povedes sa sobom u Francusku? Ali, znam ja i sama da ne zasluzujem sve to. Ni tvoju ljubav, ni tvoju paznju. Radi zato sta god zelis i kako procenis da je po tebe najkorisnije. Moja ljubav vise ne zavisi od toga kako se ophodis prema meni. Otkada si otisao, nisam bila ni trenutka zdrava i za mene vise ne postoji nikakva druga radost, osim da hiljadu puta na dan izgovorim tvoje ime. Kaludjerice koje znaju za moje jadno stanje u koje si me svojom nepromisljenoscu gurnuo, koje je i inace tesko sakriti, kada se na meni sve jasno vidi, cesto mi prave drustvo, pricajuci mi o tebi. Ja iz svoje sobice sada gotovo vise ni ne izlazim i stalno se prisecam kako si nekada dolazio u nju k meni i neprestano posmatram tvoju sliku, koja mi je hiljadama puta draza, nego ogaj moj jadni i bedni zivot. Cini me srecnom, ali me i bada u duboku tugu, kada pomislim date, mozda, vise nikada necu videti. Kako je moguce, da te vise nikada ne vidim? Da li si me zaista napustio zauvek? Ocajna sam, ocajna sam, tako sam ocajna!

Tvoja nesrecna i jadna Marijana ne moze vise! Ni dana, ni sata. Zivi zivotom pustinjaka, niko joj ne dolazi, nikoga ne vidja. Za nju vise nema ni sunca ni meseca. Samo praznina, nistavilo, tama. I pada u nesvest, cak i pre nego sto je ovo pismo napisala do kraja.

Zbogom, zbogom, smiluj mi se.

TRECE MARIJANINO PISMO NOELU

Sta li ce biti od mene? I sta zelis da uradim? Tako sam daleko od onoga cemu sam se nekada nadala. Mislila sam da ces mi pisati iz svih mesta na kojima budes boravio. Zamisljala sam da ce tvoja pisma biti duga i iscrpna, da ces moju ljubav podgrevati nadom na ponovna vidjenja. Moje neunistivo poverenje, moja slepa nada u tvoju vernost, trebala je da mi pribavi neku vrstu mira i ja bih u medjuvremenu zivela u stanju koje bi mi bilo podnosljivije i sa manje razdiruceg bola u mojim grudima. Cak sam, nekoliko puta vec, pomisljala na to, da sve preduzmem, kako bih se oslobodila ove svoje patnje, kada bih bila sasvim sigurna da si me zaista izbrisao iz svoga secanja. Tvoj odlazak, pa iznenadni napadi vernosti, onda strah, veliki strah da bih mogla, sa ovolikim nocnim bdenjem, moje vec naceto zdravlje sasvim da unistim, zatim slaba nada u tvoj povratak, tvoji hladni poljupci na kraju, tvoj oprostaj, nekako ukocen i na distanci, odsecno izgovorene reci, kao da si na raportu, tvoj odlazak za koji si naveo slabe izgovore u sturim recenicama i jos hiljadu drugih razloga, koji su mi nekada bili potpuno nevazni, obecavali su mi podrsku kada se budem nasla u nevolji.

Posto sam sve ovo vreme morala da se borim protiv same sebe, svojim misli I osecanja, nisam mogla da budem jos I dovoljno oprezna po pitanju ostalih mojih slabosti, niti sam mogla da pretpostavim koliko dugo I koliko snazno cu sve do sada da patim. Znas li samo koliko sam jadna sto svoju tugu ne mogu da delim sa tobom, jer sam toliko neutesno I nepopravljivo sama? Ta cinjenica me, sama po sebi, vec dovoljno ubija, a ja umirem I od saznanja da ti, kod svoh onih nasih malih neznosti, nikada zapravo nisi bio do kraja opusten, a kamoli zadovoljan ili odusevljen. Tek sada, posle svih mojih prizvanih secanja, znam kako su I koliko lazljivo neisrena bila sva tvoja zaklinjanja, sve tvoje misli I reci. Cini mi se da si me ti, ustvari, svaki put varao I lagao kada si mi rekao da si samnom nasamo veoma srecan. Izgleda da ja jedino svome navaljivanju I neprestanom, do dosadjivanja upornom moljenju, mogu da zahvalim na silini tvoje strasti.

Hladnokrvno, proracunato, cinicki neiskreno si zamislio plan, kako da me zavedes. Moju strasnu ljubav si smatrao samo za svoju jos jednu pobedu koja se broji, ali se brzo zaboravlja I napusta. Tvoje srce nikada nije nista duboko ni osecalo, a kamoli prezivljavalo. Zar nisi zbog toga u sebi bar malo nesrecan? Zar te zaista nije ni najmanje sramota da si samo taj dobitak, moju telesnu predaju, izvlacio iz mojih strastvenih osecanja prema tebi? I kako je to moguce, da te, uprkos tako velike moje ljubavi, ja nikako nisam uspevala da ucinim srecnim, ili savrseno srecnim, sto mi je I bila namera? Zao mi je, veruj mi da mi je zao I to samo zbog tebe, sto si izgubio bezgranicne radosti koje si imao. I koje si, da si hteo, jos uvek mogao da imas. Ali, nisi ih hteo. Da li ih zaista nisi hteo? Kada bi ih samo poznavao, verovatno bi rekao da su lepsa nego uzivanja u tome sto si me prevario.

Osetio bi da je covek mnogo sretniji I dublje oseca kada I sam snazno voli, nego kada samo biva voljen. Ne znam vise sta sam, niti sta zapravo, sada cinim. Ne znam ni sta zapravo zelim. Razapeta sam izmedju hiljadu protivrecnih zelja, kao osudjenik koga vezu za repove konja pa ih nagnaju u kas. Tako se I ja sada napinjem da sebe objasnim. Moze li covek ovakvo jadno stanje uopste da zamisli, ako vec ne moze ni sebi ni drugima da ga objasni? Volim te bezgranicno I mnogo si mi drag da bih ti ikada pozelela ovakve patnje. Morala bih se pre toga ubiti. Verovatno se ne bih ubila, ali bih, sasvim sigurno, umrla od bola kada bih bila sasvim sigurna da vise nikada neces naci svoj mir, da ti je zivot kosmar I patnja, da potajno I krijuci se I od sebe samog, places I ne prestajes I da ti je sve ostalno odurno, do groze odbojno I strano.

Ja svojoj patnji, priznajem, nisam dorasla. Kako bih onda mogla da podnesem bol koji bi mi priredila tvoja neizmerna tuga, sto bi me jos vise pogodilo, nego ova moja sopstvena? Pa ipak, ne mogu da se odlucim za to da iskreno pozelim da vise ne mislis na mene. I, ako hoces da ti kazem pravu istinu, strasno sam ljubomorna na sve sto ti sada pricinjava manju ili vecu radost, na sve sto te sada u Francuskoj odusevljava. na sve sto zavredjuje tvoju paznju. Na sve sam ljubomorna I ljuta. Ne znam ni zasto ti uopste pisem. Vidim da ces imati samo sazaljenje prema meni, a to je jedino sto ne zelim. Ne od tebe. Cesto se sama na sebe strahovito naljutim, kada pomislim sta sam sve svesno I nesvesno zrtvovala. Izgubila sam svoj dobar glas. Izlozila sam se ljutnji mojih dokonih rodjaka. Izlozila sam se bicu tvrdih zakona, koji su u ovoj zemlji za kaludjerice veoma strogi. Izlozila sam se tvojoj bezosecajnoj nezahvalnosti I cinicnoj ravnodusnosti, koja mi od svih nevolja najteze pada. Ona mi izgleda kao najveca nesreca. Ipak, osecam sasvim jasno, kako moje zaljenje, moja snazna griza savesti, moji prekori tebi, nisu do kraja iskreni. Znam, sasvim sigurno, da bih se zbog tebe, izlozila jos vecim opasnostima. Bila bih pocastvovana I to bi mi bila zalosna cast, da sam svoj zivot I svoju devojacku I monasku cast zbog tebe stavila na kocku. Nekada se pitam, zar zapravo sve to nije vec ranije bilo predodredjeno?

Zar vec ranije nije bilo negde zapisano da ono najvrednije sto posedujem stavim tebi na raspolaganje? Da bas tebi poklonim ono sto se samo jednom poklanja? I zar ne treba da zbog toga budem od sveg srca radosna? Cini mi se kao da vise nisam toliko srecna zbog svoje patnje, a nisam ni radosna zbog svoje prevelike ljubavi, iako, na zalost, vise nisam ni tako zaslepljena, da bih I dalje bila zadovoljna tvojim oholim odnosom prema meni! Ja I dalje zivim. Ja, nevernica I lakovernica, cinim isto toliko stvari da bih odrzala svoj zivot, koliko I da ga izgubim. Ah. mogla bih sada I da umrem, da umrem od stida koji me obuzima. Da li je toliko mnogo gorkog ocaja I patnji moga srca sadrzano samo u pismima? da sam te volela, kako sam ti hiljadu puta vec rekla, zar ne bih do sada, vec odavno bila mrtva? Jadna ja, nesrecnica. Ovako ziva, znaci da sam te lagala, kao sto si I ti lagao mene, kao da sam te prevarila. Ti bi trebao da se zalis na mene! Ti! Ah, zasto se samo ne pozalis? Videla sam te kako odlazis I vidim te svakog dana takvog. Vise ne mogu ni da se nadam da cu te ikada vse ponovo videti. Pa ipak, ja jos uvek disem. Izdala sam te, izdala, I zato te molim za oprostaj. Ali, ti nemoj da mi oprostis. Budi strog prema meni. Gotovo isto kao prema svom regimentu. Nemoj ni da pomislis da su moja osecanja dovoljno snazna.

Neka bude sve tako,da te je tesko zadovoljiti, umilostiviti i smeksati. Nemoj dozvoliti svojim osecanjima, ako I postoje, da isplivaju iz dubine tvoje duse. Neka ostanu tamo zakljucana. Za sva vremena! Napisi mi da zelis da umrem od ljubavi za tobom. Trazi da to bude zalog nase ljubavi. I, zaklinjem te, budi na taj nacin uz mene, da bih mogla da prevazidjem slabosti svog pola I da bih mgla svoju neodlucnost da zavrsim sa pravim ocajem, koji ne zna za milost. Moj tragican kraj bi te, sigurno, prisilio da mislis na mene. Sama uspomena na mene bi ti bila draga I ti bi mozda istinski bio pogodjen zbog jedne neobicne smrti. Opet bi moje ime i lik u tebi probudili emocije. Zar to nije bolje stanje od ovoga, u koje si me doveo? Zbogom, volela bih da te nikada nisam videla!

Ah, sada osecam sasvim jasno, kako je lazljiv i tezak ovaj osecaj i znam, u ovom trenutku, dok ti pisem, da sam hiljadu puta radije nesrecna sa ovom mojom ljubavlju koju sam ti darovala, nego da te nikada nisam videla I zato trpim svoju zlu sudbinu, bez da se bunim, jer ti nisi hteo da mi on, taj moj nesrecni zivot, prodje bar malo lepse. Zbogom. Obecaj mi tek toliko da ces me nezno zaliti kada umrem. Jer, umrecu ti od tuge. Kada bi bar silina mojih osecanja mogla da ti izazove gadjenje i odbojnost prema svemu drugome. To bi mi bila sasvim dovoljna uteha. I, ako moram da te izgubin, necu barem da te drugoj zeni ostavim. Zar ne bi bilo surovo od tebe ako se ustanovi, kako ja mislim, da se ti zapravo sluzis mojim osecanjima i ocajem, kako bi se ti sam pokazao vrednim ljubavi I da bi dokazao da si bio u stanju da probudis ovu ogromnu strast? Jos jednom, zbogom. Pisem ti pisma koja su preduga. Ne uzimam dovoljno obzira na tebe, molim te za oprostaj I predajem se varljivoj nadi da ces imati milosti prema jednoj jadnoj, neuracunljivoj zeni. Pre nego sto te je zavolela nije bila takva, kao sto znas.

Zbogom. Izgleda mi da ti precesto pisem o nepodnosljivom stanju u kome zivim, cekajuci svoj prirodni kraj, za koji bih volela da bude sto pre. Pa ipak ti, u dubini svog bolnog srca zahvaljujem za ocaj koji mi donosis I mrzim mir u kome sam zivela pre nego sto sam te poznavala.

Zbogom, moja strast je poput plime svakog casa veca. Ah! A koliko toga jos imam, samo kad bi znao, da ti kazem!

Marijana

CETVRTO MARIJANINO PISMO NOELU – prvi deo

Tvoj porucnik mi je nedavno u poverenju rekao, da vas je bura prisilila da pristanete u nekoj luci, u kraljevstvu Algarve. Strasno se bojim da si na putu morao da se mucis i taj strah me je tako snazno drzao sve vreme, da vise nisam mogla ni na svoju patnju da mislim. Da li si siguran da se taj tvoj porucnik dovoljno brine za tebe i da pazi da ti se nesto slucajno ne dogodi? Ako nisi, zasto je onda on bolje obavesten od mene o svemu sto se sa tobom zbiva i zasto mi nista nisi tako dugo napisao? Duiboko sam nesrecna, jer nisi od svoga odlaska nasao ni najmanju priliku da mi pises i jos vise sam tuzna, jer znam da si za to imao brojnih mogucnosti. Ali, to ipak nisi ucinio. Ta nepravda prema meni kao i tvoja nezahvalnost su, jednostavno, bezgranicni! Ali, ja bih bila neutesna ako bi ti zbog toga navukao na sebe neku nesrecu i mnogo mi je draze da to ostane nekaznjeno, nego da ja budem osvecena.

U bilo kom obliku i od bilo koga, pa cak i od samog dragog Boga. Borim se protiv svega, sto bi izgledalo ili me cak i uverilo u to da me vise ne volis. Radije se prepustam svojoj masti, slepo i bezgranicno prozivljavajuci nasu strast jos jednom, nego da pretpostavljam razloge o tome zasto si toliko mlak prema meni. U odnosu na moju kolicinu ljubavi, ti si skoro bezosecajan. Koliko si samo sadasnje patnje i bola mogao da mi ustedis, da je tvoje ponasanje u prvim danima naseg poznanstva bilo takvo, kao sto mi danas, vec neko vreme, izgleda. Hladno, sa srcem koje se u svemu tom ledu i snegu vise ni ne vidi. Ali, lako je sada pametovati. Ko se, uostalom, ne bi dao prevariti oid tolikog navaljivanja? Od tolike nezne paznje i komplimenata? Od lepih reci i postupaka? Kome sve to ne bi delovalo potpuno iskreno? O, kako je tesko sumnjati u iskrenost onih koje silno volimo! Znam da ti jhe i najmanje izvinjenje dovoljno da umiris svoju savest pred sobom, zato se i ne trudis nesti narocito da me ubedis u istinitost tvojih pogleda na nasu ljubav. Sigurno i zato sto vrlo dobro znas da je moja ljubav odavne spremna da ti verno sluzi i da nija sama nemam srca da trazim krivicu kod tebe, osim da iskusim radost od toga sto sam ti sve, bas sve, oprostila.

Jer, ja te razumem bolje od ikoga, cak i od tebe samoga. Onih dana kojih ne volis, viodim, ni da se secas, iscrpeo si moju snagu svojim recima, navaljivanjem i poljupcima, zapalio si, pa rasplamsao do neslucenih visina strast u kojoj sam gorela toliko vremena, i koja se nije ni smanjivala ni gasila, jer ju je razbuktavala sama tvoja blizina, a tvoje svakodnevne zakletve na koje te nisam prisiljavala, ucinile su me sigurnom i uspavale su moju devojacku opreznost i katolicku budnost. Ucinio si me sigurnom, zasticenom od ljudi, glasina, izopacenih pogleda, sumnjicena i zlobnog saputanja. Moja snazna naklonost tebi me je konacno pobedila, a posledice tih vedrih, srecnij, bezbriznih pocetaka su ove moje suze i uzdasi, tuzna smrt svoh mojih osecaja i moj sopstveni kraj, kome ne nalazim leka.

Da, istina je, dozivela sam iznenadjujuce divote onda, kada sam te volela. I kada si ti voleo mene, makar mi se to samo i cinilo. Ali, sada me svi ti lepi sati kostaju strasnih bolova i nocnih mora. Svi uzdasi moje duse, koje ti naravno, ne cujes, bezmerno su veliki i tobom izazvani. Da sam se tvrdoglavo borila protiv tvoje ljubavi, da sam se branila, dala bih ti barem razloga za patnju ili ljubomoru. Tada bi, sigurno, jos vise usplamteo zamnom. Eh, da si samo tada u mome ponasanju video i zrno proracunatosti, da sam svoj razum stavila ispred svoje naklonosti koja mi je izmakla iz ruku pobegavsi u zaljubljenost, morao bi sada da me kaznis, mozda cak i grubo i da iskazes svoju moc nadamnom. Naravno, da bi moji napori da se odbranim bili uzaludni, kao sto oboje znamo da bi ti u svojim namerama bio uspesan. Ali, sta sam zapravo mogla da ucinim, kada si mi se dopao jos i pre tvojih prvih reci ljubavi? Pa, ja sam te zavolela daleko ranije, nego sto sam cula tvoj glas kako mi ista govori!

A kada si mi dao dokaze tvoje ljubavi, bila sam kao bujicom poneta i bez traga odnesena, sasvim se prepustajuci svojoj ljubavi. Slepoj, jer mi se sada sve ovo i desava, zato sto sam tada bila slepa. Tek sada, posle svih besanih noci i predugih dana, vidim dobro, da sam bila slepa, zapravo samo ja. Ti nisi bio cak ni zaslepljen. Zato se i pitam toliko mnogo puta, kako si samo mogao da dozvolis da zapadnem u ovakvo stanje cemera i jada, u kome se vec predugo nalazim, jer od kada te ovde nema, ja viose i ne zivim, vise licim na sparusenu biljku, koja samo prezivljava. Sta li si samo hteo sa svim mojim silovitim osecanjima, kada ti ona uopste nisu bila potrebna? Mora da su te samo opterecivala, kao torbe pretrpane dosadom i, za tebe, izgubljenim vremenom. Ti si znao, sasvim dobro si znao, od püocetka si bio svestan toga, da neces oststi zauvek ovde, u Portugalu. Ali, zasto si bas mene izabrao, da me unesrecis kada odes? Sigurno si mogao u bilo kom ovdasnjem selu da nadjes neku zenu koja bi ti bila dobra, koja bi ti odgovarala u svemu, koja bi ti bila i lepsa nego ja. I sa njom si mogao da provodis ugodne sate, kao i samnom.

Sve si isto mogao da nadjes kod njih, sto si nalazio i kod mene, ako si zaista trazio samo prazno zadovoljstvo za svoje telo i prazan duh. Dusa ti, izgleda, uopste nije bila vazna. Ali, pravu ljubav sam ti nudila samo ja. Ljubav i strast, koji su ti, sada pocinjem da verujem u to, kod mene samo smetali. Svaka od tih seljanki bi ti bila verna tman toliko, koliko tebi i treba, samo dok ti je pred ocima. To malo provedenog vremena zajedno bi je tesilo kada biste se rastali, a ti bi to mogao da ucinis kada god pozelis. Bez grize savesti, bez prekorevanja samoga sebe, bez mogucnosti da ispadnes grub, neotesan i neveran. Ovako, tvoje ponasanje sada lici na jednog tiranina, koji osim okrutnosti, nista drugo ni ne nudi. Neumorno trcis za zadovoljstvima, trazeci stalno nove nacine, kako da probudis dopadanje kod one koju bi odabrao kao svoju zrtvu i koja bi trebala da se, po mogucnosti, u tebe i zaljubi. Ne uvek bolesno i bezuslovno, strasno. Ah, zasto si samo tako okrutno grub prema srcu koje ti bezuslovno pripada? Znam da se vrlo lako mozes okrenuti od mene, cak i protiv mene, kao sto sam se ija, svojevremeno, okrenula ka tebi.

Naravno, ja bih se branila. Za to mi ne bi trebala sva moja ljubav i bez da uobrazim da sam sa time nesto narocito i posebno proizvela. Ja bih bila otporna jos i protiv stotinu drugih razloga nego sto si bili svi tvoji razlozi, kojih, u stvari, i nije bilo onda, kada si me onako sramno odbacio i napistio. Bezeci po noci, bez glasa, cak i bez topota konjskih potkovica. Ponavljam ti opet: svi ti razlozi, koje bi se potrudio da pribavis, bili bi slabi da me nateraju ili ubede da treba da te se odrekne. I sve sto bi pokusalo da mi te otme nema tu snagu koju imam ja u nameri da to ne dozvolim! Ali, tebi ni onda to nije bilo narocito vazno. Hteo si, jednostavno, da iskoristih izgovore koji su se sami nametali, toliko koliko nedostajes ti meni. Porodica? Nema te porodice kojoj vise trebas, nego sto si potreban jednoj unesrecenoh zeni. Uostalom, tvoja porodica bi ti vec pisala da stvarno nisu mogli bez tebe. Zar stvarno ne znas koliko sam ja morala da istrpim zbog tebe, od strane moje porodice? Koliko prekora, koliko ljutnje, koliko svakodnevnih prebacivanja? Tvoja cast te je, kazes, obavezivala da odes. A ja? Da li sam se ja ikada pred tobom ili zbog mog odnosa sa tobom, brinula za moju cast? Valjda je i ja, ma koliko ti to cudno izgledalo i ma koliko ona mala bila, imam. Ti si bio prisiljen da sluzis svome kralju. ali, ako je istina, samo polovina od onoga sto o njemu kazu, on sasvim sigurno ne treba tvoju podrsku i vrlo bi te lako izvinio, da nisi dosao. Od brojne svite oko njega, nisam sigurna da te i primecuje, osim kao broj bez neke izrazajnije karakteristike.

Zasto to da krijem, kada i sam verovatno naslucujes, bila bih presrecna da smo nase zivote mogli da spojimo u jedan i da ga, u Bozijem miru, provedemo zajedno. Ali, posto iuzgleda da ovo mora bas ovako da bude, da nas ovaj grozni rastanak zauvek razdvoji, moram i u njemu da nadjem razloga za zrnce srece. I ja ga, na moje veliko zadovoljstvo, pronalazim, ako ni u cemu drugome, ono u cinjenici da te nisam prevarila. Ni za sve na svetu ne bih mogla da budem neverna, ne bih mogla ni da pomislim da ucinim nesto tako strasno. Kako? A ti, koji si znao sve dubine moje ljubavi i moga srca koje je kucalo samo za tebe, ti koji si znao za svu moju neznost, koju sam ti darovala, ipak si mogao da pomislis da me napustis. I ne samo da pomislis! To si cak i ucinio! Mada si znao i to da ces me time gurnuti u neminovni ocaj kome sleduje ogromna tuga, apatija i bolest. Ti cews me, bez sumnje, zaboraviti. Brzo. Ili ubrzo. i jos ces me se setiti samo kada me budes, u svojim uspomenama, zrtvovao novodolazecoj strasti. Ja dobro znam da te volim kao neka luda, bez pameti. Pa opet se ne zalim ni na sta. Ni na svoje divlje srce, uzbudjeno i na sam pomen tvoga imena, davno sam se pomirila sa njegovim neprestanim jecajima i uopste ne bih, cini mi se, vise mogla da zivim bez te naopake srece koju uvek nadjem medju hiljadama bolova i koja mi tako dugo greje dusu u ovom mrazu oko mene i u meni: tebe volim i cinicu to do kraja zivota. Ali, taljubav je stalno pracena i pritiskana neizmenicnom mucninom i odvratnoscu, veruj mi, vrlo cesto i gadjenjem koje osecam za sve ostale stvari. Kako je posle tebe u mom zivotu jos i ostalo mesta za nesto?

Moja familija, moji malobrojni prijatelji, cak i ovaj, meni nekada vrlo dragi manastir, sve mi je postalo nepodnosljivo, sve me pritiska kao nebo, koje ce se svakoga trenutka obrusiti na nas gresne. Postala sam ljubomorna cak i na ovu svoju ljubav prema tebi, da mi se cini, kao da sve sto radim, sve moje duznosti i obaveze, zavise jedino i samo od tebe. Da, ja sebi prebacujem i to cinim vrlo cesto, ako mi se desi da svaki trenutak svog bednog zivota ne posvetim tebi. Ako nadjem smisao u nesem drugome. Sta da radim, jadna ja? I pitam se, da li cu ikada uspeti da prezivim, da li su uspeti da nadzivim samu sebe i ono cime se moje telo, moj um i moja dusa stalno bave, da bih nekada, posle mnogo godina, mogla da vodim jedan miran, skruseni zivot, koji gotovo to i da nije? Ova praznina koja mi se postepeno uvlaci i kosti püoput jeze u hladnim danima, ova praznina, koja me sve cesce ispunjava, ovo odsustvo osecaja, mi ni najmanje ne odgovaraju. Predugo sam zivela drugqacije da bih se sada na ovo lako navikla, ako ikada i uspem u tome, da mi ova navika postane uobicajeni nacin zivljenja. Ceo svet je vec primetio kako se moje bice u potpunosti promenilo, kako mi je ponasanje drugacije, a narocito, kakvo mi je raspolozenje. Tacnije receno, sada vecinom, neraspolozenje. Nasa nastojnica, kaludjerica koja nam je svima kao majka mi je, prvih dana, sa puno gorcine govorila o tome. Kasnije, kada je videla koliko mi je tesko i da to kod mene nije nikakav prolazni hir, redovno je dolazila da me tesi i savetuje. Ne znam vise sta sam joj sve odgovarala, ali, mislim da sam joj sve priznala. Cak i najstroze sestre osecaju sazaljenje prema meni, narocito prema mome stanju. Prihvatile su moju tugu, kao da mi zavide na njoj i sada su mnogo obzirnije prema meni.

CETVRTO MARIJANINO PISMO NOELU – drugi deo

Cini mi se da su svi dirnuti mojom ljubavlju. Samo tebe to ne dotice, ti si hladam i ravnodusan. Ne pises mi, ne javljas se, ne dajes glasa od sebe. Kada se, ipak, prevaris i to ucinis, radis to sa jezivom hladnocom, pisma su ti suvoparna i odbojna, kao da si nateran nekim obzirom ili cime vec, da mi se javis. Puno je tu recenica koje si mi vec nebrojeno puta rekao ili napisao, najmanje polovina papira je prazna i sve jasnije dolazi do izrazaja da, ustvari, jedva cekas da zavrsis tek zapoceto pismo. Dona Brites me je uporno terala ovih zadnjih dana da se pokrenem, da napokon izadjem iz svoje manastirske celije, da bih malo osvezila svoje misli. Odvela me je, ne osvrcuci se na moje protivljenje, do balkona sa koga se vidi Mertola. Bezvoljno sam isla, tacnije receno, skoro sam se vukla za njom sve do ograde terase. Kada sam pogledala preko, negde u daljinu, najednom me je uhvatilo takvo gorko i surovo secanje, da sam ostali deo dana, do duboko u noc, provela placuci suvim suzama, jer ni njih vise nemam, otkako tebe nemam. Verujem da me je Dona Brites dovela natrag, jer se ne secam nicega, osim da sam pala na svoj krevet, misleci na hiljadu stvari koje su me podsetile na tebe. Ponovo sam pomislila da cu se tako razboleti da nikada vise necu ozdraviti. Sve sto su sestre preduzimale da bi mi smanjile bol, samo je povecavalo moju tugu i osecaj bespomocnosti. Cak sam i u obicnim lekovitim travama nalazila razloge za zalost. Kako sam te samo cesto vidjala da ovuda prolazis, sa drzanjem koje me je opcinilo, a setila sam se i d asam bila na balkonu onoga dana, kada si tuda prolazio, da sam te skoro sa istog mesta prvi put ugledala i osetila koliko si mi neizmerno drag! Izgledalo mi je kao da zelis da mi se dopadnes, iako me nisi poznavao, mozda tada nisi ni znao da postojim. A eto, ja sam ipak uobrazila da si me ti prepoznao medju svim mojim pratiljama.

Divila sam se tvojoj neobicnoj sigurnosti i spretnosti, dok sam sa strepnjom posmatrala kako bodris svog nemirnog konja. Ukratko, ucestvovala sam u svemu sto si radio, kao da sam vec tada bila deo tebe. Jasno sam osecala da pripadamo jedan drugome, doduse, nesvesno i znala sam da ni ti nisi ravnodusan prema meni. Sve sto si cinio, radio si zbog mene. Osecala sam to. Tebi su sasvim dobro poznate posledice koje su proizisle iz svega toga. Iako vise ne bih morala da imam nikakvih moralnih obaveza prema tebi, kada ih ni ti nemas prema meni, ipak ne bih, mozda, trebala da ti pisem o tome. Ako ni zbog cega drugog, onda zbog straha koji mi se javlja da bih te time samo jos vise okrivila u svojim i tvojim ocima. Mada, pitanje je da li je to, vise, uopste moguce? Ne zelim sebi da prebacujem da sa potrosila toliko nepotrebne muke, da bih te prisilila da mi budes veran. Znam da ti to, ionako neces biti, jer ne mozes. Pa zar uopste smem da se nadam da ce moja pisma i moja prebacivanja sa ovolike daljine uspeti da postignu ono sto nije poslo za rukom mojoj ljubavi? I mojoj bezrezervnoj, potpunoj predaji? Ne zalost, ja sam potpuno svesna svoje nesrece. A tvoje nepravedno ponasanje, tvoj cinizam i tvoja hladnoca, ne daju mi ni najmanji razlog da posumnjam u to. Sada jos moram samo da se priberem, koliko toliko i da napokon shvatim da si ipak odlucio i u tome uspeo, da me napustis. Kako li sam samo smela i da pomislim da si se, tako zgodan i lep, samo meni dopao? Kako sam samo smela sebe da ubedjujem da u tudjim ocima neces nikada izgledati vredan ljubavi? Sada mislim da mi to vise ne bi narocito ni smetalo, ako bi osecanja neke druge zene opravdavala, na neki nacin moja osecanja. Zaista bih iskreno zelela da te sve zene u Francuskoj smatraju dragim i vrednim njihove ljubavi. I ne samo u Francuskoj, nego i svuda gde te putevi Gospodnji budu vodili. Ali, ni jedna ne bi smela da te voli snagom moje ljubavi.

Ni jedna ne bi smela tebi da se dopadne. Znam da mi se sada smejes, jer je ova moja misao smesna, kao sto je i nemoguca. Ipak, ja sam shvatila da si ti, na zalost, nesposoban za velika, dubinska, osecanja i da svaku zenu, pa i mene, mozes lako da zaboravis. Nije ti za to potreban neki jaci razlog ili pomoc neke nove ljubavi, koja bi dosla na mesto neke od nas, starih. Niko tebe ne treba da prisiljava ni na sto, sposoban si ti i sam za svako zlo. Ja bih, samo zelela da imas neki drugi izgovor, cvrsci, jaci, makar malo ubedljiviji i uverljiviji. Pa, naravno da bih zbog toga bila jos nesrecnija, ali tada barem ti ne bi, u mojim ocima, bio iskljucivi krivac! Odavde vrlo jasno vidim ono sto ti, mozda, jos uvek ne primecujes. U tvojoj rodnoj Francuskoj, gde mislis da ce te svi docekati rasirenih ruku, kao heroja i neodoljivog viteza, casnog vojnika bez mane i straha, skoro junaka, ziveces u neogranicenoj slobodi, ali neces imati puno radosti. Nikada vise. Ni priblizno kao sto si ih imao ovde proteklih meseci. Umor posle dugog puta, koji te je verovatno i psihicki iscrpeo, neke natalozene drustvene obaveze i onaj potmuli strah, koji dugo vec, znam, osecas, a koji je izazvan osecajem, da zapravo nisi dorastao mojoj gromkoj i poput uzarene lave, vatrenoj ljubavi i silnoj ljubavi, drze te jos uvek daleko od mene. Predaleko i predugo. Mozda i za sva vremena, za sve sate, koji su nam jos preostali. Ali, zapamti, ti ne moras da se bojis mene! Ja cu biti, kao i uvek do sada, zadovoljna malim, sasvim malim komadom tebe i tvoga vremena. I kada bih znala da zivimo u istom mestu, na istom brdu, na istoj strani ulice, ja bih bila prezadovoljna i samom mogucnoscu da te vidim samo svremena na vreme. Makar i slucajno, u prolazu, ma koliko to ne prilicilo meni i mojoj odeci, pripadnosti redu i crkvi. Zadovoljilo bi me i kada bih samo nekada mogla da te vidim u daljini, kako jases na svom konju i da ponekad cujem makar i glasinu o tebi, zbog koje bih se raspravljasa sa njenim donosiocem.

Eh, pusti snovi, na sve strane, samo moji pusti snovi! Sama sebi dajem nadu, gradim kule u pesku koje rusi plima, dok si ti, povredjen tvrdocom neke druge zene kojoj ne uspevas da izmamis ljubav, resio da se svetis meni. Dobro znam da placam zbopg prevelike ljubavi koju sam ti davala i koju ti jos uvek dajem, u danima kada kod drugih ne dobijas ni osmeh, a kamoli strastven poljubac! Evo, sada se pitam, da li je stvarno moguce da se ti, zaista rasplamsas tek kada naidjes na odbijanje? Da li sve svoje najbolje dajes tek kada te izabrana zena nece? Ali, pre nego sto se upustis u neku novu avanturu, pre nego sto u sebi i njoj raspalis vatre koje se tesko gase, razmisli dobro kolika je moja patnja, kako su sada neizvesni gotovo svi moji planovi koje sam ikada pravila i kako se brzo i koliko burno menjaju moja raspolozenja. Seti se i misli na moja, koliko teska, toliko i duga pisma, za koja si jednom rekao da su predugacka, posuta zucem, natopljena bolom, koje ni letlje sunce lako ne isusuje, misli na moja iskrena priznanja, na moj ocaj i ljubav moju, koja te svuda prati. Ah, ti ces se, osecam to u drhtavici koja me obuzima dok ovo pisem, sunovratiti u nesrecu! Zato te zaklinjem: iskoristi ovo stanje u kome se ja sada nalazim, da bi ti, makar to sto patim za tobom, donelo nekakve koristi. Pre pet ili sest meseci, priznao si mi nesto bolno, sa nesmotrenom iskrenoscu ili nepaznjom izazvanom slatkim umorom, priznao si mi da si u Francuskoj voleo jednu odredjenu zenu. Ako te ona sada zadrzava da se ovde vise ne vratis, reci mi to neuvijeno, otvoreno. Ne trebaju meni vise nikakve postede. Reci mi glasno i jasno, da ne motam vise da se kidam. Reci mi nesto! Iako jos uvek imam malenu nadu koja me drzi, htela bih rado i nje da se resim (iako dobro znam da ona, na zalost, ni do cega vise ne moze da me dovede) i da se sama sudbini predam. Zato bih volela da mi posaljes njenu sliku, ako je moguce i jedno njeno pismo, upuceno tebi. I jos te molim, napisi mi sve, sve sta ti ona kaze. Kako te docekuje, kojim recima te ispraca, da li se smeje, da li cesto place? Mozda cu onda naci neki razlog zasto mora sve bas ovako da bude. Mozda cu naci neku slamku spasa, koja ce me utesiti. Ili cu izgubiti i ovu slabasnu nadu i do kraja potonuti. Jer, jednostavno, ne mogu vise ovako! Ne mogu vise da izdrzim ovo stanje u kome se vec predugo nalazim i ne postoji vise ni jedna promena, koja mi ne bi dobro dosla. Cak i ona na gore bi bila dobra za mene.

Ah, da, zelela bih takodje i sliku tvog brata. I njegove zene. Sve sto ri u zivotu nesto znaci, ma koliko tebi to izgledalo malo i nevazno, ima za mene ogroman znacaj. Toliko sam predana tome sto ima veze sa tobom i sto te se tice, da vise apsolutno nemam prava da vladam sobom. Ni mogucnosti. Ima, zaista, trenutaka, kada iskreno, toliko iskreno, koliko tebe volim, verujem da posedujem dovoljno poslusne poniznosti, da bih sasvim irno i predano mogla da sluzim zeni koju ti volis. Da je oblacim, da je skidam, cak i noge da joj perem. Tvoje sadasnje grozno ponasanje prema meni, ignorisanje mojih osecanja iporuka, tvoje ne obracanje ni najmanje paznje na moju patnju, moju ljubav i mene samu, toliko su me ponizili, cak i u mojim ocima, da se vise ni ne usudjujem da pomislim da bih mogla da budem ljubomorna, a da se ti zato ljutis na mene. Cesto sam ubedjena da ne bih trebala ni svoja osecanja, koja ti smatras nepozeljnima, da pokazujem tako burno i neumereno, kako sam pored tebe to naucila.

Vec neko vreme ovde, kod nas u manastiru, ceka jedan tvoj oficir na pismo koje ti pisem. Zato sam resila da ga tako sastavim, da mozes bez ustrucavanja i nelagodne odbojnosti, da gaprimis. Ali, vidim sada, da je pismo opet ispalo predugo i na moju zalost, cini mi se da to, u stvari, razgovaram sa tobom i onda si mi makar malo blizi. Cesto uspevam cal i da te osetim u svojoj blizini i onda iz mofa pera izlaze stranice bez kraja. Ne ljuti se, to je zato sto te toliko volim. Ali, sada sam odlucila i to cvrsto: moje sledece pismo nece vise biti ni toliko dugacno, ni toliko napadno, apokusacu da ne bude ni suvise tuzno. Tako ces moci da ga, sasvim slobodno, nez obzira na drustvo oko sebe ili tvoje unutrasnje raspolozenje otvoris, cim ga primis. Mislim da ipak ima pravo, kao sto si i imao u vecini stvari do sada: ne bih smelai necu vise neprestano da govorim o jednoj ljubavi koja ti se ni najmanje ne dopada. Evo, obecavam! Jos samo ovo: znas li da ce, za nekoliko dana, biti tacno godina dana od kada sam ti se bezrezervno predala? Tvoja strast mi je tada izgledala poput kotla, vrela, snazna i iskrena. Nikada ranije ne bih mogla da pomislim, ni u danima nestanka sunca, da moje isreno i potpuno predavanje moze toliko daleko i tako snazno da te odbije od mene, da ces otploviti tako daleko i da ces da se izlozis i opasnostima od brodoloma i naleta pirata i svemu ostalom, samo da bi pobegao iz vidokruga mojih ociju! Mislim da to nisam zasluzila i ma sta da sam ucinila, niko ne bi trebao da se tako ponasa prema meni. Ja sam ipak, samo jedna i to slaba, zena. Sigurno se secas, koliko sam na pocetku naseg poznanstva bila ukocena i puna stida. Nisam dovoljno glasno ni govorila, secas li se da si me stalno zbog toga opominjao? Ne verujem. Nicega se ti ne secas, niti ces se ikada vise secati onoga, sto bi moglo da te navede na pomisao da bih ja mogla ili htela da trazim od tebe da me volis i to cak protiv tvoje volje.

Recenica mi je zbrkana, jer mi je i misao ista takva. Oficir koji bi trebao da ti donese ovo pismo me stalno pozuruje, evo sada vec cetvrti put porucuje da zeli ili mora da krene, nisam dobro razumela, jer sam u mislima jos uvek povezana sa tobom. Boze, kako se samo zuri! A sigurna sam da i on od necega bezi. Verovatno negde u zemlji napusta nesrecnu zenu isto kao i ti sto si je napustio. Zbogom sada, mnogo mi je teze da zavrsim ovo pismo, nego sto je tebi bilo da me, pod okriljem crne n oci, napustis. Mozda zauvek. Zbogom. Ne usudjujem se da ti, po obicaju, dam hiljadu neznih imena, niti se vise usudjujem da se bezrezervno predam mojim osecanjima. Ipak bi trebalo da znas: volim te hiljadu puta vise, nego sam svoj zivot, do koga mi vise uopste i nije stalo. Kako si samo hladan prema meni. Razbolela sam se od tvoje hladnoce i vise nista ne moze da me ugreje. I, kako se samo grubo ponasas prema meni! Verujem da i tvoj stalski momak bolje prolazi u odnosu na mene! Eto, nisam mogla da se uzdrzim da ti i to, jos jednom ne kazem, da te jos, ali samo malo, ne prekorim. Pocinjem vec, vidim to i sama, da se vrtim u krug. stalno pocinjem od pocetka, a nestrpljivi oficir zeli da ide. Neka ide, sta mi je stalo. Ne mogu da zavrsim onda kada on to hoce. Iako mi se cini da sve ovo i pisem vise za sebe, nego za tebe. U tome trazim nekakvu utehu i smanjenje bolova. Pretpostavljam da ce te duzina ovog pisma toliko uplasiti, da ga, po obicaju, neces ni citati. I onda se, zalosna, pitam, cemu uopste sve ovo? Sta li sam to ja ucinila da sam sada postala toliko nesrecna? Zasto si mi moj jadni i bedni zivot toliko zatrovao? Zasto nisam dosla na svet u nekoj drugoj zemlji? Nekoj zemlji, ciji jezik ne znam, kao sto ga ni ti ne znas. Da li bih se onda spasla od ove strasne beznadeznosti? Ne znam, ne verujem. Zbogom. Oprosti mi, oprosti, ako mozes. I ako hoces. Vidis li da se uopste ne usudjujem da te ista drugo zamolim? Cak ni to da mi se javis, a kamoli da me volis? Vidi samo sta je ova okrutna sudbina ucinila od mene! Zbogom.

Marijana