Najlepša ljubavna pisma

Hej dragulju moj,

ako to jos ne znas, to je prava ljubav sto osecam za tebe, ne samo simpatija ili prosta draz. Da Ljubav, koja kroz moje telo tece kad pomislim na tebe, kad spavam, kad ustanem, govorim, telefoniram i kad zatvorim oci svoje.

Ti si sada ta osoba koja moze da me vodi, koja moze da mi stvori i lepa a i losa vremena zivota mog.

Mozes me i povrediti mnogo, a i dodirnuti strasno jer imas pristup svakom delu mojeg bica.

Imam poverenje slepo u tebe, svasta nesto bih za tebe ucinio. Snove svoje bih srusio za tebe jer si vrhunac, koji mogu da dostignem u zivotu. Vise od toga mi netreba, kao Sunce bez kojeg nemogu da zivim, kao vazduh koji disem

Puno reci a jos vise osecaja*

[You must be registered and logged in to see this image.]
Nisam te izgleda volio mnogo
Sve je po starom al vise nisam tvoj

I nije mi vazno s kime nocas
Slusas ovu pjesmu i places li

Ipak pozelim neko pismo
Ipak mada zajedno nismo
Pisi, pisi ko nekad 2-3 reda
Pisi, znam da je guzva i da neces stici
Pisi, opisi mjesta
Gdje nas dvoje skupa nikada necemo ici

Ti si zadnji romantik na ovom svijetu
Sto se sporo krece i ceka raj

Malo si samo promijenila glumce
Al isti je komad isti zaplet i kraj

Ipak pozelim neko pismo
Ipak mada zajedno nismo
Pisi, pisi ko nekad 2-3 reda
Pisi, znam da je guzva i da neces stici
Pisi, opisi mjesta
Gdje nas dvoje skupa nikada necemo ici

25 godina piše pisma voljenoj ženi
Jedan Slovenac već 25 godina piše pisma i presreće na ulici ženu koja je odbila njegovu ljubav dok su pohađali istu gimnaziju u Ljubljani, javlja Hina.
Ona se nakon četvrt stoljeća obratila sudu sa zahtjevom da napasniku zabrani svako približavanje i komunikaciju, a želi i odštetu od 500 eura za svaku godinu svoje kalvarije, dok se on brani da je ne ugrožava i da su pisma zbog neuzvraćene ljubavi pisali mnogi poznati pjesnici, navodi u srijedu ljubljanski dnevni list "Dnevnik".

"Ako su pisma voljenoj osobi znak poremećenosti ili nezrele ličnosti, onda je poremećen bio i naš pjesnik France Prešeren jer je pisao pisma Juliji Primic koja mu na njih nije odgovarala", naveo je u svom odgovoru na tužbu neimenovani Ljubljančanin.

Julija Primic bila je neuzvraćena ljubav i "muza" koja je inspirirala slovenskog romantičnog pjesnika iz sredine 19. stoljeća Francea Prešerna.

Premda je nakon smrti poslao slavan, Prešeren u svoje doba zbog boemskog načina života i slabih primanja nije važio kao "dobra partija" za djevojku iz ugledne građanske obitelji, pa se zadovoljavao pisanjem pisama i poezije nesuđenoj.

Oštećena Ljubljančanka koja je s optuženim pohađala gimnaziju posvjedočila je sudu da ju je optuženi prije 25 godina pitao želi li postati njegova djevojka, ali ga je odbila jer joj se nije sviđao, a tada su i počeli njeni problemi, jer joj stalno upućuje telefonske
pozive i često piše pisma, a od kako je napredovala tehnologija i sugestivne e-mail poruke.

"Nakon što sam ga odbila, počeo mi je pisati pisma i razglednice, nekoliko je puta noću pozvonio na moja vrata. Hodao oko naše zgrade i pokušavao uspostaviti kontakt s mojoj obitelji, a znao me je pratiti i uhoditi. Pokušala sam s njime razgovarati i moliti ga da prestane, ali nisam uspjela", navela je ona u sudskoj tužbi.

Uz zabranu približavanja i kontaktiranja, te isplatu odštete za duševne boli uzrokovane njegovim postupcima, ona od suda traži da da odredi kaznu od 2.000 eura za svaki njegov eventualni novi pokušaj približavanja ili upućivanja neželjenih poruka, piše "Dnevnik".[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]

...pishem ti,ma ne,ne pishem ti...a opet,bih ali nemam rechi kojima bih opisala svoje misli..ipak necu

Dugo se ljubav traži....
Negdje davno sam zalutala na jednoj stazi u svom traganju i prihvatila da je onako iskrenu, toplu i nježnu nikad neću naći. Zašto onda ne bih prihvatila slatki val opsjene i prgrlila ono što mi se čini sličnim tome što sanjah, molih za to i dugo lutah tražeći je. Dadoh sve nježnosti i sjete vjetru da ih ponese krenuvši pred onog što zapečati moj život na listu papira...
Prošlo je dugo .......
Onda naslutih. Naslutih tebe negdje u sjenci riječi darovanih prošlim ljubavima, naslutih sva blaga nježnosti i topline što skriše se u tvom srcu.... Naslutih da nosiš za me sve nježnosti svjeta .... Ljepoto moje duše zmolih te da se vratiš i divne snove o ljubavi nastaviš crtati ..... Jesam li imala pravo na to?
Tako sam te dugo čekala i nadala se daću te sresti da nađoh hrabrosti i smjelosti za to .... Sve najnježnije u meni se probudilo i nastavih da sanjam davno sanjan san. Sve je u meni pjevalo i sa radošću proljeća budilo se iz zimskog sna koji je trajao dugo. Poželjeh svijet za mene i tebe u kom svira oda ljubavi, u kom se sve lomi pred nježnosti što mi je dade, gdje pod okriljrm mojim te skrivam snena, gdje dlanovima svojim nježno ti milujem lice, spuštam nježne cjelove na tvoje snene oči.....
Htjedoh ti reći najdivnije riječi, ne čuvati u sebi ni jedan dah kojim dišem jer usvakom si trenu u svakom dahu, u svakoj misli....... Shvatih da te odavno nosim u sebi i ako sam te dugo lutala i čitav život samo tebe sanjala i tražila, nađoh te dušo moja, svaki tvoj san svaka misao svaka želja i sva osječanja su i moja . Duša je jedna odavno al' sad spojena i nema veze u kojim tjelima živi i s kim liježe, ona je sada jedna ... Divna je spoznaja da postojiš. Zahvaljujem Mu što mi je dao da vidim očima tvoje duše, da naslutim toplinu njenu i da na kratko osjetim da si moj i da si uvijek bio i bićeš moj, jer duša je jedna a samo su tijela dva.....
Živim i udišem ljubav sa tobom, svakom trenu i svakom pokretu darujem nježnost što si mi vratio iako znam kakvi nas životi dijele.....
Jutros ti onako tužna dođoh u kapima kiše što ti pade na lice, toliko ga htjedoh dodirnuti ... znam da voliš kišu... i duša te ponovo pozva sebi nemoj mi ići sad kad sam te pronašla .........[You must be registered and logged in to see this image.]

Mirisna,

Tako te nazvah, da… jer mirišeš na jutarnje cveće, kad se budim i osećam dan koji me čeka s kapljicama ljubavi na mojim usnama. A ti, u svakom uglu mojim misli, pratiš me i ulivaš kvante snage. Vedar je moj put jer prati me osmeh tvoj, osmeh odavno poklonjen meni i ovom srcu što beskrajno kuca za tebe.
Opet ti pišem, najdraža, da osetiš kako sam ti blizu i kako si ovom srcu poklonila veliki mir i prelepe trenutke stvarnosti. Pratim Mesec dok putuje nebom i kao tvoje oči gleda me i namigujući mi osvežava dah. Voleti, kao da šapuće, voleti znači disati… i zato diši pod ovim nebom što beskrajni Svemir poklanja ti u ovom trenutku…
I dok dišem, mislim na tebe, tebi pišem. Tebe volim. I ti to znaš. Ti sve znaš. Jer u svakom mom koraku i tvoj je korak. U svakoj mojoj reči skriva se ime tvoje. S tobom, najdraža, svaki dan je lep i svaki san je ispunjen.
Ti si u mom sada, ti su u mojem sutra, ti si u svakom mom osmehu i udisaju što mi podržava život. Nemoguće je da budem ja, a da u meni nisi ti. Povezani smo nevidljivim nitima, nitima koje život znače…
Bez tebe nisam ja. A s tobom sam sve što trebam biti…
Znam da možda i nisu nešto, ali lepo je deliti ove reči s tobom. Lepo je biti u tvom srcu i osetiti otkucaj taj. Otkucaj meni tako znan. Ponekad osećam kao da sam u tebi, šetam tvojim snovima, crtam po vrtovima tvoje duše. Ti mi se smešiš i šapućeš slatke istine našeg postojanja. A ja se prepustim svemu čemu me izlažeš. Jer to je tako slatko i beskrajno me čini sretnim. I tim više kad u tvojim očima vidim radost mog postojanja…
Grlim te, a ti zagrljaji beskrajno nas nose. Kao da nikad neće prestati. Kao da se cela večnost usadila u njih. U toplinama naših ruku. U čarolijama naših dodira…
Ti znaš da s tobom sam upoznao šta je to život i šta je to lepota koja u njemu postoji. Zato ti po beskonačni put priznajem kako je lepo uz tebe biti, priviti se na tvoje grudi i tako prepušten ostati satima dok prolaze kao sekunde…
Još jedan dan s tobom započinjem. Sunce mi pokazuje put kojim da uputim korake. A to su koraci do tvoje duše, jer i danas znam da mi imaš reći te čarobne reči što čuvaš ih za mene. I u tišini sna, gde sam te pronašao, i gde sam ti rekao da večno sam tvoj, zakopano je blago naše ljubavi. Čuvam ga za tebe. Čuvaš ga za mene. I nebo će spojiti naše korake kad vreme za to bude. I zato ti šapućem Volim te, da ti kroz san doputuju reči te. I dok me osećaš u sebi, osećaš i njih, kao trajni pečat onog što jesam za tebe.

Ljubim te, Mirisna. Beskrajno te ljubim.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Kad sam pismo vase primila,
nisam znala jesam li budna ili mi je na snu doslo!
Dugo sam se mucila `ocu li detinju duznost prestupiti
i zelju Vam ispuniti.
Najposle se odvazih uveriti Vas
da je srce jos sasvim moje, da cije bi bilo,
kada sve do sada nisam znala
da se kome moze pokloniti.
Slusala sam o tom vise puti,
al` osecala i verovala nisam.
No evo sada smogoh snage
i reci Vam da srce svoje
poklonih bas Vama!
I kaz`la bih jos stogod lepoga,
al` ruka ova drhti i izdaje.[You must be registered and logged in to see this image.]

I.Turgenjev

...Mislim o tebi...i mnogo drugih uspomena i slika iskrsava preda mnom-i svuda si ti,na svim putevima svog zivota srecem tebe...

...Niski zidovi male udobne sobice dijele nas od cijelog svijeta...Sami smo,sami na cijelom svijetu,osim nas dvoje ne postoji vise nista zivo;iza ovih prijateljskih zidova mrak je i smrt i pustos.Ne vije to vjetar,ne lije to pljusak,nego to jadikuje i stenje Kaos i placu njegove slijepe oci.A kod nas je tisina i svijetlo,i toplina i radost;nesto veselo,nesto djetinje nevino kao leptir-prse oko nas;mi se priljubili jedno uz drugo,prislonili glavu do glave pa citamo lijepu knjigu;osjecam kako kuca tanka zilica u tvojoj njeznoj slepocnici,cujem kako zivis,a ti cujes kako zivim ja,tvoj smjesak radja se meni na licu prije nego tebi,odgovaras cutke na moje pitanje bez rijeci...Tvoje misli i moje misli dva su krila iste ptice koja je potonula u nebesko plavetnilo...


...O nezaboravne oci!U koga,kamo ste upravljene sada?Ko prima u svoju dusu vas pogled?...

 
[You must be registered and logged in to see this image.]

*** pismo izgubljenog ljubavnika

„Draga Beatris,

pišem ti u jeku medenog meseca, iz onog hotela okrenutog ka moru koje smo nas dvoje voleli da posmatramo satima. Nisu nam dali onu istu sobu koju smo ti i ja obično uzimali, ali kao da je ista: smestili smo se u onoj pored nje. Naravno da moja žena ne zna ništa o tome. Pitam se da li je to što odlazim s njom na ista mesta na koja sam išao sa tobom znak moje neosetljivosti ili je izraz moje ljubavi. I ako je to dokaz ljubavi, onda se pitam prema kome?
Kao što vidiš, žalila si se na moje neverstvo, ali sad kada si me se oslobodila, ja sam, na tvoju i svoju žalost, stalno s tobom.

Mogao bih da prihvatim da si me ostavila zbog bilo čega drugog: zbog toga što hrčem, što ne znam da kuvam, što perem zube tvojom četkicom (a to radim i dalje, jer je jedna od malobrojnih stvari koje sam poneo sa sobom kad si me izbacila iz kuće bila tvoja četkica za zube), ali ne i zbog toga što spavam sa drugim ženama.
Ne znam da li si imala neke vanbračne avanture dok sam ti bio muž, a i da sam znao, ne bi me se ticalo. Takođe je istina i to da ne bih želeo da znam bilo šta o tome, jer ne pripadam soju takvih perverznjaka, ali mi nije strana ideja ni o tvojoj preljubi. Ali sve ti je to isto. Stvari za koje koristimo svoj polni organ iste su kao stvari koje radimo u kupatilu: čovek ne želi da ih prizna, ali ih prihvata kao prirodnu potrebu.
Drugim rečima, nikad te nisam prevario onda kada sam bio sa drugima, a ako si to i saznala, onda se to nije desilo zbog toga što nisam bio dovoljno diskretan, već zato što si se ti upuštala u istraživanja, gonjena ljubomorom. Ne prestajem da se pitam šta si želela da pokažeš, ili da sebi dokažeš svaki put kada si u kući grmela o neverstvu. Sad, kada me više ne voliš, mogu da ti kažem i to da sam bio sa mnogo više žena od onih za koje si ti saznala. Upražnjavao sam seks, i to i dalje nastavljam da činim, kao što se neki bave filatelijom ili skupljanjem fascikli: i to činim zato da bih spoznao zbog čega jača naša želja za seksom ukoliko se više njime iscrpljujemo. Već i sama znaš da sam radoznao i sviđa mi se da spoznam šta se nalazi iza pojavnog oblika stvari, između ostalog i to šta kriju zatvorene oči devojaka i njihove gaćice.

Zanimljivo je da si upravo ti imala najviše koristi od mojih avantura. Nikad te nisam toliko voleo kao onda kad sam se vraćao kući iz nekog hotela. Šta si ti gubila dok sam se ja kockao sa životom, zadižući neke nove suknje ili ispitivajući sokove nekih drugih tela? Sve to nije imalo ama baš nikakve veze sa nama: i bilo je tako tuđe našoj zajedničkoj priči, potpuno isto kao da sam odlazio da igram fudbal, a ti išla u bioskop sa nekom od svojih prijateljica. Uzgred, da li si zaista uvek išla u bioskop kad si to tvrdila? Čini mi se da je to bilo gotovo nemoguće: tokom jednog perioda vodio sam evidenciju o premijerama, i, prema mojim računicama, ispalo je da si gledala isti film tri ili četiri puta. Pomišljam sada da si ti mene varala, ali da to nisi mogla da činiš a da se pri tom ne osetiš krivom, tako da si svu krivicu strovalila na mene, poput onih što odlažu svoje đubre pored tuđih vrata. Bio je to loš potez, Beatris; po cenu da se osetiš čvrstom, uništila si jedan ljubavni projekat, koji je bio vredan da traje čitav život.
Sada je sedam izjutra – nisam prestao rano da ustajem. Moja sadašnja žena, koja se, zanimljivo, isto zove Beatris, zadovoljno spava dok ja pišem ovo pismo koje nikad nećeš dobiti. Još je nisma prevario, delimično zato što još nisam stigao (tek sedam dana smo venčani), ali pre svega zato što verujem da je ne volim toliko da bih to učinio; ni ona mene nije, to je izvesno: našli smo se u onom trenutku života kad svako od nas dvoje zna šta može da očekuje od onog drugog i po koju cenu to i dobija. Ovo će biti jedan ugodan brak, ali bez strasti. U sobi do naše možda spava par kakav smo mi bili, a koji još ne zna da će doživeti krah zbog viška ljubavi.
Sada ću te uistinu prevariti po prvi put, i to iz besa.
Ući ću u kupatilo i opraću zube četkicom moje žene. Poljubac.“



Huan Hose Miljas

Jesenjin,svojoj prvoj zeni,Zinaidi Rajh

Vi pamtite.
Vi sve pamtite, znamo,
kako sam stajao vama sučelice;
uzrujani ste išli sobom amo - tamo
i grube mi riječi
bacali u lice.

Govorili ste:
rastati se treba,
slomio vas je
ovaj život gadan.
Vama je steći svoju koru hljeba,
a meni , zna se,
da sve niže padam.

Ljubljena !
Srce niste dali meni.
I niste znali da sred toga drača
ja bijah kao konj, i sav u pjeni,
ošinut bičem smiona jahača.
Vi niste znali,
u dimu što se klati
i u životu koji šiba bura,
mučim se zato što ne mogu znati
kamo nas sudba događaja gura..

Licem uz lice
lica vidjet nije.
Bolje se vidi na odstojanju.
Kad more kipi ili vrije -
brod je u bijednome stanju.

Zemlja je brod !
A nju je netko
u novu slavu, život novi,
po buri, k obzorju dalekom
usmjeri, pa neka plovi.

Tko odnas nije na palubi tako
psovao, bljuvao i padao s nogu?
Malo je tih što sasvim lako
valjanje takvo podnijeti mogu.

Tako sam i ja,
uz huku voda,
no dobro znajući što radim
sišao na dno ovog broda,
jer povračanja tog se gadim.

To dno bje
ruska krčma neka
i ja uz čašu, svakim danom,
znajući, patnji nema lijeka,
ubijam sebe
u otrovu pjanom.

O, ljubljena!
Ja bijah zao
i oči su vaše
bolno sjale,
jer pred vama sam često znao
tračiti vrijeme na skandale.

Vi niste znali,
u dimu što se klati
i u životu koji šiba bura,
mučim se za to
što ne mogu znati
kamo nas udes događaja gura.

Godine su prošle,
ja sam, u dobu inom,
ne osjećam i ne mislim po starom.
I govorim za praznike, uz vino:
hvala i slava krmilaru!

Danas me neka
tiha nježnost peče.
Sjetih se vašeg umora i jada.
I evo, žurim,
hoću da vam rečem
kakav sam bio
i kakav sam sada!

Ljubljena!
Mogu ponosno da pišem,
ja nisam pao umirući
i sad u ovoj zemlji, više
od sviju, suputnik sam ljući.

Ja nisam taj
što bijah tada.
Ne bih vas mučio
ko u ono vrijeme.
Za znamen slobode
i časnoga roda
čak do Lamanchea spreman sam
da krenem.

Oprostite mi
ja znam - Vi ste druga -!
Vi provodite s mužem život čedan
i ne treba vam prošli jad i tuga.
i ja sam vama
posve nepotreban.

Nek život vodi vaš
zvijezda što plamti,
pod toplim dlanom obnovljene sjeni.
No s pozdravima
zauvijek vas pamti
poznanik dobri, vaš.

Ivan Turgenjev Mariji Savinoj

Spasko, početak leta, 1880.


Mila Marija Gavrilovna, ipak ovo ne liči ni na šta. Već je treći dan kako je u Spaskom božanstveno vreme, od jutra do večeri šetam u parku ili sedim na terasi i trudim se da mislim, razmišljam o raznim stvarima, a negde duboko, na dnu duše, neprestano zvuči jedna ista nota. Meni se čini da razmišljam o godišnjici Puškinove smrti i najednom uočavam da moje usne šapuću: „Kako bismo noć proveli... i šta bi bilo potom? A, Bog će to znati!“ i odmah uz to dolazi saznanje da to nikad neće biti i da ću ja u neznani kraj, bez uspomene na nešto što nikada nisam osetio. Meni se zbog nečega čini da se mi nikada nećemo videti: u vaše putovanje u inostranstvo nisam verovao i ne verujem, ove zime neću doći u Petrograd, i vi pogrešno korite sebe što me nazivate svojim grehom. Avaj! Ja to nikad neću biti. Ako se možda i vidimo, posle dve-tri godine, ja ću već sasvim ostariti, vi ćete krenuti određenim putem vašeg života i od pređašnjeg neće ostati ništa. Za vas, ni po jada, sav život je pred vama, a moj - iza mene. Taj čas u vagonu, kad sam se osetio skoro kao dvadesetogodišnji mladić, bio je poslednji plamičak kandila koje se gasi. Teško mi je da objasnim samom sebi koje ste osećanje probudili u meni. Jesam li se u vas zaljubio, ne znam: ranije je to kod mene bivalo drukčije. Ta neodoljiva čežnja za spajanjem, za osvajanjem, za predavanjem sebe kada se čak i čulnost gubi u nekoj tananoj vatri... Verovatno, ja govorim koješta, no bio bih neizrecivo srećan kad bih ... kad bih... A sada, kad znam da to ne može biti, ne mogu reći da sam nesrećan, čak ne osećam neku naročitu melanholiju, ali mnogo mi je žao što je ona volšebna noć izgubljena zauvek, ne dodirnuvši me svojim krilom. Žalim zbog sebe, a smem dodati, i zbog vas, jer sam uveren da ni vi ne biste zaboravili tu sreću koju biste dali meni. Ne bih vam pisao sve ovo kad ne bih osećao da je ovo pismo oproštajno. I ne u tom smislu da će se naša prepiska prekinuti - o ne, ja se nadam da ćemo mi često razmenjivati misli: ali vrata koja su se bila upola otvorila, ta vrata iza kojih se nagađalo nešto tajanstveno, čudesno, zatvorila su se za svagda. No, sada dosta o tome. Bilo je... (ili nije bilo) i otišlo u nepovrat. Sve mi to ne smeta da vam poželim sve najbolje na svetu i da u mislima ljubim vaše drage ruke. Na ovo pismo ne morate da odgovorite, a na prethodno odgovorite.

Vaš I. Turgenjev

P.S. Molim vas da se ne uznemiravate zbog budućnosti. Ovakvo pismo vi više nećete dobiti.

Francuski plemić Edmond de Boursault, kratko pre svoje smrti, devojci koju je voleo, mrtvoj Sofiji de Volant, 1821.


...I u ovakvim prolećnim danima, kada sam sam u prirodi koju smo oboje tako voleli, ja zaboravljam da tamo negde postoje drugi ljudi, čini mi se da sam još uvek sam, potpuno sam na ovom svetu. Tada počnu da se bude mrtva sećanja u meni, svom snagom ljubavi. Ona mi potresaju srce i lete ka tom divnom biću koje me ponovo gleda svojim dubokim, nikada prežaljenim očima. I onda moja ljubav postoji jedino za tebe, anđelu moj jedini, i moje misli oneme od tog jakog bola moje ljubavi
prema tebi. Ali sećanja na tebe žive u meni i ja se vraćam u to vreme kada sam bio tako srećan... Sećam se kako sam mislio - sada je otpočeo lep život, jer svake večeri sam bio kod tebe i ubrzo smo se osećali kao da smo stari poznanici u našim
razgovorima, šalama i začikavanjima. Bilo je to kao da smo zajedno živeli, jer nije postojalo ni jedno osećanje koje si pokazala, a da ono već nije bilo stanovnik moje duše, i nije postojala ni jedna misao
koju sam ja izgovorio, a da se ti sa njom nisi složila iako si me zadirkivala zbog nje. Svako veče sam ostajao do duboko u noć kod tebe... tvoj otac se ljutio na mene, rekao je da to ne priliči jednom plemiću, poštenom čoveku, ali nisam mogao drugačije, tražio sam tvoje reči, tražio sam tvoje oči, hteo sam da te držim za ruku.... Sedeo sam na tvojoj postelji i svaki dan sam molio Boga da ti podari život samo još sledeći dan, samo još par trenutaka da nam dozvoli zajedno… ali uzalud je bilo sve… svoj poslednji dah ispustila si na mojim rukama...
Mnogi dani i nedelje i meseci i godine su prošli od tada… Tuđina mi je postala domovinom i domovina mi je postala tuđina… Ali ljubav u meni je ostala... I kao kad jedna suza padne u more, tako je moja ljubav za tebe pala u živo more čovečanstva i ona sada prožima milione i milione stranih ljudi, jer u svima njima vidim tebe i sve njih sam voleo još od detinjstva, kao što tebe još uvek volim….

Dobro si rekla :Znaš me . Priznajem znam te,ali je to znanje okrnjeno tvojim stalnim varijacijama o našim odnosima ,od onog sve bi za tebe dala ,do onog imaš li ti ikakvog drugog posla ? Nekako sam pokušavao" plivati " u raskoraku tih tvojih hirova nastojeći da ti tuga ne zasjeni vidike pa NOĆ
pretvori u dan .Plašio sam se toga ,svjestan da predugo ostaješ
začaurena u sopstvene misli ,ako i jednog trenutka osjetiš da neko
pokušava da razume tvoje osjećaje .Nikada ti nisam pisao o tome ,još
manje sam želeo da otkriješ da je to moja želja da saznam ko je Sunčani
.Ponašala si se kao da bi ja trebao znati ,a zapravo iako se nismo znali
postali smo neprijatelji.Bila je to tvoja igra .Svatio
sam to na našem prvom susretu .Sve ono što smo u virtualnom svjetu
kombinirali ,nestalo je prvim poljupcem .Umjesto prijatelja prihvatila
si me kao ljbavnika .Priznajem nisam se tome opirao . Bio je to vikend
za pamćenje .
Ti si se, za čudo ,u tim novim odnosima osjećala kao da ti je sve poznato,a
ja sam zbunjem pomalo iznenađen ,djelovao nespretno . Prava si lisica
,to sam tek tada svatio ,iako si ti mene tim imenom čašćavala .Povratka
nema . Tu smo gde jesmo .Meni ostaje samo čežnja,za
onim vremenima kada smo maštali o ovom susretu .Dogovorili smo se da
nikada o ovome nećemo javno govoriti ,da će to ostati naša tajna ,a ti
si ipak pisala .Mala je maska za one koji hoće da razumiju ,moji i tvoji
poznanici ,onih izmišljenih 80 kilometara rastojanja . Molim te nemoj
više o ovoj temi da pišeš ,jer osjećaji nisu podložni vremenskom
trošenju . Hvala ti što me se sjećaš ...i što još uvjek nismo rekli
jedno drugom sve ...
@popovac