Najlepša ljubavna pisma

PETO MARIJANINO PISMO NOELU – prvi deo

Pisem ti poslednji put. I nadam se da cu moci svojim recima i celim nacinom ovog pisma da ti dam do znanja da si me konacno ubedio: ti me ne volis vise i samim time, ni ja ne smem vise tebe da volim. Zbog toga cu ti prvom sledecom prilikom vratiti sve sto mi je ostalo od tebe. Ne treba da strahujes, necu ti pisati vise.

Cak ni tvoje ime necu napisati na paket. Zamolila sam Donu Brites da sve te sporedne stvari obavi za mene. Ona je navikla od mene da joj poveravam jos sasvim druge tajne. U njenim rukama je posiljka bolje zbrinuta, nego kod mene. Ona ce sve potrebno uciniti i ja mogu biti sigurna da ces dobiti narag svoju sliku i narukvice koje si mi poklonio.

Ali, moja zelja je da ti znas: od pre nekoliko dana sam itekako u stanju da zaloge tvoje ljubavi iscepam ili spalim, iako su mi bili iznad svega dragi. Ali, ja sam ti vec toliko slabosti dokazala da ti verovatno ne mozes da verujes da sam u stanju da ucinim tako ocajnicko delo. Zbog toga zelim da svu muku okusim koliko meje kostalo da se odvojim od toga, ako ti sa time bar malo muke mogu prirediti.

Na moju sramotu,moram da ti priznam, a i za tvoju sramotu, da mi je vise stalo do toga, nego sto bih zelela da ti priznam, sve te sitnice toliko su me vezivale za tebe, da sam osecala kako bih ponovo morala da razmislim i da mi je potrebna cela moja snaga da bih se svake pojedinacno od njih odvojila, cak i u vreme kada sam sama sebe ubedjivala da nisam vise vezana za tebe.

Ali, kada neko ima toliko razloga kao ja, biva lako gotov sa svime time. Dala sam sve te sitnice Doni Brites... Koliko me je samo suza kostala ta odluka! Posle beskrajnih uzbudjenja i hiljadu neizvesnosti za koje ti ne znas i o kojima ti sigurnonecu polagati racune, zaklela sam se da nikada vise ne govori samnom o tome, da mi ih nikada vise ne da, cak i kada bih je za to molila, ako bih nekada zelela da ih vidim. A onda sam je zamolila da ti sve to posalje natrag, bez da mi nesto o tome kaze.

Spoznala sam prekomer moje ljubavi kada sam uspela cvrstom voljom da se odlucim da se svih tih uspomena resim. Bojim se da se ne bih usudila na taj poduhvat, da sam znala za nebrojene teskoce i koliko borbe ce to da me kosta. Ubedjena sam da bih manje patila da sam te uprkos tvojoj nezahvalnosti i dalje volela , nego da te sada za uvek napustam.

Uvidela sam da si mi manje bio vazan, nego moja strast i zasudjujuce puno muka me je kostalo da je pobedim, posto sam te zbog tvog povredjujuceg ponasanja zamrznula.

Ponos koji je svojstven za moj pol nista mi nije pomogao kada sam morala da donesem odluku protiv tebe. Ah! Stalno sam iznova trpela tvoj prezir. Istrpela bih i tviju mrznju i svu ljubomoru koja bi dila probudjena u meni ako bi jednu drugu voleo, bar bih onda morala da se borim protiv nekog osecaja.

Ali, tvoja ravnodusnost mi je nepodnosljiva. Tvoje besramno prijateljsko zaklinjanje i smesne ljubaznosti u tvom poslednjem pismu su mi pokazale da si sva moja pisma dobio koja sam ti pisala i da u tvom srcu nisu naisla ni na najmanji odjek, iako si ih procitao.

Nezahvalno, ali ja sam jos uvek dovoljno glupa da sam ocajna, jer se ne mogu predati nadi da nisi dobio moja pisma i da ti ih nisu predali. Tvoja otvorenost mi je odvratna. Jesam li te molila da budes iskren prema meni i da mi istinito odgovoris? Zasto mi nisi ostavio moju strast? Samo nisi trebao vise da mi pises.

Nisam htela sve da saznam. Zar nisam dovoljno nesrecna, da moram jos i da te molim da imas vise obzira prema meni kad si me vec prevario? Zar nisam dovoljno nesrecna da nisam u stanju da te izvinim? Znaj da sam uvidela da nisi vredan svih mojih osecanja i da sve tvoje lose osobine dobro poznajem.

Ali, zaklinjem te (ako sve sto sam uradila za tebe zasluzuje da uzmes malo obzira na moje najdublje molbe uzmes malo paznje), zaklinjem te: nemoj vise da mi pises i pomozi mi da te potpuno zaboravim. Mozes li mi, makar samo u znakovima dati do znanja, da ti je ovo pismo napravilo brige, mozda bih ti poverovala.

I mozda bi tvoje priznanje i tvoja saglasnost sa njegovim sadrzajem u meni probudili ljutnju i neraspolozenje i sve to bi moglo ponovo da izazove bes kod mene. Dakle, nemoj da se brines o onome sto ja radim. Ti bis igurno sve moje planove i razmisljanja odbacio, ako bi se na neki nacin umesao.

Ne zelim da znam kakav utisak ti je moje pismo ostavilo. Nemoj da me uzemiravas u stanju koje sam si napravila. Cini mi se da bi mogao da budes zadovoljan sa stanjem koje si mi priredio (sta god da je bila tvoja namera, da me unesrecis). Nadam se da cu tokom vremena uspeti iz toga da izvucem mir za sebe.

Necu te mrzeti, to ti obecavam. Ne verujem snaznim osecanjima, tako da se ne usudjujem vise da im se prepustim.

Sigurna sam da bih ovde u zemlji verovatno nasla vernijeg ljubavnika.. Ali ah! Ko ce jos moci da mi pokloni ljubav? Da li bi strast drugog muskarca uopste mogla da ostavi utisak na mene? Da li jemoja ljubav ostavila utisak na tebe? Zar ne osecam jasno da jedno srce koje je jednom bilo duboko dirnuto nikada ne moze da zaboravi ono sto mu je prouzrokovalo snazna uzbudjenja koje ranije nije poznavalo, ali za koja je u stanju da ih oseca.

Osecam da se sve kretnje mog srca upravljaju prema idolu koji je sam sebi napravio, da njegove prve misli pre rane nisu niti zacelile, niti mogu biti izbrisane da sve strasti koje mu se nude u pomoc i pokusavaju da ga ispune i zadovolje ga, lazno obecavaju jednu snagu osecanja koja nikada vise ne moze da se nadje. Svu strast koju trazi, bez ikakve volje da je nadje, mogla bi mu najvise dati do znanja, da mu nista nije tako vazno kao secanja na njegove bolove.

Zasto si mi pokazao nesavrsenstvo jedne veze koja ne sme vecno da traje i patnju koja neminovno sledi svakoj ljubavi kada ne postoji obostrano? I zasto se slepa naklonost i grozne posledice obicno lepe za nas i odredjuju nam da volimo coveka koji oseca ljubav za drugu?

I kada bih bila zadovoljna sa nekom novom vezom, cak i kada bih nasla nekog muskarca koji bi imao ozbiljne namere, osecam toliko sazaljenja prema sebi, dabih morala stvarno da pogazim svoju strast kada bih najgoreg coveka na svetu dovela u stanje u kakvo si ti mene doveo. Iako nisam obavezna da te stedim, ne bih mogla da se odlucim na to da ti se tako surovo osvetim, cak i kada ne bi od mene zavisilo, sto bi predstavljalo jednu promenu koju niti vidim da je moguca, niti je ocekujem.

Trenutno trazim razloge da te izvinem i razumem, da jedna kaludjerica nije vredna ljubavi. Pa ipak mi izgleda tako, kada bi covek bio u stanju da razlozno razmisli o svom izboru, morala bi kaludjerica da ima prednost nad svim ostalim zenama. Nista je ne zadrzava da stalno misli na svoju strast, ne zadrzavaju je hiljadu drugih stvari koje inace zene u svetu zanimaju i interesuju.

Izgleda mi da ne mora da bude bas prijatno kada se gleda kako voljena zena uvek obraca paznju na hiljadu neznosti i muskarac mora da poseduje jako malo neznosti da bi to podneo (bez da bude ocajan zbog toga), da ona stalno govori samo o zabavama, haljinama, sminki i izlascima.

Covek je uvek iznova izlozen novim ljubomorama, ali uprkos tome, zene moraju da cine usluge i obavezne su da razgovaraju sa svim mogucim ljudima. Ko moze da bude siguran da niko ne oseca ni najmanje zadovoljstvo pri takvim prilikama i da svoje muzeve trpe samo uz mucnu odvratnost i da ni najmanje strasti ne osecaju?


PETO MARIJANINO PISMO NOELU – drugi deo


Ah, koliko li samo nepoverenja u njima budi, ako oni koji su im dragi ne traze od njih da im se polozi racunica do najsitnijih detalje, kada on bez nemira i straha sve veruje, sto im one kazu i gledaju puni poverenja i dusevnog mira kako one obavljaju sve te obaveze! Ali ja ne zelim da ti dokazujem nesto sa dobrim razlozima, da bi morao da me volis.

To su nepodobna, losa sredstva, a ja sam upotrebila mnogo bolja, pa opet nisu nista pomogla. Znam svoju sudbinu isuvise dobro da bih pokusala da je promenim ili nesto ucinim protiv nje. Ceo svoj zivot cu biti nesrecna. Zar to nisam bila i kada sam mogla dan za danom da te vidim?

Umirala sam skoro od straha da mi mozda neces biti veran i stalno sam htela da budes u mojoj blizini. Bila sam u strahu od opasnosti kojoj si se izlagao kada si ulazio u manastir, a kada si bio u vojsci, bila sam polumrtva od straha, bila sam ocajna sto nisam bila lepsa i dostojnija tebe, bunila sam se sto nemam bolje poreklo, ponekada sam verovala da naklonost koju osecas ka meni bi mogla mozda da ti steti.

Bilo bi mi kao da te ne volim dovoljno, plasila sam se ljutnje mojih rodjaka koja bi mogla da se usmeri protiv tebe, bila sam u jadnom stanju, istom onakvom kao sada. Da si mi dao dokaze tvoje ljubavi od kada vise ne zivis u Portugalu, sve bih ucinila da odem odavde, maskirala bih se i dosunjala bih se do tebe.

Ah! Sta bi bilo od mene, kada se ti ne bi vise brinuo za mene, a ja bih bila u Francuskoj? Koja strahota! Koja propast! Koji vrhunac sramote za moju familiju koja mi je veoma vazna od kada tebe vise ne volim! Vidis dakle, da sam hladnokrvno svesna toga, da sam mogla da budem jos nesrecnija, nego sto sam sada.

I bar jednom u svom zivotu govorim sada pametno tebi. Da li ti smeta moje vladanje samom sobom ili ces biti zadovoljan samnom, ne zelim uopste da znam. Vec sam te jednom molila da mi ne pises i zaklinjem te jos jednom: nemoj mi vise pisati!

Zar nisi nikada razmisljao o nacinu kako si se ponasao prema meni? Zar ne mislis nikada na to da bi morao da mi budes zahvalniji nego bilo kome drugome na svetu? Volela sam te kao bezumna. Koliko sam samo prezirala sve druge stvari. Tvoje ponasanje nije vredno casnog coveka.

Mora da imas protiv mene urodjeni otpor, kada nisi mogao da me volis tako bezumno kao ja tebe. Ja sam dozvolila da me ocaraju tvoji vise nego osrednji kvaliteti. Sta si ti to uradio sto je trebalo da mi se dopadne? Koju zrtvu si ti prineo? Nisi li trazio bezbrojna druga zadovoljstva? Jesi li se mozda odrekao kocke?

Jesi li prestao da ides u lov? Zar nisi medju prvima otisao u vojsku? Nisi li se tek onda vratio kada su svi drugi vec odavno bili natrag? Kao bezuman si se izlagao opasnostima, iako sam te molila da se mene radi cuvas.

Nisi nikakve korake preduzeo da se nastanis u Portugalu, gde si bio toliko omiljen. Jedno pismo tvog brata je bilo dovoljno da te pokrene na odlazak. Ni trenutak se nisi razmisljao. Zar mi nije receno da si sve vreme puta prema kuci bio izvrsno raspolozen?

Moras da priznas da imam sve erazloge da te smrtno mrzim! Ah, sama sam kriva za svoju nesrecu. Navikla sam te odmah na pocetku na veliku strast, bila sam previse iskrena. A kada neko z eli da bude voljen, mora da zna da plete mrezu i povlaci poteze.

Mora sa puno spretnosti da pronadje nacin da zapali vatru kod svog dragog, jer sama ljubav jos uvek ne budi ljubav. Ti si hteo da te volim i posto si jednom smislio taj plan, nista na svetu nije moglo da te zadrzi da ga ne ostvaris. Ti bi se cak i na to odlucio mene da volis, da je to moralo da bude.

Ali onda si primetio da i bez strasti tvoj plan mozes da sprovedes u delo i da ti ljubav za to uopste nije potrebna. Kako podlo od tebe! Zar si zaista verovao da nekaznjeno mozes da me varas? Ako te slucajnost ikada vise navede u ovu zemlju, obecavam ti da cu te izruciti osveti mojih rodjaka.

Dugo vremena sam zivela u predanosti i slepom poverenju od kojih se sada jezim i moje kajanje me stalno pritiska nepodnosljivom silom. Osecam svoj sramotni prestup kao nesto najnize. Ti si me nagovorio na to, i ah, ne osecam vise strast kao nekad, koja bi me sprecila da sagledam strahotu svog greha.

Kada ce vec jednom moje srce prestati da krvari? Kada cu se soloboditi ovog strasnog bola? Pa ipak verujem da ne zelim da budes kaznjen i mogla bih sebe da nagovorim da pozelim d abudes srecan. Ali kako bi ti mogao da budes srecan kada si uzeo jedno srce?

Napisacu ti jos jedno pismo da bih ti pokazala da sam kreoz neko vreme postala mirna... Kako ce me radovati kada budem mogla da ti prebacim tvoje sramotno ponasanje koje me tada nece vise toliko boleti, kada jednom budes saznao da te prezirem, da sasvim ravnodusno mogu da govorim o tvojoj izdaji, da sam sve ove lepote sasvim zaboravila, da ne osecam svoju patnju vise i da samo jos na tebe mislim onda kada pozelim da te se setim!

Jos uvek priznajem da ims prednost nadamnom, da si u meni probudio strast koja me je obeznanila. Ali, malo ces moci da se ponosis time. Bila sam mlada i lakoverna, stavili su me u manastir i tu zatvorili jos od kada sam bila dete. Vidjala sam uvek samo odbojne ljude, nikada nisam bila pohvaljena, a ti si me stalno hvalio.

Cinilo mi se kao da tebi zahvaljujem saznanja o lepoti koju si nasao u meni i koju si mi pokazao da mogu da je prepoznam. Cula sam kako se o tebi lepo govori, ceo svet je govorio samo u tvoju korist, sve si ucinio sto je trebalo da se zaljubim u tebe. Ali, sada sam izbavljena od te zacaranosti, ti si mi puno pomogao u tome i ja priznajem: bila mi je potrebna ta pomoc.

Sada ti saljem tvoja pisma natrag, ali cu dva poslednja pazljivo sacuvati. Zelim da ih cesto citam, da nikada vise ne bih pala u svoju slabost natrag. Ah, kako me skupo kostaju i kako bih bila srecna da si dozvolio da te volim!

Potpuno mi je jasno da mi moja prebacivanja jos tesko padaju, da me tvoje neverstvo jos uvek tesko obuzima. Ali, misli na to, resila sam da se smirim i uspem u tome, ili cu upotrebiti poslednje sredstvo koje ces uzeti k znanju bez velikih potresa.

Ali, ja ne zelim vise nista od tebe. Ja sam jedna luda da ti uvek iznova govorim iste stvari. Moram da te se odreknem i ne smem vise da mislim na tebe. Mislim cak da ti vise necu pisati. Zar sam obavezna da ti dajem tacan izvestaj o mojim osecanjima?

Marijana

Nesto, davno za Tebe napisano,

uvek dobijem neverovatnu inspiraciju, kad pomislim na Tebe. Kad tako ceznem mogao bih da pisem satima, danima, godinama.

Zelim te, zelim u svakom trenutku mog praznog i bezsmislenog zivota.
Iako sam svestan da nikada necu moci da Ti pridjem na blize od dva koraka u prolazu, iako znam da nikada necu pomirisati tvoju kozu, da nikada necu osetiti slatke usne tvoje na svom vratu.

Ipak mastam, ipak pisem.....

a tako bih Te voleo zagrliti oko struka, neznog, uzanog, da ti dodirnem svaki predalj tela, prislonim usne na nadlanicu, da poljubim Ti prelepe prstice.

Pisem, sanjarim i uzdisem ...misli me obaraju..
Uh, kako bih zeleo da je samo moja....Da je moja i Bozija...U meni ima toliko ljubavi prema njoj, da bih mogao da je volim bar dvesta godina vise.... Imala bi ljubavi, dovoljno da moze njom da se hrani...

A za osmeh, njen, da za osmeh njen...
koji izgleda kao sunce u smiraj dana, uvek siri neki mir i pozitivnu energiju na sve oko sebe.....da, ja bih isao do pakla i nazad

Vrativsi se iz misli prokapale su mi kapi suza na dlan. Svaku suzu sam pokupio prstima i zelim tebi u srce staviti... da osetis sve sto se skriva iza mojih muskih vrelih suza.

Koji san, koja slova, koji dan kad znam da ne mogu da Te imam

..... Nikad

Danas je 21 april 2,37 i proslavljam to što ti se javljam jer imam nekog ko me želi.

Kako jednoj lepoj i pametnoj ženi koju sa svih strana zasipaju lažima i kičastim prestavama o životu kao lakom, neodgovornom i bezbrižnom besposličarenju, odnosno posuvraćenom uživanju, objasniti da je život borba, odricanje, žrtvovanje, zalaganje za ideale i sve to ima samo u jednoj prestavi koja ima najmanje ljubavi. Ali ja imam sreće, najzad, posle nekoliko hiljada godina upornog traganja kroz transformaciju, kroz sve moje pretke, kao kruna, javljam se ja i tražim tebe.

Prvo sam te tražio do sedme godine i nisam te našao, posle sam te tražio do sedamnaeste i nisam te našao. Kada sam ušao u pubertet, nisam te ni tražio jer sam imao loptu koja je odskakala kao ti, klikere koji su se kotrljali kao ti, orahe u kupi koje sam razbijao kao tebe i knjige koje sam čitao kao tebe. I tu bi priči bio kraj da se nisam iskompleksirao, ako je to uopšte moguće jer moramo znati šta je kompleks. Kada te već nema, ja kao Odisej sednem na svoju ladju i krenem. Prvo po Evropi i nigde te ne nadjoh, kazem dobro, i sa svakom sa kojom sam bio videh da nisi ti. Znači nije ovde. Onda svoju ladju uputih po Ruskim prostranstvima i pomenuh sva imena koja su mi pala na pamet, da li ćeš se odazvati na neko ili se okrenuti. Ali ni tamo te ne nadjoh. Zatim rekoh sebi, Australika. Vrlo brzo sam stigao i tamo, od Perta do Sidneja idem kao izgubljen i onda se dosetim, pa ja ne znam ni kako se zoves. I tu mi pukne pred očima. Vratim se kući i tu sam ćutao nekoliko godina, zašto to ne znam.

I onda se uputim jedanaest puta po Americi, i ni tu rezultata nema. Sve sam probao, ali nije to to. I tako, da skratim priču, jednoga dana kao i u svakoj priči, kada sam već izgubio nadu, a u stvari nisam ni mislio da je imam, javiš se ti bojažljivo kao da to nisi ti, jer te je bilo sramota šta si sve radila ove godine, zašto si prolazila Terazijama pored mene, zašto si bila na kafi sa sa drugim, zašto si vodila ljubav sa drugim a da me nisi ni pitala, zašto si uživala u svemu tome, da bi na kraju shvatila da si prevarila samo mene, a sve ostale zadovoljila koji to nisu ni zaslužili. Ali ni tu priči nije kraj. Kraj je negde mnogo dalje u rešenju enigme zasto je to tako. Zašto se ja nisam pojavio pre, zašto sam morao od udaljenosti od jednog kilometra od tebe da odem deset hiljada da bi mi bila blizu. Zašto si me oterala da ne bi te više gledao dok se ljubiš i voliš sa dugim i dok izmedju svakog treptaja ubijaš po deo mene. Zašto me sada ne ostavis kada si me našla, nego si me ostavljala dok me nisi znala.

Sada, za tvoje ponašanje prema meni, za sve što si mi nanela, mora da bude i adekvatna kazna, jedan dug poljubac....

Najdraža,

Ova tiha noć kao da je sazdana od mnoštva stihova što se lagano razastiru po obroncima moje duše. Osećam u sebi talase Svemira i kako mi prožimaju svaki kutak sobe meni nepoznatom silom, a koja se vešto snalazi u mojim grudima izmamljujući istovremeno i bol i osmehe.
Prestajem postavljati pitanja, posmatram i upijam jednu novu stvarnost oko sebe zureći hodnicima gole nade. Misli plove, ja ne znam gde, ali znam da sam sad s njima tamo. Znam da si i ti sad… u mislima, tamo gde sam i ja…
Odblesci ljubavi. Tu u mojoj sobi. Posmatram ih u tišini dok razmišljam o nama. Ne mogu ti opisati svoje misli, svetove kojima plovim dok sanjam kako zagrljeni obuhvatamo prostranstva u kojima nemoguće ne postoji.
Pomalo se vraćam u ona vremena kad me je ljubav prelivala svojom vatrom ne štedeći me ni na tren, čineći čašu mog srca prepunom. Znam, zvezde su videle tragove dima iz moje duše koji su potom nastajali… i istovremeno mi slale signale koji su se činili poput sna. Video sam ili sanjao jedne oči. Čini mi se da je to bio prvi put da sam te vidio. U snu. Znao sam da postojiš negdje. Da si moja stvarnost koja tek treba biti. I iako nepoznata, ti mi se čini najpoznatijom jer si sve ove godine tu sa mnom, u meni, duboko sakrivena od svih i najbolje očuvana.

Najdraža,

Slušam neke pesme ljubavne koje me podsećaju na dane naše neproživljene stvarnosti, susretanja u snovima, vetrova što milovali su nam lica, Meseca što se nije ni pokušavao skrivati pred naših licima, podsećaju me na sve ono u čemu se kriješ ti. A ja te pronalazim svakog trena. Da bih bio s tobom, da bi disali ovaj isti vazduh i noćnim svetlima obavili tajne naše ljubavi.
I hteo bih ti izgovoriti sve te reči koje znam da pripadaju tebi. Ljubavi moja, da, tako te zovem. Noću kad sklopim oči, preda mnom se pojaviš ti, onako lepa. Najprije mi se oči zacakle i dah stane, a onda se srce prepusti prekrasnim talasima koji jednostavno zarobe moju dušu.
U sebi osećam tebe i dah vetrova što nose mirise ljubavi u kojima usnula dolaziš mi ti. I volim kad mi topli vazduh reže lice, to su tvoji poljupci i tragovi koji ostaju na meni. Možda ni ne znaš koliko sam tvoj i koliko je nebo nada mnom veliko. Ponekad kao da sam ptica i letim. U naručje ti dolećem i šapućem stihove ljubavi.

Ima te svuda u meni. Moji koraci… moji pogledi… moji uzdasi… skrivena si u svim mojim pokretima, onako tajanstveno, i u očima mojim možeš prepoznati sebe… jer ja, ispunjen sam tobom u svakom delu svoga bića… i tiho ti šapućem dok zvezde se prikradaju, sve one reči koje imam tebi reći.
Vidim te i kad te niko ne vidi. Vidim kad si sretna, vidim kad si tužna, vidim kad ti duša poprimi sjaj… i znam da te nitko ne oseća tako kao ja, i da u nikome nemaš toliko ljubavi, nade, toliko privrženosti i toliko pripadnosti… jer, kao da sam izgrađen od tebe, toliko te osećam u sebi. A divan je to osećaj, i ja ga čuvam, čuvam bolje od samoga sebe. Da, zaljubljen sam. Tvoje postojanje čini da sam beskrajno radostan.
Priznajem, potajno ti se nadam, ali u srcu znam da sam tvoj i da mi se zvezde smeše dok posmatraju gibanja talasa u mojoj duši…
Srećo, nazvat ću te i srećom, moje srce bi ti neprekidno pričalo. Neprekidno davalo sebe. Moje srce voli tebe. I s tim se budi. S tim ide u san. I stvarnost i san moj si. Sve moje si. I neverovatno je koliko te ima u meni.

Stoga, ne boj se, jer ja čuvam te. Samo zagrli me i poleti u svetove gdje ljubav vlada.
Ljubim te.

Tvoj.

Najdraža,

Putujem stazama života, iza sebe ostavljam miris tvoj. Jer kao da je svaka moja reč od tebe sazdana kad u svakoj se tako vešto kriješ… toliko toga bih o tebi lepog rekao i priznao ti kako si u mom srcu kao niko, kao nikad, kao što ni sam ne mogu biti.
U meni neka seta, rado bih poletio na krilima, samo da me donesu pred tebe da ti jednim pogledom kažem sve ove reči koje teku na papir kao svetlost kad obasja ulice.
Rado bih ti ljubio usne i najsitnije atome duše prenio u tvoje srce. Te tvoje oči, upijaju me u sebe. Razlažu me boje tvojim očiju. Postajem mekan, postajem tebi predam, do zadnjeg daha koji je u meni.
I kad ti ne kažem što osećam, ti vidiš u meni. Jer događa se. Ljubav. Događaš se ti u meni. I postaješ. Nešto što niko nije. I ja postajem. Tvoj. Više nego ičiji. I usne mi katkad govore i kad ćute… i putovi moji vode me, iako putokaza nema. Srce mi je puno, i srce mi je tvoje.
Ne mogu se sakriti, ne mogu pobeći. Ni ne želim. Puštam da me oblikuju ovi osećaji u kojima se vešto skrivaš i koji su moje malo bogatstvo koje me čini sretnim svako jutro kad se probudim u novi dan.
Ti si moj dan. Kao sunce, jutrom me budiš i kažeš da biće sve u redu, da si tu, i da me pratiš… i kad zastanem… osetim tvoj pogled kako me prati, osećam tvoje srce kako me čuva i kako ništa na svetu nije tako lepo kao što si u meni lepa ti.
Svakog jutra budio bih se kraj tebe, i svakog ti rađao novo sunce, iskrenom dušom doticao najdublje delove srca. Jer znaš da sam tamo i da te čuvam. Jer si moje blago.
Ne boj se poljubiti me. Ne boj se prepustiti se. Znaš, nikada te neću napustiti. Uvek ću ti biti tu, kao Mesec noću ti obasjavati pute. Ono što mi značiš ti, ne može mi niko značiti…
Ponekad sam kao dete. Zbog tebe sam i dete i čovek, i ratnik i ljubavnik. Zbog tebe mi ovi dani teku naprijed i daju snagu da napredujem i da se radujem.
A tu sam, u želji da ti donesem osmeh na lice, da ti dam mir srcu i svakim svojim korakom pokažem kako je moja duša na stazama koje vode tebi.
Vežu me ova pisma. Veže me moje srce. Za tebe me, najdraža, veže sve. A noću kad se zavučem u postelju, sve tražim tvoj znak, tražim da te čujem i prepustim se svim talasima kojima smo vezani. Tako čarobno. Tako nedodirljivo. I tako stvarno da stvarnije ne može biti.
Možda ti nisam rekao, ali tako mi je drago što si tu, što te nosim u sebi i što imam mesto u tvom svetu, Jer tvoj svet i moj je svet. Jer moja duša i tvoja duša je. Razmišljam da možda i nema razlike. Tako se čini dok ljubim te…

Šaljem ti ovo sunce iz mojih grudi, da znaš da je tvoje, šaljem sebe,
Moje najdraže.
Svi poljupci moji tebi su namenjeni.

Tvoj.

Jedina,

Još jedno veče otvaram knjigu svog života i pronalazim te u njoj, lepu i nežnu, kako to samo srce može poželeti. Sanjam, tvoje ruke u rukama mojim. Sanjam, kraj mene si i zagrljeni stojimo pod nebom ljubavi. Zamišljam, svi tvoji koraci vode te k meni. Zamišljam, samo ti si na stazama mojim koje nas vode u naše nebo beskrajne radosti… ti i ja, jedno smo, ti i ja večno spojeni u jednom zagrljaju.
Tu sam, da ti pričam najlepše reči, da budem ono što jedino vredi biti. Ljubav. Velika i beskrajna. Tu sam, da te obavijen nebom i zvezdama, da te sačuvam od svih nemira i povedem tamo gde disati znači voleti.
Ove reči u meni, kako ih samo duša zna oblikovati, kako ih samo srce zna izgovoriti, sve su one za tebe, moje najdraže…
Još zamišljam kako grlim te, dok se noć oko nas stidljivo provlači. Moje oči na tvojim očima, moje usne na tvojim usnama, moj život u tvom životu… i ljubav koja ne prestaje nikada…
Ti i ja, u meni ulica… ti i ja, u meni svet s bezbroj boja… ti i ja, sad koračamo istim stazama. Ti sigurna i ja siguran. Ti ljubljena i ja ljubljen. Sve u meni tebi pripada, tobom diše, tebi se raduje… znaš li? Osećaš li?
Kad je hladno i mraz poljima šara, osećam te kao sunce koje me puni toplinom i žarom. Tvoje usne uklanjaju led s mojih usana, tope inje sa srca. Kad je noć ti si moje svetlo i ja vidim kuda idem, radujem se stazama na koje stupam… svaki korak bliže tebi, bliže sam sebi… svaka reč u meni isijava tobom.
U mom srcu su riječi. I ti ih osjećaš. Noću kad pođeš u san, čim sklopiš oči znaš da ću ti doći. Sanjaš me dok sanjam te. Pratiš me dok pratim te.
Sretan zbog tebe sam, znaš li? I želim ti doneti sreću… da ti osmeh putuje licem… svakog jutra kad se budiš… i vidiš me kraj sebe… da znaš kako uvek sam tu i samo za tebe… i kad krenem na put sveta, da znaš u mojim mislima i srcu samo ti imaš ono mesto koje nitko drugi ne može imati u meni.
Jedina moja, reči me ponesu i onda bih samo da ti pričam. Da ti izgovaram ove reči koje postoje u meni zato što u meni postojiš ti…
Ti znaš da si mi sve, i svakog trenutka da mislim na tebe. Jer deo si mene kao i ja što sam deo tebe. I čuvam te. Najbolje u sebi.
Samo da znaš. A znam da znaš.
Ostavljam ti poljubac. Koji samo tebi pripada.
I ljubim.

Tvoj.

Mirisna,

Tako te nazvah, da… jer mirišeš na jutarnje cveće, kad se budim i osećam dan koji me čeka s kapljicama ljubavi na mojim usnama. A ti, u svakom uglu mojim misli, pratiš me i ulivaš kvante snage. Vedar je moj put jer prati me osmeh tvoj, osmeh odavno poklonjen meni i ovom srcu što beskrajno kuca za tebe.
Opet ti pišem, najdraža, da osetiš kako sam ti blizu i kako si ovom srcu poklonila veliki mir i prelepe trenutke stvarnosti. Pratim Mesec dok putuje nebom i kao tvoje oči gleda me i namigujući mi osvežava dah. Voleti, kao da šapuće, voleti znači disati… i zato diši pod ovim nebom što beskrajni Svemir poklanja ti u ovom trenutku…
I dok dišem, mislim na tebe, tebi pišem. Tebe volim. I ti to znaš. Ti sve znaš. Jer u svakom mom koraku i tvoj je korak. U svakoj mojoj reči skriva se ime tvoje. S tobom, najdraža, svaki dan je lep i svaki san je ispunjen.
Ti si u mom sada, ti su u mojem sutra, ti si u svakom mom osmehu i udisaju što mi podržava život. Nemoguće je da budem ja, a da u meni nisi ti. Povezani smo nevidljivim nitima, nitima koje život znače…
Bez tebe nisam ja. A s tobom sam sve što trebam biti…
Znam da možda i nisu nešto, ali lepo je deliti ove reči s tobom. Lepo je biti u tvom srcu i osetiti otkucaj taj. Otkucaj meni tako znan. Ponekad osećam kao da sam u tebi, šetam tvojim snovima, crtam po vrtovima tvoje duše. Ti mi se smešiš i šapućeš slatke istine našeg postojanja. A ja se prepustim svemu čemu me izlažeš. Jer to je tako slatko i beskrajno me čini sretnim. I tim više kad u tvojim očima vidim radost mog postojanja…
Grlim te, a ti zagrljaji beskrajno nas nose. Kao da nikad neće prestati. Kao da se cela večnost usadila u njih. U toplinama naših ruku. U čarolijama naših dodira…
Ti znaš da s tobom sam upoznao šta je to život i šta je to lepota koja u njemu postoji. Zato ti po beskonačni put priznajem kako je lepo uz tebe biti, priviti se na tvoje grudi i tako prepušten ostati satima dok prolaze kao sekunde…
Još jedan dan s tobom započinjem. Sunce mi pokazuje put kojim da uputim korake. A to su koraci do tvoje duše, jer i danas znam da mi imaš reći te čarobne reči što čuvaš ih za mene. I u tišini sna, gde sam te pronašao, i gde sam ti rekao da večno sam tvoj, zakopano je blago naše ljubavi. Čuvam ga za tebe. Čuvaš ga za mene. I nebo će spojiti naše korake kad vreme za to bude. I zato ti šapućem Volim te, da ti kroz san doputuju reči te. I dok me osećaš u sebi, osećaš i njih, kao trajni pečat onog što jesam za tebe.

Ljubim te, Mirisna. Beskrajno te ljubim.
I čuvam svojim poljupcima.

Tvoj.

Hej Anđele moj,

Ako to još ne znaš, to je prava ljubav što osećam za tebe, ne samo simpatija ili prosta draž.
Da, Ljubav je ta koja kroz moje telo teče kad pomislim na tebe, kad spavam, kad ustanem, govorim, telefoniram i kad zatvorim oči svoje.

Ti si sada ta osoba koja moze da me vodi, koja može da mi stvori i lepa a i loša vremena života mog.

Možeš me i povrediti mnogo, a i dodirnuti strasno jer imaš pristup svakom delu mojeg bića.

Imam slepo poverenje u tebe, svašta nešto bih za tebe učinio. Snove svoje bih srušio za tebe, jer si vrhunac koji mogu da dostignem u životu.
Više od toga mi netreba, kao Sunce bez kojeg nemogu da živim, kao vazduh koji dišem.

Puno reči a još više osećaja.

Volim Te

Kao da sam pozvana da učinim nešto veliko i trajno.
Kao da sam s tvojom ljubavlju spremna da savladam sebe samu, svoju nemoć, svoj strah i svoju nepokretnost.
Da ti kažem da senke koje me progone ove večeri imaju tvoje lice, i one koje su žive, i one koje su mrtve, i one koje su mi nanosile bol, i one koje su mi donosile radost.
Senke nekih mojih života prepoznajem, a željna sam ih kao što sam željna tvoje ljubavi, dodira, postojanja.
Volim te, znači tražiti smisao, biti spreman i otvoren.
Volim te, znači živeti istinu i drhtati pri pomisli na tebe. Zahvaljujem ti se na svemu ma koliko to trajalo.
Ljubavi, siromašni su oni koji nikada nisu voleli! Ja ne želim da te učim već da te volim, to je viši stepen saznanja. Ako veruješ u sebe, za posledicu ćeš imati nesalomivu savitljivost koja odoleva svakoj oluji.
Tako će ljubav i život biti jedno. Volim te, zaista te volim.
Znam da mi ne veruješ i misliš kako ću te i ja jednog dana izneveriti. Zapamti, moja ljubav izdržaće prevare, Izdržaće veruj, izdržaće. Tera me silna potreba za tobom.
Tada i moj život dobija smisao. Moja sudbina dobija nove oblike osmišljene tobom. Zbog tvoje ljubavi ti oblici imaće neprocenjivu vrednost. Zar mogu očekivati više? Trenutno jedino moja ljubav ima svrhu, jedino ona daje vrednost ovom pisanju, jedino to duboko osećanje pripadnosti tebi donosi smisao koji iako polako izlazi iz mene, ostavlja me isceđenu i nemoćnu ma koliko želela da te ljubim, da ponovo vodimo ljubav na vrelom pesku...
Željo, postojiš uzalud! Zašto pobogu, mogli smo na taj tajni put krenuti zajedno. Šteta, jer moja ljubav za tebe nije ništa. Ne znam više šta govorim, pokušavam da ti objasnim, opišem stanje u kome se nalazim.
Kako da ti opišem to stanje, taj mamurluk duše, taj instinkt i strepnju, to lutanje, to ponižavanje. Kako te ponekad mrzim, ne mogu da te se oslobodim,, da se odvojim, da poželim drugog čoveka, a opet samo tvoje lice za mene ima smisla. Ponekad sanjam, kroz snove preživljavam one dane dok si me valjda voleo. Nije teško biti rob onome koga voliš. Neću da te pitam zašto je to tako očigledno. Da bi samo uvećalo moj bol ponekad mislim kako je sve to jedan trenutak u vremenu, trenutak između dva udarca. Kao neki tren u kojem svest pritiska moje biće i cedi ga izvlačeći esenciju koja se zove ljubav. Ponekad postajem dosadna i sebi. Ljubav pa ljubav.
Ponekad se pitam odakle dolazi ljubav, Odakle snaga i ta nemoć istovremeno? Otkuda oblaci tvog lica sto me progone iz časa u čas.
Zašto si ti postojan u meni, zašto ne mogu da te odvojim od suštine mog života? Kako, zašto, nije dovoljno reći samo volim te.
Plašim te se, želim te i bojim se tebe, mrzim te i ubijam te svakodnevno, jer ti si moj strah i moja groznica i moje nemanje, moja ograničenost, i moja tupost i sve moje gluposti. i sva moja dela, i ti si istina, i ona duhovna osama iz koje prolaze reči čudesne kao putovanja. Kada kažem volim te pomislim na ono što čini ta reč, na sve ono što si živeo, što ziviš i što ćeč živeti.
Koliko samo može da nedostaje zadovoljstvo milovanja, neznosti..
Volim te u vremenu mnogobrojnih života znači pobediti smrt,,znači nadu i smisao života, puteve ka tebi..Možda je sadašnja ljubav u ovom životu način da se naučim patnji..Ovaj svet ponekad je surov, ponekad nisam u stanju da razumem, ponekad ga prihvatam, ne volim ništa što znam. Predosećam da ćeš otići, da će te tokovi života odvući od mene. Šta nam vredi traganje za sobom ako se izgubimo pre nego što smo sebe pronašli Na putevima života ne postoje prešice. To je jasna svetlost saznanja. Mogu. Odlazim od tebe. Spašavam te mog prisustva, moje komplikovanosti, mojih nesanica i prevelike ljubavi koja ti je prešla u dosadu..Ona je uvek nešto drugo od onog što trenutno mislimo da jeste. Od moje ljubavi mogu uvek očekivati više. Zašto želimo da je se oslobodimo? Zašto obuzima tuga i radost, dva različita osećanja istovremeno? Znam, odlazim od tebe ali ne od ljubavi moje. Razumeš njenu dubinu i moj bol.
Ovaj odlazak nije smrtna presuda za našu ljubav. Ponekad želim da ti predložim da kreneš sa mnom da delimo život koji je ostao. Ali osećam da bih pogrešila i uplašila te. Ja ne sumnjam u tvoju iskrenost, u sve što si mi podario za ovo vreme ljubavi. Sad znam odakle izvire ta ljubav i sa tom spoznajom mogu da odem na put znajući da ćeš zauvek biti uz mene, u ledenom trajanju bez bola, patnje. jednom trajanju koje ne iskupljuje blažene ali i ne kažnjava grešne. To je sve za sada, za jedan život, za delić drvenog vremena u kojem se obnavljaju sve moje radosti i sve moje tuge, Ti si zaista moja ljubav za sva vremena!

Sreli smo se ne tako davno. Bilo je kao i uvek sto biva: srece, padova, razocarenja. Koliko smo puta usijanih glava glava bili pred prekidom, a onda se vracali jedno drugom ponovo, noseni zarom, na stare staze. Uspeli smo da se odupremo i nadzivimo sve one price i ogovaranja, sve one klevete i lazi.
Koliko smo dobrih prijateljskih saveta zakopali duboko u nama! Verovali smo jedno drugom i voleli se. zato su nam zelje i snovi puni ambicija i opstali; zato smo i uspeli sacuvati ono sto su nam srca stvorila; ono za cim smo ceznuli.
Sve do sada kada je postalo ozbiljno. Kad je sadasnjost bila isto tako vredna kao i buducnost. Kad smo hteli vise nego sto nam je zivot pruzao i davao.
Kada sam ja od tebe zeleo mnogo vise nego sto si mi pruzala. Jer ja te nisam zeleo samo za jednu noc, za jednu avanturu. Zeleo sam te kao buduce ostvarenje svojih zelja. Zeleo sam te kao zenu koja ce me pratiti ne samo dio puta vec citav zivot. Zato nije ni cudo sto sam se s` pravom zapitao da li sam ja sposoban da ti pruzim sve ono sto treba kroz zivot. Da se na kraju pitam da li ce ti ljubav koju ti pruzam biti dovoljna.
Ja nisam bogataseg sin da ti mogu pruziti sve sto pozelis jer pored mene bi te ocekivala mnoga odricanja posto nase zelje moramo sami da gradimo i stvaramo; u protivnom, postaju snovi.
Jednom, kad nas zivot ponese u kolotecinu svog zivljenja, znaj da nas u njemu ocekuje svasta. Olako si prihvatila moje ispruzene ruke i, verujem, posla bi samnom na kraj sveta, svesna da u zivotu nije srecan onaj sto ima sve, nego onaj koji ne zeli ono sto nema!
Shvati, razmisli, odrasti vec jednom da bi u potpunosti meni pripadala, da budes vecno moja, ona kojoj zelim da poklonim tako mnogo; jer ljubav je samo jedna karika u lancu koji vodi ka sreci, cilju, saznanju da ponekad i samo voleti nije dovoljno. [You must be registered and logged in to see this image.]

Jos jedna zora odjeljuje noc od novog dana. To je ova zora.Tako bi mogla biti lijepa, ali ipak, to je samo duga hladna zora jedne usamljene djevojke. Pogled mi je lutao sivim nebom, provlacio se izmedju sitnih zvijezda sto trepcu negdje daleko, negdje gdje mozda nebi bio ovako tvrd i surov zivot.
Punim plucima udisem ostar zimski vazduh, a ipak tako je toplo. Mozda me je neko posmatrao, mozda mi je nesto i doviknuo, ali ja ga nisam vidjela, ja ga nisam mogla cuti. Ja sam bila daleko – tamo gore gdje odsjaj jedne zvijezde granici sa modrim bledilom svoje susjetke zvijezdice. Cekala sam tamo tebe, moje misli trazile su tvoje da se upletu sa njima.Sa ovom zorom odlazi i nada.Zvijezde se gase, a moje misli sumorne i crne povlace se iz nedokucive srece, povlace se u svoje tamno skroviste – moju dusu. Sledeca noc pruzice novu nadu. Da li ces doci?
Dodji, neka se nase misli upletu daleko od nas, tamo gdje vlada sreca, tamo gdje se snovi dozivljavaju kao stvarnost.Tamo gdje nema zla, gdje nema ljudi. Dodji, ja cu biti tamo, cekacu te. Cekacu jos dugo, cekacu dok ti ne dodjes.
Zatvaram oci. Crveni plamen trepti u zenicama, vatra mi unistava vid, a duh se ledi. Progledah. Pogled se gubi u beskraju nebeskog svoda, vraca se i pada tu ispred mene.A ja znam, uzalud cu cekati i ovu noc i jos mnoge noci, jer ti, ti ipak neces doci…
[You must be registered and logged in to see this image.]

Da li osecas svu energiju? Vatreno sevanje fantazije?
Osecas li tu carobnu snagu koja nas okruzuje, zbog koje svasta novo pronalazimo i izumljavamo. Dodji udji, sedi i uzivaj u karuselu slika.
Pokazace ti se snovi, nade, zelje i hiljadu misli, koje kao cvece, sareno i nezno crtano leti i tece kroz i oko tvog sveta snova.
Poklanjam ti najlepse cvece, svaku rec koja se moze ravnati sa najlepsom ruzom. Odgovaras, progovaras lepe reci, brzo prolazno onako kako ti je srce komandovalo.
Ljubav gori u meni upekla se u moje srce, da bi ti svu ljubav svoju mogao pokloniti. Poklanjam ti tako svo cvece moje duse da bi stiglo do tebe.
Sudbina nas je vodila, spojila da se nadjemo, zauvek i jos vecnost duze! Moje srce je tebi doletelo i tu ce ostati jer je samo tebi obecano.
Zahvalan sam za ruze iz duse tvoje koje mi poklanjas svaki dan bezuslovno. Usred prelepih cvetova stojim i mirisem to polje prepuno lepote. Svaki cvet je kao osetljivi i nezni poljubac sto moje srce dodiruje.

Cuvacemo i pazicemo, svaki dan nanovo nas mali vrt, pun srece, ljubavi i raznovrsnog sarenog cveca osecaja. Vecno tu u nasem malom vrtu zelim da osecam tvoju neizmerno mi potrebnu blizinu, pun pazjne i postovnja ...[You must be registered and logged in to see this image.]

Uvek dobijem neverovatnu inspiraciju, kad pomislim na Tebe. Kad tako ceznem mogao bih da pisem satima, danima, godinama.


Zelim te, zelim u svakom trenutku mog praznog i bezsmislenog zivota.
Iako sam svestan da nikada necu moci da Ti pridjem na blize od dva koraka u prolazu, iako znam da nikada necu pomirisati tvoju kozu, da nikada necu osetiti slatke usne tvoje na svom vratu.

Ipak mastam, ipak pisem.....

a tako bih Te voleo zagrliti oko struka, neznog, uzanog, da ti dodirnem svaki predalj tela, prislonim usne na nadlanicu, da poljubim Ti prelepe prstice.

Pisem, sanjarim i uzdisem ...misli me obaraju..
Uh, kako bih zeleo da je samo moja....Da je moja i Bozija...U meni ima toliko ljubavi prema njoj, da bih mogao da je volim bar dvesta godina vise.... Imala bi ljubavi, dovoljno da moze njom da se hrani...

A za osmeh, njen, da za osmeh njen...
koji izgleda kao sunce u smiraj dana, uvek siri neki mir i pozitivnu energiju na sve oko sebe.....da, ja bih isao do pakla i nazad

Vrativsi se iz misli prokapale su mi kapi suza na dlan. Svaku suzu sam pokupio prstima i zelim tebi u srce staviti... da osetis sve sto se skriva iza mojih muskih vrelih suza.

Koji san, koja slova, koji dan kad znam da ne mogu da Te imam

Dali osecas svu energiju? Vatreno sevanje fantazije?
Osecas li tu carobnu snagu koja nas okruzuje, zbog koje svasta novo pronalazimo i izumljavamo. Dodji udji, sedi i uzivaj u karuselu slika.
Pokazace ti se snovi, nade, zelje i hiljadu misli, koje kao cvece, sareno i nezno crtano leti i tece kroz i oko tvog sveta snova.
Poklanjam ti najlepse cvece, svaku rec koja se moze ravnati sa najlepsom ruzom. Odgovaras, progovaras lepe reci, brzo prolazno onako kako ti je srce komandovalo.
Ljubav gori u meni upekla se u moje srce, da bi ti svu ljubav svoju mogao pokloniti. Poklanjam ti tako svo cvece moje duse da bi stiglo do tebe.
Sudbina nas je vodila, spojila da se nadjemo, zauvek i jos vecnost duze! Moje srce je tebi doletelo i tu ce ostati jer je samo tebi obecano.
Zahvalan sam za ruze iz duse tvoje koje mi poklanjas svaki dan bezuslovno. Usred prelepih cvetova stojim i mirisem to polje prepuno lepote. Svaki cvet je kao osetljivi i nezni poljubac sto moje srce dodiruje.

Cuvacemo i pazicemo, svaki dan nanovo nas mali vrt, pun srece, ljubavi i raznovrsnog sarenog cveca osecaja. Vecno tu u nasem malom vrtu zelim da osecam tvoju neizmerno mi potrebnu blizinu, pun pazjne i postovnja ...

Franc List princezi Karolini Žan-Elizabet fon Zajn Vitgenstajn 1849. godine

Da li osecas svu energiju? Vatreno sevanje fantazije?
Osecas li tu carobnu snagu koja nas okruzuje, zbog koje svasta novo
pronalazimo. Dodji udji, sedi i uzivaj u karuselu slika. Pokazace ti se
snovi, nade, zelje i hiljadu misli, koje kao cvece, sareno i nezno
crtano leti i tece kroz i oko tvog sveta snova. Poklanjam ti najlepse
cvece, svaku rec koja se moze ravnati sa najlepsom ruzom. Odgovaras,
progovaras lepe reci, brzo prolazno onako kako ti je srce komandovalo.
Ljubav gori u meni upekla se u moje srce, da bi ti svu ljubav svoju
mogao pokloniti. Poklanjam ti tako svo cvece moje duse da bi stiglo do
tebe.

Sudbina nas je vodila, spojila da se nadjemo, zauvek i jos vecnost duze!
Moje srce je tebi doletelo i tu ce ostati jer je samo tebi obecano.
Zahvalan sam za ruze iz duse tvoje koje mi poklanjas svaki dan
bezuslovno. Usred prelepih cvetova stojim i mirisem to polje prepuno
lepote. Svaki cvet je kao osetljivi i nezni poljubac sto moje srce
dodiruje.

Cuvacemo i pazicemo, svaki dan nanovo nas mali vrt, pun srece, ljubavi i
raznovrsnog sarenog cveca osecaja. Vecno tu u nasem malom vrtu zelim da
osecam tvoju neizmerno mi potrebnu blizinu, pun paznje i postovanja ...

"Dragi prijatelju,

ne znam zasto, ali zelim da ti objasnim sustinu svog poraza od koga se nikada vise necu oporaviti. Pre svega moras da znas da moja nesreca nije puki ljubavni jad. Ili, tacnije receno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozistickom smislu.
Ta Zena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zastita i zaklon. Ona je bila za mene zastitni omotac od metafizicke studeni. Bez nje ja sam potpuno i direktno izlozen kosmickoj besmislici i noci. Moja je usamljenost sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast cistog vazenja i pevanja. Sada moje pesme traze moju glavu. Vise nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna.
Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomucno kidise na mene. Kada bih samo mogao pobeci od onog sta sam rekao! Zivim u uzasnom strahu. Bojim se da govorim, da disem. Svaka me rec moze ubiti.
Ja sam najveci deo svojih pesama napisao pre nego sto sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik tj. onaj koji nije ugrozen onim o cemu peva, koji ima jedan povlascen polozaj u odnosu na ono sto kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najzesceg neprijatelja. Mozda bih ja postao pravi pesnik da je ta Zena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj koji se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne moze biti pobeda makoliko veliki bio. Izgubivsi Nju ja sam izgubio i svoju snagu i svoj dar. Ja vise ne umem da pisem. Ostala je samo nesreca od koje se nista drugo ne moze napraviti osim nove nesrece. Secas li se dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: “Jedan nesrecan covek ne moze biti pesnik.” Tek sada vidim koliko je to tacno. Ja cu pokusati da zivim dalje mada sam vise mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova uzasna patnja je poslednji ostatak onoga sto je u meni ljudsko. Ako nju nadzivim ne ocekujte od mene nista dobro. Ali ja ne verujem da cu je nadziveti.

P.S.
Ako zelis da mi pises, pisi mi o Njoj. Bilo sta. Ne u vezi samnom. Sta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to mozes znati. Svaka sitnica koja se na nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj, pocecu da mislim o smrti."

Branko Miljkovic